Na Bliskom istoku ništa dobro

Ukoliko bi relativno dobro informisanog građanina SAD upitali zašto je njegova država napala Iran i kakve to veze ima s njim, on ne bi, kao ni većina sveta, mogao sa sigurnošću da odgovori na to pitanje. Predsednik SAD Donald Tramp, poznat po nepredvidljivosti, opet je krenuo svojim putem (sa Netanjahuovim gurkanjem ili bez njega), koji ukazuje na to da nije odgovoran nikom osim samom sebi. Kada je reč o ratu na Bliskom istoku, sve češće se spominje je da to nije rat iz nužde, već rat kao Trampov izbor (war of choice).

Trampovu poruku da Iran predstavlja “neposrednu” pretnju SAD, kasnije dopunjenu izjavom da je Iranu potrebno još samo nekoliko nedelja da proizvede nuklearno oružje i napadne SAD, pojasnio je nekoliko dana kasnije državni sekretar Marko Rubio: reč je o napadu kao “preventivnoj” odbrani od skoro sigurne iranske odmazde prema SAD, do koje će doći pošto Izrael napadne Iran. Veći deo pokreta MAGA, koji je Trampa podržao zbog obećanja da državu neće voditi u rat, te deo republikanaca i skoro sve demokrate loše su reagovali na izjavu da je Izrael uvukao SAD u rat. Tramp je brzo je negirao Rubija rečima da ga Izrael “nije prisilio” ni na šta, tvrdeći da je njegova odluka o napadu na Iran možda “prisilila Izrael” da se pridruži SAD.

Tramp je opet pozvao Irance da “preuzmu svoju vladu” i najavio “Venecuelanski scenario”, očekujući da ubijeno vođstvo Irana zameni akterima koje on odabere. Problem je u tome, kako je 2. marta rekao za ABC Njuz, što su vazdušni napadi bili toliko efikasni da su onesposobili i one koje je SAD smatrao potencijalnim liderima novog Irana. Pozvao je Iran na “bezuslovnu predaju”, a sve ambasadore i druge diplomate Irana da se predaju državama u kojima služe.

Iako je Tramp najavio promenu režima, njegov ministar odbrane Hegset ga je demantovao, insistirajući da to nije cilj rata u Iranu. Kao u igri “gluvih telefona”, Tramp je nastavio da se poziva na slučaj Venecuele i svoje odluke da v. d. predsednika Delsi Rodrigez vodi zemlju sve dok se pridržava američkih zahteva. Iako Iran ima 92 miliona ljudi, skoro tri puta više od Venecuele, i sistem kojim više decenija upravljaju sveštenici i Korpus islamske revolucionarne garde, Tramp je 6. marta za CNN rekao da će sve “funkcionisati veoma lako, kao u Venecueli”, i nagovestio da će zeleno svetlo dobiti onaj režim koji zaustavi razvoj nuklearnog programa i, suštinski, prihvati da SAD ima poslednju reč o svim bitnim pitanjima u vezi sa naftom.

Istom prilikom je Tramp objavio da ga neće zadovoljiti ništa osim “bezuslovne predaje” Irana i opet odgodio kraj rata. Kerolajn Levit, (sad već bivša) portparolka Bele kuće, objasnila je da “kada on, kao vrhovni komandant oružanih snaga SAD, utvrdi da Iran više ne predstavlja pretnju SAD i da je cilj operacije ‘Epski bes’ u potpunosti ostvaren, onda će Iran u suštini biti u stanju bezuslovne predaje”. U utorak ujutru Tramp je rekao da je rat “veoma završen, manje-više”, ali da američka misija nije.

Ova objava izaziva dodatnu nelagodu kod građana SAD koji ne razumeju tačno kakve veze Iran ima sa rastom cena osnovnih namirnica, benzina, nezaposlenošću i drugim gorućim problemima unutar SAD. Obim akcija ICE drastično je smanjen, ali posledice nasilja iz prethodnih akcija još uvek traju i nisu zaboravljene. To što su objavljeni dokumenti iz Dosijea Epstin koji upućuju na potencijalno prikrivanje prijava protiv Trampa za silovanje maloletnice dodatno pojačava stavove da bi SAD trebalo da se bavi prvenstveno unutrašnjim problemima. Cinike cela situacija podseća na film Wag the Dog, u kojem predsednik SAD izmišlja rat kako bi skrenuo pažnju sa seksualnog skandala, osim što je rat stvaran, kao što su stvarne i žrtve seksualnog zlostavljanja.

