Život izvan Sunčevog sistema

Pisci takozvanih “tvrdih” naučnofantastičnih priča ili scenarija za filmove mogli su to zamisliti bez ikakvih mirisa, ali upravo tako – na Zemlji se mahnito odvijaju zemaljski poslovi, najveće države vode carinski rat, na zapadu papa umire, na istoku zbog verskog praznika nastupa jednodnevno primirje u ratu dronova, na jugu studenti blokiraju televiziju i odvažno marširaju preko pola kontinenta u potrazi za pravdom, a grupa istraživača sa Kembridža objavljuje rad o tragovima vanzemaljskog života na planeti koja duboko u svemiru kruži oko jednog crvenog džina.

Priča se bavi otkrićem kao događajem sa margine koji može da izmeni istoriju civilizacije, ali ne uspeva da se razvije. Svet na kome je pronađen trag života je predaleko ne samo za putovanje, nego čak i za slanje radio-signala, naučnici ipak žele čvršći dokaz i njihove diskusije će trajati godinama, a Zemljani će samo nastaviti sa zemaljskim ratovima, zemaljskim autokratijama i zemaljskim nadama. Bez ikakve dalje fabule. Kao da tamo gore nema nikog. Odnosno, ničeg. Osim malo mirisa kuvanih rotkvi.

I dok se u Srbiji život zaustavio, a studenti vode iscrpljujuću “bitku” svojih i naših života, svetski mediji, a uz njih i neki domaći, preneli su udarnu vest o dosad najubedljivijem dokazu o postojanju života izvan Zemlje. Istraživački tim iz Instituta za astronomiju Univerziteta u Kembridžu koji predvodi Niku Madhusudhan koristio je detaljne snimke najmoćnijeg teleskopa današnjice, svemirskog teleskopa Džejms Veb (JWST) i otkrio da se u atmosferi planete kriptičnog imena K2-18b koja kruži oko jedne zvezde crvenog džina, u nastanjivoj zoni, nalazi vrlo neočekivano jedinjenje.

Reč je o organskom jedinjenju dimetil sulfid koje, kako se uobičajeno smatra, ne može da nastane na drugi način osim u živim organizmima. Na Zemlji obično nastaje u metaboličkim procesima u fitoplanktonu ili morskim algama, ali i u nekim drugim, vrlo organskim situacijama, pri kvarenju piva ili žitarica. Ima izrazito neprijatan, gotovo nepodnošljiv miris koji većina ljudi izuzetno brzo detektuje – to je onaj miris koji se javlja pri kuvanju rotkvi ili kupusa i asparagusa.

foto: nasa

NASTANJIVI SVET

Istraživanje koje je koristilo ovaj takozvani biomarker kao dokaz postojanja života (i neprijatnog mirisa) na K2-18b objavljeno je u prestižnom časopisu “Astrophysical Journal Letters”. Da li smo najzad i to baš u najnezgodniji čas pronašli život izvan Zemlje? Ako jesmo, tako to biva – planeta gde ga možda ima je neverovatno daleko, čak 124 svetlosne godine. To je rastojanje koje svetlost ili bilo koji drugi elektromagnetni talas prelaze od početka 20. veka do danas i male su šanse da će iko sa Zemlje ikada na bilo koji način stupiti u kontakt sa ovim “smrdljivim” svetom.

No, pre toga samo otkriće. Planeta K2-18b jedna je od 5878 planeta izvan Sunčevog sistema koje su otkrili razni svemirski teleskopi u poslednje dve decenije, otkako je ova zapanjujuća potraga da se osim zvezda nađu i planete oko njih postala moguća. Kreće se oko svoje zvezde u takozvanoj nastanjivoj zoni, kao i Zemlja oko Sunca, gde je zbog odgovarajuće udaljenosti moguće prisustvo vode u tečnom stanju, pa tako i života. Planeta ima neobičan prečnik, veća je dva i po puta od Zemlje, ali je manja od Neptuna, što je najređa grupa među do sada otkrivenim svetovima. Godina na njoj traje 33 Zemaljska dana, a izučavali su je i svemirski teleskop Kepler i Džejms Veb. Izazvala je interesovanje kad je 2019. otkriveno da na njoj ima malo vodene pare, a potom i ugljen-dioksida.

Najzad, poslednje istraživanje pokazalo je prisustvo dimetil sulfida. Glavni zaplet sa ovim jedinjenjem je da se ono smatra za “kratkoživeće”, lako se razgrađuje, pa njegovo prisustvo znači da ga nešto u kontinuitetu proizvodi. Ispostavlja se da ga na K2-18b, šta god to bilo, proizvodi vrlo intenzivno – ovog organskog gasa tamo ima čak 20 puta više nego na Zemlji.

