Nostalgija umire poslednja

Originalnu trilogiju Ratova zvezda (Nova nada, Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja) Džordž Lukas je snimio u razmaku od 1977. do 1983. godine. Neprestano kubureći s novcem potrebnim za finansiranje dotad neviđenih specijalnih efekata, Lukas je istovremeno insistirao i na dobroj priči, fino iznijansiranim i delikatno isprepletanim odnosima mladog džedaj-viteza Luka Skajvokera, otresite princeze Leje, egocentričnog kapetana Soloa i opakog Darta Vejdera. Vizuelno bogata i izglancana, od kritike hvaljena i uzdizana, poštovana od publike svih uzrasta, Lukasova svemirska opera i danas važi za kultno delo savremene pop-kulture kome se još klanja armija omađijanih ljubitelja ove fantastične sapunice.

Nakon toga Lukas je prošao kroz razvod braka koji ga je ostavio bez para, ali i želje da radi na nastavku serijala. Ipak, razvoj filmske tehnologije naterao ga je da još jednom razmili o svemu. Između 1999. i 2005. usledile su još tri epizode (Fantomska napast, Napad klonova i Osveta Sita) koje su, u finansijskom smislu, bile prilično uspešne iako su reakcije kritike i publike bile prilično mlake i razočaravajuće. Izgledalo je kao da se Lukas izgubio u specijalnim efektima i svemirskim bitkama koje se nižu jedna za drugom, ne hajući mnogo za razvučenu, nekonzistentnu i povremeno dosadnu priču prepunu efemernih (van)zemaljskih likova. Iako se u poslednjem, šestom nastavku Lukas donekle iskupio konačno uobličivši priču o Anakinu Skajvokeru i Dartu Vejderu u jednu logičnu celinu, ostao je utisak da je franšiza stigla do samog kraja jer su svi pravci priče bili iscrpljeni.

PAR–NEPAR: Sam Lukas godinama je tvrdio da su Ratovi zvezda zamišljeni kao epska priča u šest nastavaka i da nema svrhe zapitkivati šta se desilo posle smrti Darta Vejdera jer je to mesto na kome se cela priča završava. Lukas je često govorio da mu je dosta „blokbastera“ i da mu je sad jedina želja da radi na niskobudžetnim, umetničkim filmovima kojima se bavio u mladosti. Ipak, Sila nije dala Lukasu mira i on od 2012. godine počinje diskretno da radi na scenariju za još tri nova filma. Taj scenario, zajedno sa čitavom Lukasovom kompanijom i njegovim pravima na Star Wars franšizu, kupio je „Dizni“ 2012. godine za četiri milijarde dolara i odmah najavio da će sedmi nastavak Ratova zvezda pod naslovom Buđenje Sile biti premijerno prikazan krajem 2015. godine. Još dva filma očekuju nas 2017. i 2019. godine. Usledila je smena na vrhu „Lukasartsa“ da bi na kraju Džordž Lukas dobio prilično beznačajno mesto „kreativnog konsultanta“. Njegova kreativnost više nikog nije preterano zanimala.

Ratovi zvezda verovatno su najisplativija franšiza u istoriji filma. Od 1977. godine do danas serijal je, samo od bioskopskih ulaznica, inkasirao preko četiri milijarde dolara. Ali to je tek vrh ledenog brega, jer lavovski deo prihoda potiče od prodaje proizvoda sa motivima iz filmova, pre svega igračaka. Po nekim procenama, franšiza je do sada inkasirala preko 30 milijardi dolara, a očekuje se da na to doda još pet u narednih 12 meseci, samo od poslednjeg nastavka.