ŽELJA STARA 40 GODINA

Dodatnu dilemu potpiruje sumnja da će rat koji su započeli zajedno SAD i Izreal završiti zajedno. Ako bi pitali premijera Izraela Benjamina Natanjahua, on se verovatno ne bi složio sa Trampom – Izrael je već objavio da će ubiti novog vrhovnog vođu, ko god on bio, i da će nastaviti sa sistematskim uništavanjem iranskog režima, ma koliko dugo to trajalo. Drugim rečima, Netanjahu ne bi bio zadovoljan uspostavljanjem poslušnog režima, već ostvarenjem “želje kojoj se nada već 40 godina”, kako je rekao 2. marta, a to je, kako kažu pojedini analitičari, da Iran bude “propala zemlja”, slična Jemenu, Siriji, Sudanu, Libiji…

U nedelju uveče, Tramp je u intervjuu listu “Tajms of Izrael” rekao da bi Iran uništio Izrael da nije bilo njega i Netanjahua, te da će se konsultovati sa premijerom Izraela oko zavšetka rata, ali da će njegova reč biti poslednja. Na pitanje da li bi Izrael mogao da nastavi rat protiv Irana nakon što SAD obustave svoje napade, Tramp je prvo odbio da razmatra tu mogućnost, a zatim dodao da misli da to neće biti potrebno. Dok Tramp najavljuje brzi kraj, Izrael obećava nove talase bombardovanja.

LIBAN IZMEĐU DVE VATRE

Za Liban, u koji je izrealska vojska ušla sa ciljem da uništi Hezbolah, Trampa nisu pitali. Zbog napada Hezbolaha, čija je vernost Iranu nepokolebljiva, Izrael je naredio evakuacija južnog Libana i južnih predgrađa Bejruta radi kopnene invazije. To nije nova strategija: Izrael je i ranije pretio, a zatim i ciljao civile kako bi usmerio ogroman broj izbeglica ka Bejrutu i izvršio pritisak na Liban, i u isto vreme napadao Palestinsku oslobodilačku organizaciju i Hezbolah. Iako nije uključen u napad, SAD pruža potrebnu podršku Izraelu. Za sada je ubijeno više od 400, a više od hiljadu građana je ranjeno. UN je 9. marta objavio da je skoro 700.000 ljudi, uključujući oko 200.000 dece, proterano iz svojih domova u prvih 10 dana rata. U telefonskom razgovoru sa visokim evropskim zvaničnicima, predsednik Libana Josef Aun izneo je žestoku i direktnu kritiku Hezbolaha zbog toga što je raketnom vatrom prošle nedelje izazivao eskalaciju sukoba sa Izraelom. Rekao je da je Liban zarobljen između izraelskog napada koji “ne pokazuje poštovanje prema zakonima rata” i “oružane grupe koja deluje van zakona u Libanu i koja ne poštuje interese Libana i živote njegovog naroda”.

Na svom sajtu, u sekciji koja se tiče operacije “Ričući lav”, izraelska vojska objašnjava da su rat sa Iranom i ulazak u Liban zakoniti: “Nije stvar u tome da je Izrael ‘započeo’ novi rat, već da sprovodi vojne operacije kao deo već postojećeg međunarodnog oružanog sukoba koji je Iran godinama održavao kroz direktne i indirektne oružane napade.”

Da li će ovaj večiti rat zaista prestati kada Iran postane “propala država” ili će Izrael iskoristiti priliku da napravi neku vrstu “bafer zone” oko sebe ostaje da se vidi, kao što ostaje da se vidi i šta će se desiti sa ljudima koji žive u ovim zemljama, te kako će svet na to reagovati.

LJUDSKI GUBICI I MATERIJALNA ŠTETA

Dok nastaje ovaj tekst, međusobni napadi u Zalivu ne prestaju. Amir Said Iravani, iranski ambasador u UN, rekao je da je ubijeno najmanje 1332 čoveka. Na drugoj strani, u iranskim napadima širom Bliskog istoka, ubijeno je najmanje 30 ljudi. Broj mrtvih u Izraelu porastao je na najmanje 11, a SAD je od početka rata izgubio sedam vojnika.

Iran manje-više uspešno sprovodi strategiju akumuliranja indirektnog pritiska na SAD. Čak i oboreni dronovi donose štetu i smrt u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu, a strpljenje vođa ovih zemalja sve je manje. Stotine hiljada stranaca koji su ovaj region prihvatili kao bezbedan i miran dom sada pokušavaju da ga napuste. Sama nepripremljenost zemalja, avio-kompanija i ambasada na ovakav razvoj dokađaja ukazuje na nedostatak ozbiljnog planiranja ili, jednostavno, efekat iznenađenja.