Ako i zamišlja kako izgleda svet koji miriše na kuvane rotkve, čitalac se možda pita kako uopšte astronomi mogu da otkriju takvo jedinjenje na ovoj daljini. Svakako ga neće omirisati. Metoda je fizičarima dobro poznata i naziva se spektroskopija, gde se analizom svetlosti koja dolazi odnekud može ustanoviti od kojih jedinjenja je tamošnji svet načinjen. Naime, kada svetlost sa obližnje zvezde prolazi kroz atmosferu K2-18b, deo se apsorbuje na određenim talasnim dužinama za svako hemijsko jedinjenje (vodu, metan, ugljen-dioksid) tako da ono praktično ostavlja svoj otisak prsta u spektru koji može da se potom snimi na teleskopu kao što je JWST.

Na ovaj način je i otkriveno ovo jedinjenje, ne tako što je naš najmoćniji teleskop snimio vanzemaljca kako zeva nego tako što je svetlost blago promenila boju prolazeći kroz dah koji je vanzemaljac izdahnuo. Naravno, ima mnogo otvorenih pitanja. Prvo je da li je JWST zaista detektovao dimetil sulfid. Za sada se čini da jeste, a istraživači navode da je pouzdanost detekcije takozvanih “tri sigma” što znači da su sigurni da to nije nešto drugo čak 99,7 odsto. Međutim, tek kad budu dostigli svih “pet sigma”, biće sigurni u otkriće 99,99999 odsto.

DUGO ČEKANJE NA RECEPT

Drugo je pitanje da li je dimetil sulfid, mirisao podnošljivo ili ne, zaista nastao zbog vanzemaljskih organizama. Odmah po objavljivanju ovog rada, pojedini istraživači su iskazali sumnju da ne postoji nijedan hemijski proces u kome se ovo jedinjenje ne može dobiti na drugi način. Za sada takav proces nije poznat, ali sumnjičavci smatraju da će se možda jednom otkriti, što “dokaz života” dovodi u pitanje. Uostalom, tragovi ovog jedinjenja već su detektovani u repu komete 67P/Čurjumov-Gerasimenko.

Pre nekoliko godina se, na primer, razbuktalo ogromno uzbuđenje kad je na planeti Veneri, neposredno pored nas, otkriven fosfin, jedinjenje koje mnogi smatraju dokazom o postojanju života. No, pošto se većina istraživača kasnije suočila sa mogućnošću da fosfin može nastati i na drugi način, bez života, uzbuđenje je narednih godina splaslo.

Kako god bilo, uvek ostaje i pitanje šta činiti ako zaista ustanovimo da je reč o životu na K2-18b. To ni u kom slučaju ne znači da je reč o inteligentnom životu, ali ako bi on to i bio, ne bismo se napričali sa njim. Samo slanje radio-poruke do K2-18b zahteva da ona putuje 124 godine, koliko je za to rastojanje potrebno svetlosti koja se kreće najvećom brzinom u prirodi, od oko 300.000 kilometara u sekundi. Ako bismo rekli samo “ćao” putem radio-veze, od vanzemaljaca bismo odgovor, a sa njim možda i recept za kuvane rotkve, čekali punih 248 godina. Vrlo teška komunikacija, u svakom slučaju.

Kad je reč o fizičkom kontaktu, gde bismo poslali svemirske brodove ili bar sonde do daleke plave rotkve, K2-18b je tako neshvatljivo daleko da ne može ni da se zamisli toliko rastojanje. Ljudska civilizacija se kreće neumereno sporije od brzine svetlosti i nema načina da prevali tako veliki svemirski bezdan. Najveća brzina kojom se ikada kretalo ijedno ljudsko biće je više od 10.000 manje od brzine svetlosti i iznosi samo 39.938 kilometara na čas, koliko je dostigao brod Apolo 10 tokom američkih misija ka Mesecu. Ovom brzinom, kad preračunamo rastojanje, bilo bi potrebno putovati čak 3,3 miliona godina do K2-18b.

Možda ne treba biti razočaran. Pisci naučne fantastike, ako od ovog slučaja i ne mogu da naprave dobru priču, a sa njima i futurolozi i procenitelji rizika, u tolikom rastojanju do K2-18b mogu ipak da vide garanciju naše bezbednosti. Nikada ne znate šta sve ljubiteljima tolike količine rotkve može pasti na um. Čak i ako ne vole rotkvu, susret sa drugim svetom može biti fatalan za ljude, barem onako kako su se drevni narodi proveli u susretu sa evropskim kolonizatorima. U svakom slučaju, ako se pokaže da se tako daleko, na drugoj strani svemira, na jednoj tamo planeti razvio život, naš život ovde neizbežno će promeniti smisao. Postaće nešto drugo. Ili bar mirisati drugačije.