Prokleta je Amerika…

Kada se sa splitskog aerodroma specijalnim letom otisnuo put Amerike (“Odosmo preko Atlantika, jebi ga.”), Namik je Kabil iza sebe imao lepo detinjstvo i ništa manje lepo adolescentsko doba, čak je i mladost zamirisala lepo, mladalački, a onda je počeo rat i sve je otišlo dođavola. Srbi su ga prognali iz Trebinja, živu je glavu spasavao u Hrvatskoj, ali ga Hrvati nisu dočekali s oduševljenjem, da bi preko neke međunarodne organizacije, bez ikakvog entuzijazma, uspeo da se ukrca na avion za Ameriku. (Iako smoren i preplašen, dok se avion odvaja od piste, razborito zaključuje da je i ovo bolje “nego piti svoju mokraću u logoru.”) No, Amerika ga dočekuje sasvim ravnodušno. Ne zna engleski, jedva da zna gde se obreo i uopšte malo šta zna u životu – kasnije ćemo saznati da su ga zanimali samo žene i ribolov, te na druge stvari nije bespotrebno rasipao pažnju – a američka mašinerija ga, bez imalo milosti, istog časa ubacuje u žrvanj, te ionako izgubljeni mladić potpuno gubi i ono malo orijentacije što ju je stekao u Trebinju i okolini. Ovde preskačemo detalje i mladića zatičemo u Los Anđelesu, gde će se zaposliti kao taksista, pronaći svoj američki dom, krenuti u neke škole i živeti životom koji će složiti na 300 stranica romana. Zbog upečatljivog sažimanja migrantskog iskustva sme se Amarcord uporediti s Noćnim putevima Gajta Gazdanova koji je, da podsetimo, glavu spasavao od komunista i sredinom se tridesetih godina prošloga veka obreo u Parizu, gde je radio kao taksista. Tamo je, u pauzama vožnje, napisao nekolio nezaobilaznih romana na ruskom jeziku, čime je i zaradio “titulu” ruskog Prusta. Obojica su, dakle, i Gazdanov i Kabil, zarađivala novac vozeći taksi (od čega se nikada nije moglo obogatiti), s tim što Gazdanov nije uspevao da čita na poslu, dok Kabil jeste, i te kako. Na površini je to jedina sličnost koja se može uočiti, dok su po svemu ostalom savršeno razlikuju. Ono, međutim, što dopušta, čak i nameće poređenje, jeste migrantsko iskustvo koje ova dva pisca hvataju, raščlanjuju i reflektuju na takav način da gotovo svaka posebnost, čak i jedinstvenost, zadobija onu opštost koja njihove romane odvlači daleko od pokušaja koji ostaju tek lične (i neuspele) ispovesti. (U grupu izvrsnih migrantskih romana ulaze i Francusko zaveštanje Andreja Makina ili Oko crveno Junasa Hasena Kemirija, kao i romani Saše Stanišića, s tim što ova grupa pisaca ne piše na svom maternjem jeziku.) Gazdanov to radi u prustovskom maniru, dugim i mirnim rečenicama koja se valjaju poput jezičkog Nila, dok Kabil grabi stvarnost u fragmentima, u epizodama, on skače s polja na polje – i u prostoru i u vremenu – kao u školicama, i pred našim očima stvara igru koja se, strogo uzev, nikada ne može dovršiti jer ta igra se zove, da ostanemo pri Prustu, potraga za izgubljenim vremenom.

...

DUPLA PROŠLOST

Amarcord se, zapravo, odigrava u duploj prošlosti: dublja prošlost su fragmenti iz trebinjskog detinjstva i trebinjske mladosti, prožeta iskustvom nadolazećeg rata; u plićoj, bližoj prošlosti koja, uostalom, zauzima veći deo romana, Namik Kabil priča svoju američku priču. Na obe ravni pisac se kreće suvereno, s punom svešću o količini teksta, dinamici i odabranim epizodama, te je knjiga podeljena na 11 poglavlja i 61 epizodu. Ipak, Amarcord se ne može čitati na preskok jer epizode, na prvi pogled nepovezane, sklapaju celinu samo ako se ide linearno.

Istinski pripovedačev američki život počinje kada se, posle opasne epizode u San Dijegu, obre u Los Anđelesu i pronađe smeštaj u nekakvom bungalovu koji će od milja prozvati svojim ćumezom. U njemu će spavati, čitati, snevati, plašiti se – devet godina. Voziće taksi i, prirodno, zainteresovati se za film, upisati filmsku akademiju, pronaći sebe u pisanju scenarija, pokušati da uđe u filmsku industriju. Voziće taksijem holivudske zvezde, s jednom se čak i družiti, prevoziće bogataše koji ne obraćaju pažnju na taksimetar i opasne siromahe – upečatljiva je epizoda u kojoj mušterija odbija da plati – upoznaće grad bolje nego što ga znaju i oni koji u njemu žive, ali će, zapravo, ostati stranac koji Los Anđeles posmatra s odmakom, taman tolikim da vidi više i da vidi bolje od onih za koje je taj grad, naprosto, činjenica. Istovremeno, bavi se filmom, ali uz izrazit otpor holivudskoj industriji, a kada profesoru kaže da odlično poznaje Bergmana, Antonionija, Tarkovskog i Vajdu zato što ih je gledao na nacionalnoj televiziji – Kabil govori o Jugoslaviji, kada je njegova generacija bila takoreći primorana (jer nije bilo izbora) da gleda te divne i, za njegovu generaciju, pomalo dosadne i nerazumljve filmove – profesor će ga, zapanjeno, pitati u kojoj se to zemlji u udarnim terminima prikazuju filmska remek-dela? Kabil će, otprilike, odgovoriti da je to zemlja u kojoj je besneo odvratan rat.