Iranski predsednik Pezeškijan je 5. marta uputio izvinjenje susednim zemljama, rekavši da namera Irana nije invazija i da podrška Izraelu i SAD “nije put ka časti i slobodi”, te da “ne smeju postati marionete imperijalizma”. Svoje sunarodnike pozvao je da “ne napadaju susedne države, osim ako one budu napale prve”. Time je ukazao i na potencijalni razdor unutar Irana – Revolucionarna garda i druge oružane snage odlučno su odbacile poziv da ne napadaju susede koji su dozvolili SAD da koriste njihove resurse. Pored vojnih baza i postrojenja, Iran je počeo da gađa naftna polja (Bahrein), skladišta nafte (Kuvajt), energetsku infrastrukturu (Saudijska Arabija), ali i hotele i poslovne zgrade u Kuvajtu, Iraku i Bahreinu. Posebno su kritični napadi na postrojenja za desalinizaciju vode. U prvom je oštećeno iransko postrojenje na ostrvu Kešm, u napadu za koji nijedan akter ne preuzima odgovornost, a u drugom je Iran dronom oštetio postrojenje za desalinizaciju u Bahreinu. Iako snabdevanje vodom nije obustavljeno, ovi napadi su u fokus vratili resurs koji u regionu bukvalno život znači – vodu. Oko 100 miliona ljudi u regionu Zaliva skoro u potpunosti se oslanja na desalinizovanu morsku vodu za svoje svakodnevne potrebe za slatkom vodom (vidi okvir).

Zbog napada Irana na civilnu i energetsku infrastrukturu zemalja Zaliva, one polako odustaju od politike oprezne deeskalacije. Saudijska Arabija je objavila da je spremna da posreduje u pregovorima i da “ni Rijad ni druge države Persijskog zaliva nisu dozvolile SAD da koriste njihov vazdušni prostor ili teritoriju za pokretanje vazdušnih udara na Iran”. Međutim, ukoliko se iranski napadi nastave, Saudijska Arabija biće primorana da dozvoli američkim snagama da koriste svoje baze za vojne operacije.

Turska je drugi put napadnuta projektilima iz Irana koje je NATO uspešno oborio. Iran je negirao napad, a turski mediji javili da je Pezeškijan predsedniku Erdoganu predložio osnivanje zajedničke komisije koja bi ispitala ove slučajeve.

“Al Džazira” prenosi mišljenje Sultana al-Kulaifija, istaknutog katarskog istraživača i profesora koji se bavi posredovanjem u sukobima i katarskom spoljnom politikom. Al-Kulaifi piše da iranski napadi na države Zaliva aktivno služe pre svega izraelskim interesima i ne vrše pritisak na Vašington da okonča rat. Širenjem sukoba na Zaliv, Teheran radi ono što Izrael nije mogao: skreće rat sa izraelsko-iranske ose i transformiše ga u sukob između Irana i njegovih arapskih suseda. On dodaje da interes šireg regiona “leži u sprečavanju Izraela da se pojavi kao neprikosnoveni hegemon na Bliskom istoku, što je scenario koji postaje sve verovatniji” zbog toga što Iran svoje arapske susede iz potencijalne uloge fer posrednika gura u naručje dubljeg bezbednosnog saveza sa Vašingtonom.

foto: ap

VLADAVINA PORODICE HAMNEI SE NASTAVLJA

Već tokom junskog rata prošle godine bilo je naznaka da je iranski režim čvršći od ljudi koji ga čine. Zato ne čudi što je paralelno sa ratnim dešavanjima tekao proces odabira novog vrhovnog vođe Irana. Izrael je, u nameri da ponovi uspeh eliminacije vrhuške Irana od 28. februara, 3. marta uništio zgradu u svetom gradu Komu u kojoj se inače sastaje Savet stručnjaka. Ovog puta nije bio uspešan i 8. marta je Modžtaba Hamnei (56), sin ubijenog ajatolaha Alija Hamneija izabran za naslednika svog oca. Tramp je Modžtabu ili Mojtabu, kako njegovo ime često izgovaraju engleski mediji, smatrao “neprihvatljivim” i ranije, a Izrael tvrdi da će ubiti bilo kog naslednika ajatolaha, što onemogućava za pregovore. Na pitanje da li je novi vrhovni vođa meta, Tramp je novinarima rekao da ne može da odgovori, jer bi to bilo “neprikladno”.

