Duga ruka Izraela

Iran je arhineprijatelj Izraela i predstavlja konstantnu metu Mosadovih aktivnosti. Iran, suštinski, ne predstavlja nikakvu pretnju po Izrael kada je konvencionalnio naoružanje u pitanju. Sve što realno može da radi jeste da lansira balističke rakete na Izrael u nadi da će poneka od njih biti u stanju da zaobiđe “gvozdene kupole”, antiraketne štitove podignute iznad većih izraelskih gradova. Učinak tih raketa liči na onaj koji su imali nemački projektili “V2” u Drugom svetskom ratu: kad vidite razorne efekte raketnog udara u nekom naseljenom mestu, rekli biste da je u pitanju oružje koje može da preokrene tok rata. Međutim, “V2” bio je suviše neprecizan a proizvedene količine toliko male da je strateški uticaj ovih raketa na ishod rata bio ravan nuli. Slično je i sa iranskim projektilima: lanseri su staromodni, lako se otkrivaju, broj raketa je ograničen i postoje vrlo efikasne protivraketne mere.

Međutim, Izrael brine iranski uticaj u regionu te bezrezervna podrška organizacijama kao što su Hamas i Hezbolah, koje Izrael i Amerika smatraju terorističkim. Drugi, mnogo veći problem je iranski program za obogaćivanje uranijuma jer, u krajnjem slučaju, on može od Irana da stvori nuklearnu silu. Izrael je potpuno svestan na kome bi Iran testirao svoju prvu nuklearnu bombu i zato ne bira sredstva da iranski nuklearni program uništi ili barem konstantno vraća na početnu tačku.

foto: fars / ap

Spisak istaknutih Iranaca koje je Izrael likvidirao u poslednjih nekoliko godina, uz aktivno učešće Mosada, sa američkom pomoći ili bez nje, podugačak je – naredna lista ne sadrži skoro kompletno državno rukovodstvo likvidirano tokom poslednjeg napada na ajatolaha Hamneija.

– Mosen Fakrizade, ubijen 2020. korišćenjem daljinski kontrolisanog oružja montiranog na vozilo. Arhitekta iranskog nuklearnog programa i visoki oficir Islamske revolucionarne garde (IRG).

– Mohamed Mehdi, ubijen 2025. tokom izraelskih napada na iransku nuklarnu infrastrukturu. Nuklearni fizičar, rektor univerziteta.

– Akbar Motalebizadeh, ubijen 2025. u istom napadu. Istaknuti nuklearni inženjer.

– Mohamed Reza Zahedi, ubijen 2024. u Damasku, visoki komandant IRG, odgovoran za operacije u Siriji i Libanu. Njegova smrt bila je okidač za ubrzanu eskalaciju neprijateljstva između Irana i Izraela.

– Sajed Razi Musavi, ubijen 2023. avionskim projektilom u Damasku. Visoki komandant IRG odgovoran za logistiku i saradnju sa Hezbolahom. Dugo godina sarađivao sa Kasimom Sulejmanijem.

– Hasan Sajed Kodai, ubio ga je naoružani motociklista u blizini kuće 2022. godine. Pukovnik elitnog dela IRG (“Quds”).

– Kasim Sulejmani, ubijen 2020. u blizini bagdadskog aerodroma. Komandant elitnih jedinica IRG, svakako najuticajniji i najmoćniji pripadnik iranske armije. Likvidacija je obavljena pomoću rakete lansirane sa američkog drona, a naredbu je dao predsednik Tramp. Veruje se da je Mosad obezbedio veliki deo informacija potrebnih za akciju.

foto: ap

UTVRĐENE FABRIKE

Istovremeno, Mosad neprekidno drži na nišanu iranska nuklearna postrojenja. Jer Iran ima dva rudnika uranijuma (Sagand i Kareh), vojni kompleks “Parčin” specijalizovan za metalurgiju uranijuma i testiranje eksploziva, centar u Isfahanu u kojem se vrši inicijalna prerada rude uranijuma, nuklearnu elektranu “Bušer” sa ruskim gorivom i tehnologijom, reaktor “Arak” sa teškom vodom koji je na papiru namenjen naučnim istraživanjima, ali se može iskoristiti i za proizvodnju plutonijuma, od koga se takođe može napraviti atomska bomba.

