Slovenci u Beogradu: Zašto ste to dozvolili

U sredu kasno uveče doputovali su mi Ljubljančani, moji dragi i bliski rođaci, da zajedno provedemo Prvomajski praznik. U ovom veku uživo smo se videli tek nekoliko puta, i svakog puta sam imala utisak da dolaze zbog Beograda a ne zbog mene. To je grad koga vole, o kome i dalje misle da je centar svega kakav je bio u vreme Jugoslavije, i u koji ima što niko nema.

Evo sad na primer, ima studente.

Sve znaju o njima, trknuli su do Beča da dočekaju bicikliste i do Maribora zbog štafetnih maratonaca, odlično izgovaraju reč „ćaci“ iako im ta kombinacija glasova nije najbliskija, i zbog studenata mi zavide što živim u Beogradu.

„Niko, ali baš niko, ne samo u Evropi, nego na svetu, ih nema! Samo Beograd i Srbija! Studenti i Đoković!“, komentarisali su.

Četvrtak

U četvrtak su išli na Prvomajski protest sindikalaca i studenata, iako smo im mi nudili Adu Ciganliju.

„Ne, nikako. Ada je samo provod, a protest je budućnost. A ako vama u Srbiji bude dobro, biće i nama u Sloveniji“, objašnjavali su mi mada me nisu ubedili.

A na protestu – oduševljenje!

„Prihvatili su nas kao da se znamo ceo život! Beograd razume slovenački! Ovo je fenomenalno, ovo je snaga“, govorili su, i nisu hteli kući.

A onda su naleteli na Ćaćilend. Šok!

„Ispred Narodne Skupštine su vam klozeti, vi vređate i sami sebe i svoju državu! Vučić vam je oduzeo deo grada! Zašto ste to dozvolili? Nigde, nigde niko u savremenom svetu ne može deo grada da pretvori u privatni posed! Taj ko je ovo smislio i naredio, taj ne voli Beograd, ni svoj narod! Zašto ste to dozvolili?“

Ovo poslednje pitanje, često su ponavljali.

Predveče su obišli kraj u kom živim. Brzo su se vratili.

„Nema ni bašti ni svih onih lepih kuća. Sad izgleda kao i svaki drugi kraj svakog drugog običnog grada“, rekli su.

Petak

U petak pre podne otišli su u Tržni centar „Ušće“ i nisu ništa kupili. Bili su veoma razočarani.

„Ovde je nekad bila evropska moda, sad je sve nešto ružno i loše. I espreso je kiseo“.

Radovali su se odlasku u Knez Mihailovu posle podne. Rekli su da je to ulica „kao da je u Parizu i Londonu zajedno“, mada sam ih upozorila šta ih čeka.

Celu pešačku zonu centra prošli su žurnim korakom, nisu nigde zastali.

„Zašto ima više praznih nego punih izloga, zašto je mračno, zašto su fasade propale i išarane, zašto je prljavo, zašto nema ljudi.“

Opet su pitali zašto smo dozvoli, ovog puta da lepa ulica evropskog duha postane vašar i to provincijalni.

Na Trgu Republike nisu hteli da se slikaju ispred spomenika Knezu Mihailu, mada im je to tradicionalni običaj.

„Mihailo je kao na Mesecu, sve je pusto oko njega“, rekli su.

Subota i nedelja

U subotu su na Adi Ciganliji umesto dva sata, ostali do uveče.

„Šumu i jezero u sred grada nema niko na svetu, nemojte da vam i to prodaju nekom Trampovom zetu.“

Obećala sam da neće.

U nedelju pre podne, na Kalenićevoj pijaci, raspametili su se od boja, mirisa, zdravlja. Opet su rekli da „ovako nešto nema niko na svetu“. Nisam htela da im kažem da ga uskoro neće imati ni Beograd.

Pred rastanak, dok smo pili kafu, nastala je neka usiljena atmosfera. A onda je puklo: ja sam im se izvinjavala što je Beograd takav kakav je, pravdala njega, pravdala sve nas, a oni su me tešili.

„Biće dobro, videćeš. Dolaze neki novi ljudi koji ga vole, eno ih tamo, na protestima. Sad prvi put ima nade za Beograd!“

Na kraju smo svi i plakali, i smejali se, i plakali i smejali se, i bilo nam je dobro.