U onim kineskim karnevalima karakteristična figura je košuljica zmaja u koju se uvlače ljudi, te sad zmaj dug nekoliko desetina metara vrluda levo-desno na ljudskim noga, ide gore-dole i nasrće na ljude, ali niko ga se ne plaši jer, naravno, svi znaju (računajući i decu) da to nije pravi zmaj.
Kolega Nedim Sejdinović pokazao je u svome tekstu „Kako se pobeda od 10:0 začas pretvori u poraz“, da bi Vučić Aleksandar rado da bude zmaj, ali ne ume.
Lokalni izbori u deset mesta ne samo da su, de facto, težak Vučićev poraz, već i jasan dokaz da su građani provalili kako nema tu nikakvog zmaja, da ispod te pretenciozne maske nema ničeg, te da se nemaju čega strašiti. Doduše, maketom zmaja su se, umesto razigranih Kineza, ogrnuli Vučićevi batinaši i hulje koje se prodaju za nekoliko novčića, ali znali su to građani, a naročito odvažni posmatrači kada su u nedelju svoja tela izneli na ulicu.
Nije ih uplašio papirni zmaj s crnom kapuljačom na glavi.
Zbog toga – a to nije nikakva tajna – izbore je Vučić masno pokrao (krao ih je pre izbora, krao ih je na dan izbora, krade ih i posle izbora). U Aranđelovcu je, da podsetimo, policija onemogućila studentima i opoziciji da do kraja prate džakove s izbornim materijalom, pa nije potrebna preterana pronicljivost da bi se zaključilo šta se nalazi u džakovima koji su se, iznenada – očigledno posle temeljitog brojanja – pojavili posle ponoći.
Ili, da ostavimo slike po strani, građani su se u tim malim mestima – pre svega studentima zahvaljujući – u tolikoj meri politizovali da su svojim telima, kao u nekakvom mračnom karnevalu, branili svoju izbornu volju. Da nisu, krađa bi bila ubedljivija (kao i do sada). Ovako, svom teroru, svoj sili novca i svoj krađi uprkos, Vučić je na jedvite jade namakao odbornika ili dva više od opozicije.
Šta mu je činiti?
U kojoj meri je sazrela svest građana u kakvom svinjcu žive govore odsustvo jadikovki i zapomaganja. Zajahali su građani talas koji su pokrenuli studenti i opozicija i to se više ne da zaustaviti. Vučić je sada, više nego pre 29. marta, pred vrlo neprijatnim (za njega) mogućnostima, odnosno nemogućnosti. Posle kraha na ovim malim izborima ne pada mu na pamet da raspisuje vanredne parlamentarne izbore jer mu je sasvim jasno da će na čitavoj teritoriji Srbije, s ovako ljutim građanima i smirenim studentima, imati neuporedivo manju kontrolu nego u ovih devet mesta plus jedan neveliki grad.
Njega što se tiče mogao bi ovako sve do 2028. godine i redovnih parlamentarnih izbora, ama devojci sreću kvari što pre toga slede predsednički izbori na kojima, za sada, on ne može da se kandiduje, a niko drugi iz njegove ekipe nema nikakve šanse (on ih možda ima, ali sa svakim danom u košmaru u kojem se nalazi Srbija šanse će mu bivati sve manje).
Dakle, pred njim je nekoliko odluka i nijedna ga neće načiniti srećnim. Mogao bi da proba da promeni Ustav, onako kako to pokušava i Tramp, pa da se kandiduje još jednom. Pošto njega ništa ne mrzi kada treba smisliti i sprovesti neku gadost – možda to i proba. Dobije li te izbore verovatno bi i na parlamentarnim izborima imao nekakvu šansu. Tome nasuprot, izgubi li predsedničke izbore – ode mu i parlament, a tada ode i porodica Vučić u pravcu čitavog sveta. Zbog toga je verovatnije da će spojiti predsedničke i parlamentarne izbore, pa šta bude. Šta god odluči – kajaće se.
Pogled na svet i držanje za gušu
Šta je, tome nasuprot, činiti građanima, studentima i opoziciji?
Nastaviti političko opismenjivanje građana, insistirati na jednoj listi i jednom kandidatu za predsedničke izbore (nema tu nikakvih kolona), te jedinstvenoj listi na parlamentarnim izborima. U tom slučaju, kakvu god gadost da smisli, Vučićeve šanse su slabe.
Za sada opozicija je najslabija karika. Uspeju li da se dovuku do zdravog razuma i oforme jednu grupaciju koja će u borbu krenuti zajedno sa studentima – šanse da se ova zemlja oslobodi okupatora znatno skaču.
Najzad, da li će Vučić probati da zaobiđe izbore?
Naravno da hoće, ništa tom liku nije gadno, ničega se ne stidi i ne misli ni na šta drugo do na to kako (još malo) da ostane na vlasti i (još mnogo) pokrade para građana ove zemlje. No, sa ovako ljutim i sve odlučnijim građanima neće to ići lako. Uostalom, na njemu je da proba. Sa ekipom koju drži za gušu i koju ne zanima ništa drugo do pare – te se, usled takvog pogleda na svet (Weltanschauung), i oni sami uzajamno drže za guše – takva ideja teško da bi prošla.
Istinskim političkim zločincima ideje su uvek bile važnije od para (premda, opet, nisu bili gadljivi na pare), te se na veliko ubijalo zbog ideja, dok se za pare ubija, tako da kažemo, selektivno. A ovaj bi, da se ponovo pozovemo na kolegu Sejdinovića, verovatno i ’teo, al’ ne ume.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