Nego, da se vratimo na film koji počinje 30 godina nakon završetka originalne trilogije. Podsećanja radi, legendarni Han Solo je na kraju te trilogije izrastao u heroja Republike kome je princeza Leja dala svoju ruku. Iz nekoliko nepovezanih rečenica koje Leja i Solo razmenjuju tokom filma saznaćemo šta se desilo u međuvremenu. Njih dvoje imaju sina koji je, baš kako i treba, krenuo u džedajsku školu kod ujaka Luka, ali je iz nekog razloga pošandrcao i rešio da se okrene svom mrtvom deda Vejderu kojeg nikad nije ni video ni čuo, ali je sačuvao njegov do pola kremirani šlem (čovek se već zapita kakva je to familija u kojoj se po sistemu par-nepar smenjuju sve sami heroji i zlikovci). A kad čovek pređe na tamnu stranu, prvo što treba da uradi je da promeni ime u „Kajlo Ren“ i stavi šerpu na glavu. Da, „šerpu“, a ne ponosni šlem Darta Vejdera, jer taj ekspres-lonac na Kajlovoj glavi nema nikakav funkcionalni značaj osim da sakrije činjenicu da je Kajlo (kome, inače, ništa ne fali nego se glupira) manje ružan sa šerpom na glavi nego bez nje, kao i da mu izmeni glas jer je vlasnik tog glasa najobičniji tinejdžer, doduše sa ozbiljnim problemima u ponašanju, sklon da se svojim ognjenim mačem iživljava na nameštaju kad god mu nešto nije po volji.

Da su Solo i Leja svom Benu pravovremeno nalupali par šamara dok je još bio mali, Kajla i filma ne bi ni bilo. Međutim, izgleda da je vaspitno šamaranje zabranjeno ne samo u našoj već i u drugim galaksijama pa se sve zamrsilo. Razočaran sramotnim ponašanjem svoga sestrića, Luk Skajvoker dobrovoljno odlazi u samoizgnanstvo, u neku svemirsku bestragiju na višedecenijsko „tihovanje“, da sam samcijat, ogrnut u džak i zarastao u bradu, stoji na steni iznad mora i šiban kišom i vetrom razmišlja o… nečemu, ne znamo tačno o čemu, blaženo ignorišući i Imperiju i Republiku, toliko mu se sve smučilo. A smučilo se i Hanu i Leji pa su se i oni razišli. Posle toga prolaze silne godine i sad svi opet traže Luka, i dobri i loši, zbog nečega mnogo važnog, toliko važnog da niko ne sme da nam kaže o čemu je zapravo reč.

CHECK!: Dakle, to je podloga za film, od toga film počinje. To što nije baš sve najbolje objašnjeno nije mnogo ni bitno, u tih 30 preskočenih godina taman će da se uglave epizode 10, 11 i 12, kad i na njih dođe red. Bitno je da novi film bude dobar i originalan. A kad režiser J.J. Abrams uzme da pravi originalnu priču onda se to radi ovako: uzme se sve što je bilo dobro u prva tri legendarna nastavka i onda se to bezočno isfotokopira, prilagodi mladim naraštajima i po potrebi naduva sve dok ne poprimi bizarne proporcije.

Da vidimo šta smo imali u ovom filmu. Imperija u nastajanju i Republika u nestajanju? Check! Mutavi robot koji u sebi nosi mapu koje pokušavaju da se dočepaju Republika i Imperija? Check! Otac i sin, jedan na svetloj, drugi na mračnoj strani Sile? Check! Vitez koji treba da završi trening? Check! Han Solo, sitan prevarant, vazda u nevolji s dugovima i poveriocima (malo ostareo, doduše)? Check! Zvezda smrti, po jubilarni treći put? Check, check, check! Pustinjska planeta? Check! Šumovita planeta? Check! Zadimljeni pab u kome su svi gosti sa različitih planeta? Check! Imperator u obliku holograma? Check! Retardirani stormtruperi koji ni nakon višedecenijske selekcije i treninga ne uspevaju da prežive više od dva minuta bitke sa bebama iz jaslica. Check! Kompletna generalska postava Republike u starom sastavu? Check! Još jedan jendek za sumanutu vožnju X-fajtera pre finalne eksplozije? Check! Princeza Leja u zlatnom bikiniju na divanu kod Džabe Hata? E, to nema. Princeza je od „Diznija“ uz honorar od par miliona dobila i nutricionistu, da se malo „steše“ pre nego što stane pred kamere.

IMAŠ–LI–TI–DEČKA: Ono što je istinski originalno zapravo je gore od onog što je besramno reciklirano. Na primer Rej, glavna heroina, običan devojčurak koji poseduje džedajske moći iako nema ni dan treninga kod Jode i drugara. Iako opstaje na četvrtini jedne porcije hrane dnevno, Rej je i dalje zadivljujuće rumena, i u stanju je da trči i đipa sa okretnošću koja zahteva neuporedivo više kalorija. To musavo čeljade ne zna ni ko mu je tata ni mama, ali uporno čeka da se oni odnekud vrate pa se iz aviona vidi da će to opet da bude neka sapunica u stilu „ja sam tvoj otac, a šta si ti meni?“.

