Dvojica vodećih ljudi RTS-a, direktor Dragan Bujošević i njegov prvi oficir informative Nenad Lj. Stefanović, pojavili su se u emisiji RTS-a da prijateljski proćaskaju o tzv. situaciji u društvu. I, razume se, o RTS-u.
Nije da je narod dobio neke odgovore od njih, ali uz ukupnog razgovora proizilaze ipak dva bitna saznanja.
Prvo, ta dvojica zbilja još postoje i izgleda rade. Drugo, u pitanju su ljudi u teškoj deluziji.
Dok Srbija prolazi tešku krizu, dok su na ulicama studenti i silan narod – što se na RTS-u može saznati na kašičicu, često i uz prstohvat najcrnje propagande iz vremena TV Bastilje – Bujošević i Stefanović žive u nekom svom svetu.
U njemu su kuće od čokolade, prozori od marmelade, a RTS se „trudi da bude bolji od društva“ (Bujošević), što se i vidi kad se uporedi sa drugim medijima!
Ako direktoru RTS-a takvo priznanje treba, evo mu ga i sa ovog mesta: Jeste, RTS je bolji od TV Informera. Bogami i od Pinka! U to nema nikakve sumnje.
Stefanoviću je pak „zanimljivo“ što se „dve različite Srbije koje gotovo da ne komuniciraju“ slažu jedino da RTS ništa ne valja! Taj orden ovaj umorni dvojac ponosno nosi. Mora biti da to nešto dobro znači!
Inače je lajtmotiv razgovora bio uporno izjednačavanje „dve Srbije“ koje su obe svadljive, obe zagrižene i obe kritične prema RTS-u. A pošto su te dve Srbije tako slične jedna drugoj (uzgred, njima je Informer sličan kao N1), e onda je RTS dobar. Kakav vratolomni zaključak!
Kao da „jedna Srbija“ nije bezobalni režim, alav na svaki tender i nameštenje, uobličen u svom prvom čoveku koji se na RTS sam poziva pa još dofura kinesku tablu da docira narodu. I kao da ona „druga Srbija“ nije narod koji se protiv toga buni.
Dalje, Bujošević je negirao da je iko na RTS-u nazvao studente nacistima nego je pojasnio (!) da su studentske metode samo upoređene sa nacističkim metodama. Pa još najavio da će da tuži svakog ko kaže da je RTS poredio studente sa nacistima.
Štaviše, Stefanović je citirao kafansku opasku bivšeg direktora Aleksandra Tijanića da je Srbija bez RTS-a „umobolna država“ koja bi se estetski i politički „svela na Plavi most“.
To su, dakle, imala da kažu ova dvojica. I to posle trinaest godina sasluživanja vlastima, trinaest dugih leta u kojima je beda informativnog programa RTS-a zasenila sve drugo dobro što ta televizija radi, nakon što je to pred RTS više puta dovodilo desetine hiljada ljudi i dvonedeljnu blokadu i protest stotina zaposlenih.
Bujošević i Stefanović su poluuverljivo glumili da ne znaju ko ih zapravo pritiska i kome zapravo idu niz dlaku. Glumili su žrtve koje će, ako treba, poginuti na braniku slobodne reči.
Na momente su izgledali kao ljudi u teškoj deluziji, uvereni u svoju bezgrešnost. Umorni od svega, ali najviše od toga što ih neko uopšte smara.
Bolje bi za njih bilo da su nastavili da se kriju.
