Lokalni izbori: Kako se pobeda od 10:0 začas pretvori u poraz

Kako bi Vučić voleo da bude Vladimir Putin ili neki sličan diktator, ali mu se nešto ne da!

Na sinoćnjoj konferenciji za novinare, na kojoj je sa svojim poznatim infantilno-sadističkim osmejkom proglasio pobedu od 10:0 na lokalnim izborima, sedeo je usamljen na sredini stola, a levo i desno, daleko od njega i svetala reflektora, njegova leva i desna ruka – Ana Brnabić i Miloš Vučević. Da su mu bili bliži, umanjili bi njegovu veličinu, smatrao je Vučić, smatrao je i scenograf.

Ali nije Vučić Putin, niti to može biti. Putina se ljudi plaše, a od Vučića im se samo ide u toalet. Koliko god surovost odašiljao, i koliko god se okruživao ništarijama, ološem i kriminalcima koji su na slobodi, a bogami i onima koji su pripušteni iz zatvora da bi se bavili „izbornim inženjeringom“. Da bi postao ozbiljan diktator, čovek mora za to da bude talentovan. I mora imati validniju diplomu od one dobijene od Vojislava Šešelja.

Ozbiljan diktator se ne bi okružio Vučevićem i Brnabićkom, niti bi, recimo, za direktora najvećeg privrednog sistema, EPS-a, postavio diplomiranog pečenjologa. Niti bi mu šef tajne službe bio Vulin ili Orlić, a glavni biznismeni Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.

Nije Srbija Rusija

Nije ni Srbija Rusija, srećom. Znamo biti kivni nekad na naše sugrađane zbog političke pasivnosti, govoriti da svaki narod zaslužuje vlast kakvu ima, ali ono što smo videli juče, i ono što gledamo godinu i nešto unazad – govori nešto sasvim drugačije. Srbija nije zaslužila ovakvu vlast, Vučić nije slika i prilika njenih građana.

I pored sveg truda, i pored sve sile, i pored sveg novca, i pored medijskog mraka i najprimitivnije propagande otkako je sveta i veka – režim nije uspeo da pokori građane i zastraši ih, nije uspeo da ubije društvo iako državu jeste. Sve ono što smo videli u nedelju, demonstraciju sirove sile i nasilja, proizvodi samo kontraefekte. Građani znaju za jadac.

Svaki izbori su borba za slobodu

„Veličanstvena“ pobeda od 10:0 isuviše vuče na skori poraz i odlazak naprednjaka sa političke scene. A kada odu, otići će zauvek. Nema povratka. Jer nije samo dugogodišnja nesputana vlast najgorih prokletstvo za državu, već i za takav režim.

Pomislili su, neuki, da će da traju večno, pa su se potpuno razbahatili, odnosno iskazali svu svoju nutrinu. Smatrali su da više ne treba da skrivaju kriminalne poslove, a drugih nije ni bilo, takoreći. Već sada u javnosti kruže sudski dokazi koji koštaju desetine hiljada godina robije. Zna to Vučić, znaju to ljudi oko njega: i za građane i za njih – svaki izbori su borba za slobodu.

Otud surovo nasilje naprednjačkih hordi, prebijanje političkih oponenata, turiranje bande bajkera po izbornim mestima… Ali, kako neko reče, sa bajonetima možeš ratovati, ali se na njima ne može vladati, ako nisi fakir. Građanima je sloboda na dohvat ruke, a naprednjacima klizi iz njih.

Najskuplji lokalni izbori ikada

Kako ta „veličanstvena“ pobeda izgleda u praksi?

Evo ovako: u Kuli su naprednjaci sa partnerima do ovih izbora imali više od 30 odbornika, a sada će imati 19. U Sevojnu su imali 17, sada će imati 10 ili 11. U Aranđelovcu su imali čak 34, sada će imati 21. To su rezultati najskupljih lokalnih izbora u istoriji svetskog višestranačja.

Uložili su, nema sumnje, naprednjaci u njih desetine miliona evra, našeg novca dakako. Koliko je samo koštao miting u Beogradskoj areni, stavite neke stvari koje znate na papir. Da ne govorimo o tome da je on zapravo bio protivzakonit, da je u pitanju protivzakonita funkcionerska kampanja.

Ako ovome dodamo da je pad popularnosti naprednjaka mnogo veći u velikim gradovima, kako kazuju istraživanja, jasno je zašto će Vučić jako paziti kada će da raspiše izbore, one vanredne parlamentarne, koje je najavio. A tek šta će sa predsedničkim izborima, na kojima – na svoju žalost – ne može da se kandiduje. Da neće za predsedničke kandidate da stavi Vučevića ili Anu Brnabić? Da bude ponovo kandidat, valja menjati Ustav. Da li sme to da uradi? Da li bi smeo da ukine izbore, što bi sigurno hteo? Hajde da vidimo.

Foto: Tanjug / Ana Paunković

Diktator u pokušaju

Sve rečeno nije stvar utehe nego realna slika. Ne treba se međutim opuštati – kada zver sateraš u ćošak, ona zna da bude iracionalno opasna. Skače za oči. Saznao je to Lazar Dinić, ne prvi put na žalost, kojem su juče kapuljaši močugama polomili jagodičnu kost i kontuzovali mali mozak. Saznali su to i drugi prebijeni u Boru, Kuli, Knjaževcu…

Videli smo to i po policijskom upadu u beogradsku centralu Narodnog pokreta Srbije. Vučić vodi stranku kao što su nekad njegovi bivši šefovi vodili paravojne formacije. Teško da drugačije zna. Kao i u ponekom ratu, i ovde je paravojska stavila pod kontrolu oficijelne vojne i policijske snage. Kao i u ratu, izgubiće sve bitke.

Upadom u NPS Vučić pokušava da imitira diktatore iz nedemokratskih zemalja koji kao imaju višestranačke izbore. U ranoj fazi su upadali u opozicione stranke, a u potonjoj su opozicionare hapsili, proterivali ili čak ubijali.

No, kako rekosmo, nije Vučić Putin niti neki drugi ozbiljan diktator, koliko god se trudio da to bude.

Treba biti oprezan svakako, ali se ne treba preterano plašiti noćnih utvara, pogotovo ako se zna da one samo čekaju trenutak da se međusobno poubijaju. Ako zna da su i one same preplašene.

Ilegalni kol centri

Za kraj, hajde da prokomentarišemo novinarski „upad“ u naprednjački kol-centar u Kladovu. Videli smo uplašene „kolovce“, koji dobro znaju da rade nečasne i nezakonite poslove, koji su begali i skrivali lica. Vučić je svašta pričao na jučerašnjoj KZN. Recimo, lupetao je da je Kula u nedelju bila prepuna automobila zagrebačkih registracija, što je klasična radikalska laž. Rekao je i da su kol-centri legalni i legitimni, pa čak i poželjni u zemljama razvijene demokratije.

Propustio je, međutim, da kaže da bi u ovim zemljama oni koji rade u naprednjačkim kol-centrima bili pohapšeni, zajedno sa organizatorima. Zašto? Pa zato što kol-centri ne smeju da budu ilegalni, njihov trošak mora da bude prijavljen nadležnim državnim institucijama, iz njih telefonskim putem građani ne smeju da se zastrašuju, ucenjuju, ne smeju se kupovati glasovi i zloupotrebljavati osetljivi podaci dobijeni od javnih preduzeća i ustanova, kao i od telekomunikacionih operatera.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!