Radio Slobodna Evropa prenosi da je Modžtaba Hamnei, iako nikada nije obavljao zvaničnu funkciju u Vladi, proveo dve decenije u centru očeve kancelarije koordinirajući aktivnosti između religijskog establišmenta i Revolucionarne garde. Iako su tvrdokorne političke i verske vođe hvalile ovaj izbor, tvrdeći da je takav odabir najbolji odgovor SAD i Izraelu, mnogi visoki sveštenici naglašavaju da su osnivači Islamske Republike, pa i sam ajatolah Homeini, eksplicitno odbacili koncept vladavine kao naslednog prava. U svakom slučaju, Hamnei će morati da ubedi i politički establišment i širu javnost da njegov izbor nije povratak dinastičkom uređenju, već nastavak revolucionarnog sistema. Kada je u pitanju šira javnost, činjenica je da ga obični Iranci, oni koji su u januaru izašli na ulice i čiji su članovi porodica i prijatelji ubijeni i ranjeni, neće prihvatiti. Upravo njih Tramp poziva na ulice i u borbu za svoju državu. U razgovoru za “Gardijan”, Farzad (26), iz zapadnog Teherana, rekao je da je Modžtabu izabran da bi pokazali Trampu da “neće odustati” i dodao: “Ovaj rat će trajati još neko vreme. Ne nameravamo da protestujemo dok traju vazdušni napadi i okolo na biciklima kruži Basidž milicija koja ima veliku moć.”

Iran zna da će ekonomski pritisak širom sveta rasti i naglašava su za to odgovorni SAD i Izrael. Cena nafte je rasla, pa naglo pala 9. marta, kada je Tramp najavio brz kraj rata, ali čini se da niko nije spreman da se kladi u to. Dan kasnije je Revolucionarna garda saopštila da “nijedan litar nafte sa Bliskog istoka” neće proći kroz Ormuski moreuz dok se ne obustave napadi, čak nudeći slobodan prolaz onim državama koje prekinu odnose sa SAD i Izraelom. Tramp je odgovorio rekavši da će SAD udariti Iran “20 puta jače”, a Makron je objavio da Francuska i njeni saveznici pripremaju “čisto odbrambenu, pomoćnu misiju”, sa ciljem da otvore Ormuski moreuz.

Kolumnistkinja “Gardijana” Nesrin Malik piše da moramo imati na umu da ove zemlje nisu samo ekonomski faktori, dobavljači energije, već mesta na kojima žive obični ljudi. Ona citira Edvarda Saida, palestinsko-američkog intelektualca, mislioca i pisca, osnivača postkolonijalnih studija: “Uvek postoji pretpostavka da, iako pripada manjini, zapadni potrošač ima pravo ili da poseduje ili da troši (ili oboje) većinu svetskih resursa. Zašto? Zato što je on, za razliku od orijentalca, pravo ljudsko biće.”

U svom komentaru Malik dodaje i da je “veći deo pristupa SAD i Izraela Bliskom istoku zasnovan na ideji da oni koji ga naseljavaju i njime upravljaju – čak i saveznici – nisu prava ljudska bića. Kada se rat završi i Donald Tramp i Benjamin Netanjahu krenu ka svojoj sledećoj nesreći, pojaviće se precrtana mapa regiona sa novim ogorčenjima, takmičenjima i bezbednosnim posledicama sa kojima će se ljudi koji tamo žive morati nositi generacijama koje dolaze.”

Napad na naftna skladišta u blizini Teherana

Crno čudovište iznad Teherana

Iranski državni mediji su u nedelju javili da je Izrael gađao četiri naftna skladišta u Teheranu (vidi sliku) i okolini, te da je šest ljudi poginulo, a 20 ranjeno. Izraelska vojska je objavila da je ciljala “nekoliko kompleksa za skladištenje goriva koji pripadaju Islamskoj revolucionarnoj gardi u Teheranu” i za koje tvrdi da su korišćeni za “distribuciju goriva višestrukim vojnim entitetima u Iranu”. Ovo su prvi napadi na iransku energetsku infrastrukturu – do sada je američko-izraelska kampanja bombardovanja bila uglavnom usmerena na uništavanje iranskog rukovodstva i bezbednosnih službi, vojnih baza, fabrika raketa, aerodroma i potencijalnih nuklearnih postrojenja. Ovim napadom otvorena su još jedna vrata pakla za stanovnike Irana, koji su dobili uputstva da nikuda ne idu dok pada crna kiša. Iransko društvo Crvenog polumeseca upozorilo je stanovnike Teherana i okolnog regiona da kiša nakon udara može biti “veoma opasna i kisela” i da može izazvati “hemijske opekotine na koži i ozbiljna oštećenja pluća”.