Tu je, zatim, stormtruper Fin (ko smišlja sva ova imena od tri slova?) koji, opet iz nekog misterioznog razloga počinje da pati od neshvatljivih moralnih dilema i onda dva sata slini i gnjavi sve oko sebe svojom željom da utekne gde bilo. Igrom sudbine, da ne kažem scenarija, ta anonimna ništarija od plastičnog vojnika, bez ikakvog džedajskog treninga, izlazi na megdan mračnom vitezu Kajlu, budućem Vejderu, i zamajava ga tri-četiri runde bez ikakvih problema. Nije ni čudo što je Snouk, lider mračne strane smešnog imena, stalno nezadovoljan Kajlovim učinkom. Zamišljen kao reinkarnacija nekadašnjeg Imperatora, Snouk je definitivno veći zloća od njega jer je njegov hologram bar dva puta veći, mada i dalje vuče na plavo, čak i u današnje vreme HD televizije. Istine radi, tu je i Luk Skajvoker, vremešni Mark Hamil, kome ništa ne može da se prigovori jer tokom 15 sekundi koliko mu uloga traje nije imao reč teksta, samim tim ni šansu da napravi bilo kakvu štetu. Na kraju, šta reći za „inženjere“ na scenariju koji su po treći put sagradili „Zvezdu smrti“, još veću i ubitačniju od prethodne dve, a opet nesposobnu da se odbrani od jata komaraca, kamoli od eskadrile X-fajtera.

fotografije: lucasfilm/disney

I to su, manje-više, svi likovi vredni pomena, uz malo banalnog dijaloga u stilu „imaš-li-ti-dečka“ i nijedan osvrt na tu Silu iz naslova koja se budi. Ipak, od svega viđenog u filmu ipak je najgori filmski humor, onaj koji možete da čujete u Diznijevim TV serijama za decu, a koji se sad nekako obreo u Ratovima zvezda, dajući mu šmek zabave za tinejdžere kojima svaki vic mora da se objasni dvaput i ispravno naglasi da bi bio shvaćen kako treba. Ne kažem da je to štalski humor naših „kursadžija“, ali nije ni mnogo iznad njega, pa se čovek ponekad oseća posramljeno kao da gleda epizodu Moćnih rendžera koja se otrgao kontroli i prerasla u celovečernji film. Čak su i specijalni efekti sasvim prosečni i Lukas može da bude ponosan na standarde koje njegovi naslednici mogu jedino da imitiraju, ali ne i da dostignu, kamoli prevaziđu.

NEMA NADE: Četrdeset godina je prošlo od Nove nade, a da tvorci ovog nastavka nisu uspeli da materijalizuju nijednu novu ideju. Film ste, dakle, već videli, čak i ako niste bili u bioskopu. I zato nije čudo što je Han Solo (pazi sad, ide „spojler“!) umro u ovom filmu (upozorio sam vas!) i to ne od starosti. Neko bi rekao da ga je proburazio sin-propalica iz čistog mira nasred nekog mosta u veličanstvenoj reprizi obračuna Luka Skajvokera i Darta Vejdera iz nastavka Imperija uzvraća udarac. Ne, Han Solo se sam bacio na mač i skočio u bezdan od sramote, zato što je Harison Ford uzeo jedno 20 miliona dolara i 0,1 odsto od ukupnih filmskih prihoda za jedno od deset najbesmislenijih i najbizarnijih umiranja u istoriji filma.

Kako je onda moguće da je ovaj neveseli rimejk uspeo da obori sve poznate rekorde, naročito kada su pare ostavljene na blagajnama u pitanju? Zato što pare nisu nikakvo merilo kvaliteta, ali to je toliko izanđala teza da je više ne vredi ni obrazlagati. Ilustracije radi, nova epizoda Ratova zvezda inkasirala je, samo tokom prvog vikenda prikazivanja, više od 250 miliona dolara na američkom i skoro 700 miliona na svetskom tržištu, što je za četvrtinu više od prethodnog rekorda koji je držao Park iz doba jure. Procenjuje se da će na kraju film preći i granicu od dve milijarde dolara, što je do sada uspelo samo Avataru i Titaniku. Inače, neposredni troškovi filma procenjuju se na oko 200 miliona dolara mada su ukupni verovatno dvostruko veći jer je „Dizni“ uložio goleme pare u internet i TV propagandu, da ne pominjemo honorare „nepristrasnih“ kritičara koji film treba da dignu u nebesa u svakoj mogućoj prilici (ostaje utisak da bi Star Wars propaganda mnogo jeftinije prošla s armijom naših SNS-botova koji postižu čuda za samo jedan sendvič dnevno).

