Mikročestice stvarnosti

Pripovedač iz Malog oca odmakao se od zavičaja, otišao je do mora kako bi na miru pisao, ali sve i da to nije želeo, poneo je zavičaj za sobom, makar u onoj meri u kojoj su u zavičaju ostali njegova partnerka i njegov bolesni otac. Strogo uzev, taj književni izlazak Almina Kaplana iz zavičaja samo je manevar koji će povratak učiniti upečatljivijim, mučnijim, do te mere unapred određenim da se zavičaj, na određeni način, pojavljuje kao sudbina. Da li bi sada iz okolnosti da je Kaplan u književnosti uvek ostajao u zavičaju, trebalo zaključiti da je on zavičajni pisac? Ako je zavičaj mesto na kojem je pisac rođen, kao što su na tom mestu rođeni, živeli i umirali piščevi preci, ako je, dakle, zavičaj geografska odrednica u kojoj vladaju čvrsti običaji i ustaljeni načini komunikacije, te ako pisac, iz knjige u knjigu, piše o tom i takvom mestu, o njegovoj specifičnosti i jedinstvenosti, onda se može nazvati zavičajnim piscem. Osim što Kaplan, svemu uprkos, to nije. Njegov mali veliki roman Meho (vidi “Vreme” br. 1504) zavičajan je u svakom detalju, osim u ishodu, osim u tome što je savršeno razumljiv bilo kome i bilo gde, jer zavičaj kod Kaplana nije cilj nego sredina iz koje polazi (jer dobro je poznaje), posebnost koja se književnom alhemijom preobražava u opštost, kao što se specifičnost antičkih tragedija ogleda u njihovoj univerzalnosti. Specifičnost Kaplanovog zavičaja u tome je što nema specifičnosti.

...

Pripovedač, dakle, uz to i pisac, odlazi u mali jadranski grad kako bi na miru pisao, ali umesto mira dočekaće ge nemiri koje je, kao i zavičaj, poneo sa sobom. Ono što Kaplan ume bolje od bilo koga na ovom jeziku jeste da se udobno smesti u prevoje svojih rečenica, u nepokretnost koja, makar na početku, nipošto nije neprijatna, te će pripovedač prvih nekoliko dana uživati u slobodi bez bitnijih ograničenja: spava kad mu se spava, jede kad mu se jede, gleda filmove i serije, izlazi iz stana kad mu se prohte, pomalo piše, odlazi do biblioteke i puno čita, možda pije više nego što bi to bilo simpatično, ali, u osnovi, čitav je taj boravak obavijen sfumatom prijatnosti koju prekidaju samo povremeni, kratki i napeti telefonski razgovori s ocem, te rutinski razgovori s partnerkom (dugo su zajedno). Svet sobe i spoljašnji svet jasno su odvojeni, ali ta granica, ipak, nije naprosto fizička, ne čine je toliko zidovi koliko ono što pripovedač u te zidove unosi, ili iz njih iznosi. Nije pripovedač podvojena ličnost, ako bi po modelu slavnog romana Roberta Luisa Stivensona neko to pomislio, već je razdrobljena ličnost koja nastoji (prilično uzaludno) da se učvrsti u svojoj fragmentarnosti.

Vrućina je okovala gradić i načinila ga nepokretnim, te prizori podsećaju na slike Đorđa de Kirika, jedino što nema onih dugih i pretećih kirikoovskih senki. Pretnja, jedva primetno – jer i dalje je sve prijatno usporeno – dolazi iznutra, iz razgovora s ocem i partnerkom, iz sve većih količina alkohola koje pripovedač unosi u sebe (počinje da se obeznanjuje od pića), iz susreta s devojkom koja ga uznemirava, iz duboke usamljenosti, iz okolnosti da sve teže pravi razliku između stvarnosti, mašte i halucinacija, iz brige (čini nam se preterane) za oca, da bismo saznali kako je u sve to utkana i klinička depresija, ali ton pripovedanja se ne menja čak ni kada se dogodi svađa s partnerkom, iz koje svađe, kao iz rezultata ispitivanja krvi, saznajemo da je nivo sedimentacije svojstven za duge odnose – povišen. Ono, dakle, što je započelo kao prijatan susret sa slobodom počinje nezaustivljivo da se preobražava u oluju. A kada se zatekne u oku oluje koju je sam proizveo, moraće pripovedač da se vrati u zavičaj, u kojem se suočava s nepokretnim ocem.

U drugom delu romana sloboda je zamenjena nužnošću, strašnom prikovanošću za postelju nepokretnog bolesnika. A i zavičaj je tu. Tu je sad i partnerka s kojom povremeno vodi ljubav, tu je i prilično nepodnošljiv komšija spreman, međutim, da pomogne, tu je i spisateljska nemoć, pokušaji da po znanim putevima vozi bicikl, ali pre svega i iznad svega, tu je gotovo neizbežno i nezaustavljivo odvijanje priče o ocu. Na ovom mestu stajemo i prepuštamo čitaocu da sam ispliva do kraja priče.

Kaplanova poetika nedogađanja, svojstvena prethodnim njegovim romanima i zbirci priča, a naročito čudesnom njegovom dnevniku Kućni ljudi (vidi “Vreme”, 2. 11. 2022), u ovom je romanu postala doslovna nepokretnost bolesnog oca. A opet, jezička dinamika koja dolazi iz nedohvatljivog izvora (te eto zadatka za teoriju književnosti i filozofiju), nijednog trenutka, doslovno nijednog, ne opada. Šta god junak da uradi ili ne uradi, jednostavno je zanimljivo, kao i kod Karla Uvea Knausgora, koji gelender čisti i glanca na desetak stranica, a čitalac želi da se to i takvo glancanje nastavi još dvadeset ili četrdeset stranica. Detaljno nam Kaplan prenosi stvarnost i razlaže je na mikročestice, njegovi su opisi podrobni, precizni i toliko gusti da i ne shvatamo da su to samo đavolski dobro izabrane sekvence, uokvireni prizori koji samo na taj, kaplanovski način, dobijaju značenje, inače bi, u suprotnom, prošli neopaženo kao i sve što, nedotaknuto, prolazi pokraj nas.

Mali otac je neveliki roman čistih linija, jasne priče i nedvosmislenih značenja, jedino što se iza tih pravih linija, jednostavnosti i nedvosmislenosti krije vanserijsko pripovedačko umeće, istinska tajna Kaplanovog pisanja.