Vapaj za preživljavanjem

Može li psihologija nešto da kaže o nečemu tako sveobuhvatnom kao što je klima, odnosno o aktuelnim klimatskim promenama do kojih dovodi ponašanje ljudi? Odgovor je postao nedvosmislen – ne samo da može već, nažalost, i mora.

...

Igrom slučaja postao sam potpuno svestan “smrtne ozbiljnosti” ekološke situacije tokom jedne konferencije u Frojdovom muzeju u Londonu, 2013. godine. Uprkos veselju što sam upoznao Ferbernovog sina, nisam mogao da ne obratim pažnju na razgovor o ideji da je čitava naša planeta jedan ekološki sistem, poput džinovskog organizma, te da on više ne može da obavlja uspešne procese samoregulacije, pre svega zbog ubrzanog topljenja leda (bez kojeg nemamo ništa što može da “vraća” sunčeve zrake u svemir, pa mora i okeani ključaju i život u njima počinje da nestaje). Bile su to reference na rad Džejmsa Lavloka, koji je prvi pisao o smogu i decenijama ukazivao na njegove pogubne posledice.

Tada mi se po prvi put učinilo da je bavljenje psihologijom čisti luksuz i da bi zaštita životne sredine – očuvanje uslova za preživljavanje oblika života kakvi su nam danas poznati, uključujući tu i čoveka – svima trebalo da bude osnovni posao. Istovremeno mi je delovalo da psihologija tu nema mnogo šta da ponudi. Dugo sam se čudio tome što pohlepa (zbog koje smo spremni da uništimo sve i svakoga oko sebe) nije dobila centralnije mesto u teorijama ličnosti. U nekoj formi kvazimarksističke teorije počeo sam da verujem da je u svetu savremenog kapitalizma otuđenost i od rada i od prirode neminovnost, da svetom zapravo upravlja kretanje novca a ne ljudi, te da bi bilo važno razumeti neke sasvim drugačije faktore koji upravljaju našom nebrigom prema onome bez čega nam nema života.

Svega nekoliko godina kasnije ovim temama počinju da se bave knjige, organizuju se konferencije psihologa i komiteti u asocijacijama ili na univerzitetima. Knjiga Klimatska psihologija, u prevodu Branislava Stojiljkovića i sa pogovorom profesorke Selke Sadiković, može biti odličan podsticaj za to se da slične inicijative pokrenu i kod nas, jer ugrožene su reke, ugrožen je kiseonik, ugrožen je život. Četvoro autora knjige zajednički je napisalo uvodno i zaključno poglavlje, svako od njih samostalno je napisao još po jedno, a neveliki obim ne bi smeo da zavara – knjiga je puna novih ideja i referenci, zahteva temeljnu preradu osnovnih psiholoških i psihoterapijskih načela, a predstavlja i poziv na sveobuhvatnu i hitnu akciju.

U teorijskom smislu knjiga se zalaže za radikalno (možda čak revolucionarno) proširenje našeg razumevanja ličnosti, uz uključenje onoga što autori nazivaju “ekološki self”. Psihologija već dugo trpi kritike da je zatvorena u individualizam ili prilično mehanička poređenja, a pokušaji da joj se nađe izbalansirana društvena paradigma, ili da se u nju uključi razmatranje političkih faktora (da ne idemo dalje od siromaštva, nepismenosti ili dehumanizacije), daju samo parcijalne rezultate. Klimatska psihologija mogla bi da bude veliko osveženje za srpskog čitaoca zato što pravi veliki korak dalje i traži da o čoveku mislimo kao o nerazdvojnom delu prirode, te da odnos vidimo kao uzajaman – ne samo da je svako od nas deo prirode već je i čitava priroda deo svakoga od nas. Iz ovoga proizlazi jedan pozitivan aspekt, što je više od odricanja od ideje o superiornosti čoveka nad drugim vrstama ili prirodom uopšte – ono što autori nazivaju “trajna ljubav sa prirodnim svetom”.

Nažalost, knjiga je u mnogo većoj meri posvećena problemima u našem odnosu prema prirodi, odnosno klimi, i nesposobnosti da se zaustavimo i kad je očigledno da bi kraj mogao biti blizu. U zaključcima koji liče na teoriju Abrahama Maslova o metapatologijama, autori raspravljaju o različitim mehanizmima odbrane koje svi koristimo da bismo sami sebe zavaravali pred opasnošću od klimatskih promena, te odustali od zahteva za hitnom i fundamentlanom promenom. Mehanizmi samozavaravanja sprečavaju nas da osvestimo “gubitak Zemlje kakvu smo poznavali”, a da bi tu svest probudili, autori koriste jake, mada ne i neopravdane izraze kao što su “silovanje zemlje” i “kolektivno ludilo”, koje se ogleda u našoj sposobnosti da menjamo Zemlju ali ne i same sebe.

Svrha čitave knjige je, naravno, da podstakne na angažovanje, na to da se borimo za poboljšanje situacije. Ovo se odnosi na pojedinačne i grupne promene navika da bismo obuzdali klimatske promene, ali još više na život u prirodi, sa prirodom, za prirodu. S obzirom na to da akcije moraju da počnu od svakog domaćinstva i lokalne zajednice, knjiga manje propisuje šta bi ko trebalo da uradi, a više pokušava da inspiriše svakog čitaoca na to da sam osmisli i organizuje svoju borbu. Apsolutno neophodna knjiga za svakoga ko planira da preživimo.