VAZDUPLOHOV UZVRAĆA UDARAC: Ovaj film je, dakle, čist marketing, igranje na nostalgiju, na žal za prošlim vremenima i ništa više. „Dizni“ je film namenio, pre svega, mladoj generaciji koja se nije ni rodila kada je snimljena Nova nada, omladincima koji su možda na preskok uhvatili poneku reprizu na TV-u ili od roditelja slušali priče o kultnim filmovima iz prohujale mladosti, sve dok im se roditelji s tim nisu popeli na glavu. Ta mlada generacija, ona ista kojoj niče treća ruka na grudima da bi mogla da drži mobilni telefon stalno ispred nosa, u međuvremenu se „navukla“ na instant-zadovoljstva, na sve što je brzo, kratko i jednostavno, na „lajk“ i na „tvit“, na plitke seljačine iz „rijalitija“ i pop-zvezde sa šoder-liste. Generacija koja je odrasla na debilnim koncertima tinejdžerskih idola (da ne pominjem profuknjače sa Ibarske magistrale) nema vremena da sluša beskrajna džedajska naklapanja o dobroj i lošoj strani Sile, o mudrosti, vrlini, grehu i iskupljenju. To je generacija čiju pažnju mogu da okupiraju samo kratke, površinske senzacije, paketići informacija ne veći od dva bajta. Sve preko toga, sve što zahteva aktivno razmišljanje predstavlja rizik od raka mozga, bespotrebni napor za koji više niko nema vremena. Pucnjava i eksplozije su okej, to kad neko nekog nabode na mač, i to je okej. Ako se zakotrlja glava – tim bolje. I glup vic je okej, pod uslovom da je kratak. Ali kad neko priča i pravi se mnogo pametan – e, to je bezveze.

Na kraju, ne zaboravimo i omatorele roditelje (u koje spada i autor ovih redova), neki od njih još se sećaju s kakvim ushićenjem su napustili bioskop kada su odgledali prvi Star Wars film. U njima još tinja nada da taj mistični osećaj nekim čudom može da se ponovi. A nostalgija je silovito piće i nada, srećom po „Dizni“, umire poslednja. Kad god naiđe nova epizoda u beskrajnog sagi, eto i našeg matorca među prvima u redu ispred blagajne, s celom familijom, dabome.

Iako se i Srbija pridružila svetskoj premijeri nove epizode kosmičke sage, žamor iščekivanja i oduševljenja ovde se stišao prilično brzo. Ako ne računamo projekcije vikendom u udarnim terminima, beogradske bioskopske sale uglavnom su poluprazne. Razlog možda leži u činjenici da je Sila ovde uvek bila jaka i da smo se mi već odavno upoznali s njenom tamnom stranom. Šta će nama film, mi to gledamo svaki dan. Ako ne računamo kratke pauze tokom kojih smo (ne)uspešno flertovali s idealima Republike, najčešće smo uzdizali one koji su čeznuli za Imperijom. Lukasova vizija raspadajuće post industrijske civilizacije savršena je kopija moderne Srbije čijim pejzažima dominiraju avetinjski prazne fabrike polupanih prozora sa industrijskim kolosekom zaraslim u korov. Imamo televiziju koja nam, za samo 150 dinara mesečno (četvrt porcije, što bi rekli u Buđenju Sile), svakodnevno podastire pokretni tepih od krivih slova i obećava rad, red i boljitak, samo ne kaže u kom veku i u kojoj galaksiji. Imamo vrhunske stručnjake i za „teleprontovanje“ i za „vazduplohove“, imamo čardake na vodi dostojne jedne Imperije i armiju hipnotisanih podanika koji izgledaju kao da su izbegli iz Lukasove Republike. I na kraju, mada ne i najmanje važno, imamo svog Vođu koji je, ne tako davno, radio za mračnu stranu Sile i imao ambiciju da postane Lord Sit, ako ne i Snouk, ali je vremenom evoluirao i sad je, na radost cele Galaksije, na najboljem putu da postane Džedaj, baš kao i njegov vremešni trener u kojem je sublimirana hiljadugodišnja mudrost Obi-Van Kenobija. Sila je odavno s obojicom, čekamo samo da završe trening.