“Nešto poput crnog čudovišta progutalo je nebo iznad Teherana. Kao da su svi automobili i ulice premazani crnom bojom. “, rekla je za “Tajm” Lejla, učiteljica u Teheranu, i dodala da je provela 15 minuta u kolima, udišući ovaj vazduh. “Sada me boli glava. Koža na mom licu, posebno na usnama, bolna je i oštećena. Peče i oseća se kao da je razblaženi suzavac u vazduhu. Iritira mi oči i stalno moram da pročistim grlo”, dodala je.

Šef Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adhanom Gebrejesus u saopštenju je rekao da šteta na iranskim naftnim postrojenjima “može da dovede do kontaminacije hrane, vode i vazduha”, dodajući da su deca i stariji u najvećoj opasnosti.

Bombardovanje rafinerija i naftnih rezervi oslobodilo je “toksični koktel” u naseljenom području. Analiza rezultata brze pretrage o posledicama upućuje na to da su se hemikalije pomešale sa padavinama i stvorile veoma kiselu “crnu kišu”, koja može izazvati hemijske opekotine na koži i teško oštećenje pluća. Stanovnici širom Teherana, čak i nekoliko kilometara dalje od mesta udara, prijavili su otežano disanje, bol u grlu i peckanje očiju. Kada rat jednom prestane, iza ovakvih napada ostaju opasnosti: toksični otpad i čađ mogu da zagade vodovodne sisteme Teherana i ugroze snabdevanje pijaćom vodom zemlju već pogođenu sušama. Sve što padne ostaje u zemljištu godinama, potencijalno zagađujući poljoprivredne proizvode, kada se kiša osuši, opasne čestice se mogu se vratiti u vazduh kao toksična prašina. Sve u svemu, vrlo je moguće da će se posledice po živi svet ovog, i potencijalnih drugih napada na naftna postrojenja, osećati mnogo godina u regionu, ali i šire.

Napadi na postrojenja za desalinaciju vode

Nafta se ne može piti

SAD, Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati demantovali su da su 7. marta gađali iransko postrojenje za desalinizaciju i time ograničili pristup vodi stanovnicima 30 mesta. Iran već šestu godinu zaredom beleži sušu, stanovnici mnogih gradova su još od prošle godine stalno pod restrikcijama vode i udari na postrojenja za desalinizaciju otvorili bi novu krizu za ovu zemlju. Iran je odgovorio napadom na postrojenje u Bahreinu, ali sa minimalnom štetom.

Ne zna se šta će se desiti u narednom periodu, ali ostaje nada da će razum preovladati. Kao piše “Al Džazira”, a prema izveštajima Arapskog centra u Vašingtonu, Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i UAE sa više od 400 postrojenja proizvode skoro 40 procenata ukupne desalinizirane vode u svetu. Dok se poljoprivreda u regionu uglavnom oslanja na podzemne vode (koje se brzo troše), proces desalinizacije obezbeđuje većinu pitke vode zemljama Zaliva. “Al Džazira” izveštava da oko 42 odsto vode za piće u UAE dolazi iz postrojenja za desalinizaciju, u Kuvajtu 90 odsto, u Omanu 86 odsto i 70 odsto u Saudijskoj Arabiji, koja i proizvodi najviše desalinizirane vode.

Sva velika postrojenja za desalinizaciju, poput Džebel Alija i Tavile u UAE, Ras Al Kaira i Džubaila u Saudijskoj Arabiji, Dohe/Šuaibe u Kuvajtu, Ras Lafana u Kataru itd, lako su vidljiva i u dometu Irana.

Ukoliko Iran odluči da napadne ta postrojenja, kao što je to učinio Irak u Kuvajtu tokom Zalivskog rata 1990–1991, može lansirati stotine balističkih raketa (šahab, emad, sedžil) i dronova (šahed-136 i slični) preko Zaliva. U tom slučaju, očekivano je da će sistemi protivvazdušne odbrane zemalja Zaliva i SAD uništiti oko 90–96 odsto iranskih raketa. Međutim, kod salvi od, na primer, 65 raketa i 120 niskoletećih dronova, nešto će sigurno proći.

Iran zna da ne mora da pogodi sva postrojenja, dovoljno je da onesposobi ona bitna. Ukoliko se to desi, zemlje Zaliva počeće da troše zalihe. Uz strogu štednju bi mogle da izdrže između 15 i 45 dana, u zavisnosti od količine zaliha koje imaju. Skoro je sigurno da bi odgovorile istom merom.

Posle toga će milioni ljudi ostati bez pitke vode u pustinji. A nafta se ne može piti.