Kad god se, međutim, ukaže (književna) prilika, Kabilova sećanja se spuštaju dublje i iz Los Anđelesa kliznu do Trebinja, do predratnog bezbrižnog života, roditeljske kuće, trebinjskog društva, ribolova, odlazaka do Dubrovnika (“malog ljetovališta pored Trebinja”), stvarajući na taj način svojevrsnu poetičku ravnotežu američkom životu. I ne samo to. Postoji razlog za to što je pripovedač u Americi, a taj razlog ne svodi se na puku uzročno-posledičnu mehaniku koja kaže da se zatekao u Los Anđelesu jer je to bolje nego da pije sopstvenu mokraću u nekom koncentracionom logoru. Da, naravno da je zbog toga preleteo Atlantik, ali nije zbog toga u Americi ostao devet godina, sve vreme ubeđujući sebe da je tu, eto, samo privremeno.

Stvar je kudikamo složenija i uzbudljivija. Pripovedač je složenije strukture nego što je i sam u to verovao, a godine preživljavanja (u Trebinju je, naprosto, živeo), sazrevanja (u Bosni i Hercegovoni nije imao vremena da sazri) i, naročito, učenja (ni za to, naravno, nije imao vremena u Jugoslaviji) nužno ga suočavaju sa njim samim (o kojem, dodajmo, nije imao pojma). Upravo mu taj susret ne dopušta da ode iz Amerike, ili da se tek tako vrati u Bosnu. No, opšte mesto suočavanja sa sobom – što će Hana Arent nazvati dobrodošlom samoćom, za razliku od nedobrodošle usamljenosti, ili izolacije – pisac Namik Kabil rešava na vrhunski književni način: opisujući događaje, a ne, naprosto, šta pripovedač misli u unutrašnjem razgovoru sa samim sobom. Doduše, u jednoj čudnoj, nežnoj, pomalo snolikoj epizodi u kojoj je, najpre, pokupio jednu pijanu ženu na pešačkom prelazu (nije bila povređena), obuzeće pripovedača tuga pred prizorom latinoameričkih radnika koji igraju fudbal: “Obuze me smrtna samoća dok sam ih posmatrao kako znojavi i razuzdani poput djece ganjaju i nabijaju poluizdušenu loptu”. Nenametljiva refleksija u ovom romanu nikada ne postaje filozofija, nego ostaje žestoka književnost, strast prema detalju (način na koji Iranac broji novac, na primer), produbljivanje onoga što vidi ili čega se seća, potraga za odgovorom koji se ne daje na prvu loptu.

TREBINJSKA TRILOGIJA

Sve i da je Namik Kabil napisao samo Amarcord, bio bi to praznik za ovaj jezik, ali Amarcord je prvi roman troknjižja u koje ulaze Isijavanje i Beskućnik. Ova trilogija, naravno, sačinjava nekakvu celinu koja bi se, recimo, ovako mogla predstaviti: odlazak u Ameriku i povratak u Bosnu; povratak u Trebinje, u roditeljsku kuću u koju se, zapravo, junak ne može vratiti; pripovedanje ili refeksija o tome šta je i gde je kuća, te gde je razlika između kuće i doma. Ili, ako pokušamo da sve to sažmemo u jednu rečenicu, ako ne i u jedan pojam: šta znači otići i vratiti se? Jedva se, dakle, ovo troknjižje Namika Kabila može uporediti s nečim sličnim na ovom jeziku, pre svega zbog toga što je celina sklopljena od tri veoma različita jezička registra. Amarcord je sav u slici i pokretu, rečenice su kratke i probojne, dinamika prilagođena izrazu. Isijavanje je sporije i, ako se tako može reći, postavlja više pitanja nego što pruža odgovore. Menja se i rečenica, koja postaje duža i svijenija, češće se vraća na sebe i otkriva neistražene predele piščeve samosvesti, a likovi koji su se našli u Amarcordu – otac i majka, na primer – dobijaju gušće senke. Beskućnik je, pak, u tolikoj meri različit da ga je žiri za dodelu jedne književne nagrade diskvalifikovao kao neroman.

Ovde se ne možemo upuštati u polemiku da li je reč o romanu – u šta potpisnik ovih redova ne sumnja ni najmanje – ili ne, ali je, verujemo, dovoljno reći da je reč o moćnoj autofikciji. Kabilova refleksivnost unekoliko zbunjuje jer ne koristi raskošna književna sredstva kao u Amarcordu ili Isijavanju, ali svedoči o tome šta se događa u piscu kada nastoji da opsesiju dovede do kraja i na taj način je se, možda, oslobodi. Beskućnik je, dakle, roman o čoveku koji je iskusio i imanje doma i bezdomstvo, tekst o čoveku koji nije uspeo da se izbori s kućom nastanjenom dobrim duhovima svoje prošlosti – kada je hteo da je povredi, pogrešno misleći da o njoj zna puno, kuća je uzvratila – refleksija o onom što se opire mišljenju, ali što se ne da pretočiti u sliku. Za mlade ljude koji budu živeli u ovom jeziku trilogija Namika Kabila ostaće ne samo čitalački izazov već i izazov aktivnog tumačenja, a za nas koji verujemo da možemo da podelimo nekakvo iskustvo s ovim izuzetnim piscem, biće ova trilogija mesto kome se, nužno, moramo vraćati.