Star Wars vs. Star Trek

ZVEZDANE STAZE: Kapetan Pikar

Ko je J. J. Abrams, čovek kome je „Dizni“ poverio zadatak da režira Buđenje Sile i oživi franšizu Ratovi zvezda? Često se navodi da je bio producent u nekoliko relativno uspešnih nastavaka serijala Nemoguća misija, ali se istovremeno zaboravlja da je napisao scenario za Armagedon, jedan od najgorih SF-filmova svih vremena.

Sa gledišta filmske industrije i njenih akcionara, Abrams je dokazano uspešan čovek. On je već jednom uradio „veliku stvar“ za Zvezdane staze, serijal koji se posle više decenija, nekoliko sezona TV serija i desetak filmova zaglibio u industrijski prosek, na rubu potpune neprepoznatiljivosti. Kapetana Kirka i Spoka (Viljem Šetner i Leonard Nimoj) odavno nema na filmskom platnu, čak je i kapetan Pikar (Patrik Stjuart) otišao u penziju. Od onoga što je ostalo (ime i ništa više) Abrams je napravio dva potpuno nova nastavka (tzv. „reboot“) koji su bili toliko dobri (čitaj: isplativi) da će se snimiti i treći (premijera je zakazana za polovinu 2016. godine). To, opet, ne znači da su zakleti „trekeri“, najzagriženiji ljubitelji serijala, zadovoljni – naprotiv. Za većinu njih je čitav poduhvat obična blasfemija, nemilosrdno čerečenje Star Trek univerzuma, okretanje profitu i konfekciji, bez imalo razumevanja za odavno ustanovljene fundamentalne vrednosti.

Nego, da se ponovo vratimo na staro pitanje: šta je bolje, Ratovi zvezda ili Zvezdane staze?

Univerzum Ratova zvezda je šarolikiji, dinamičniji, njime vladaju nevidljive sile čije poreklo i smisao tek treba da dokučimo. Svet se nalazi u stalnom raspadanju, život se iscrpljuje u golom opstanku dok iznad svačije glave lebdi senka svemoćne i bezdušne Imperije. To je svet magične Sile, metafizičke (dis)harmonije čoveka s prirodom, sistem simetrije u kojem svako Zlo ima svoje Dobro, naivan i emotivan svet u kojem su istine i sumnje izmešane do neprepoznatljivosti. I, na kraju, to je distopijski svet Darta Vejdera čije je zlo toliko privlačno i zavodljivo da ga je skoro nemoguće razlikovati od nečeg dobrog, svet smrtnih ljudi koji su istovremeno i grešnici i sveci i junaci i izdajnici.

Sa druge strane, Zvezdane staze imaju najvećeg pozitivca, kapetana Spoka. Univerzum Zvezdanih staza je utopija skrojena po meri idealne civilizacije koja se odavno rešila svojih unutrašnjih demona i sada joj preostaje samo da istraži svet oko sebe. To je univerzum u kome vladaju apsolutni zakoni fizike i etike koji se ne mogu relativizovati, u kome Dobro i Zlo imaju apsolutni i nepromenljivi karakter.

Onda na red dolaze sitne dileme: „Milenijumski soko“ ili „Enterprajz“, svetleći mač ili „fejzer“, hipersvemirski skok ili teleportovanje, daleka galaksija iz prošlosti ili naša galaksija u budućnosti, multietnička posada „Enterprajza“ ili etnički (zamalo) čista postavka Ratova zvezda, princeza Leja u zlatnom bikiniju na divanu Džabe Hata ili… hmmm… ovde je Star Trek prilično tanak… Kako bilo, svako dalje poređenje je gubljenje vremena, baš kao i razgovor o drugim kosmičkim pitanjima tipa „Linux ili Windows“, „jagoda ili vanila“, „iPhone ili Android“, „Zvezda ili Partizan“, „Vučić ili Nikolić“. Šta god da izaberete, nema više ni Zvezdanih staza ni Ratova zvezda, postoji samo iluzija da izbor postoji.

S.M.