Ono što veliki deo sveta brine jeste činjenica da Iran ima dve velike podzemne, dobro utvrđene fabrike u kojima se vrši obogaćivanje uranijuma: “Fordov” i “Natanc”. “Fordov” je za Izrael od sekundarnog interesa jer se tamo, prema svim dostupnim saznanjima, uranijum obogaćuje do relativno niskog procenta. “Natanc” je druga priča: reč je o postrojenju ukopanom stotinak metara ispod zemlje, sa zaštitnim slojem od desetak metara armiranog betona, u kome se uranijum, prema svim do sada dostupnim podacima, obogaćuje daleko iznad nivoa koji je potreban za mirnodopsku upotrebu. Za napad na tako dobro utvrđeno postrojenje potrebna je i specijalna bomba, poput američke GBU-57, koja je teška skoro 14 tona. Ova bomba baca se sa visine od oko 15 kilometara, što može da uradi jedino američki nevidljivi bombarder B-2. Bomba poseduje mogućnost korekcije svoje putanje tako što kombinuje GPS sa sistemom inercijalnog navođenja. U trenutku udara u tle bomba ima ogromnu kinetičku energiju, a njen nosni deo, načinjen od čelika i volframa, omogućava joj da prodre kroz debeo sloj zemljišta i betona a da se pritom ne raspadne. Upaljač bombe je tako tempiran da detonira eksploziv tek kada bomba probije zaštitu iznad gađanog postrojenja. Detonacija izaziva udarni talas koji raznosi sve pred sobom – tu nikakve pregrade ili metalna vrata ne pomažu.

“OBRAZAC ŽIVOTA”

Još uvek nije sasvim jasno kakve je posledice po uranijumski nuklearni progam imao direktan pogodak u “Natanc” od prošle godine. Ali je zato operacija Mosada iz 2018, sasvim sigurno, predstavljala spektakularan uspeh.

Agenti Mosada uspeli su da usred Teherana provale u skladište u kome su se nalazili strogo poverljivi, tajni dokumenti koji potiču iz iranskog nuklearnog programa. U operaciji koja je trajala samo jedno veče odneto je preko 500 kilograma dokumenata, uz ogromnu količinu kompjuterskih diskova. Zaplenjenu dokumentaciju javnosti je predstavio izraelski premijer Benjamin Netanjahu.

Ipak, ova poslednja operacija u kojoj je Mosad, uz izdašnu američku pomoć, u jednom potezu eliminisao ceo iranski državni vrh, po svojoj složenosti, dužini pripreme i sofisticiranosti prevazilazi skoro sve što smo do sada videli. Priča koja se krije iza toga veoma je poučna – ona otkriva kako svaki diktatorski režim pre ili kasnije počne da radi sam protiv sebe. Ovde se sistem raspao jer se, u jednom trenutku, tehnologija namenjena nadzoru i represiji nad sopstvenim građanima otrgla kontroli i počela da radi protiv svojih tvoraca.

Jedan od najvećih i najkompleksnijih sistema za civilni nadzor izgrađen je u Iranu. Kamere pokrivaju svaku ulicu, često iz više različitih uglova. Policijski dronovi s kamerama visoke rezolucije sveprisutni su. Ulaz na teheranski univerzitet moguć je tek uz digitalnu identifikaciju lica. Implementiran je sistem koji čita registarske tablice automobila i automatski piše kazne ženama koje se odvaže da u automobilu skinu hidžab. Država je napravila čak i mobilnu aplikaciju “Nazer”, pomoću koje možete da fotografišete i prijavljujete žene koje nisu propisno odevene i zabrađene.

Prema rečima izraelskog obaveštajca koji je dao izjavu za “Fajnenšel tajms”, Izrael poznaje ulice Teherana jednako dobro kao ulice Tel Aviva ili Jerusalima, kao što vi poznajete ulice mesta u kome ste se rodili: “Bili smo toliko dobro obavešteni da smo mogli da primetimo čak i minimalne promene u izlozima radnji”.

Jer sve gradske kamere Mosad je “hakovao” i modifikovao tako da snimke sa ulica u realnom vremenu, u šifrovanoj formi, šalju iz Teherana na Mosadove servere u Tel Avivu i južnom Izraelu. I to stanje traje godinama, neki kažu još od 2001. godine, kada je Arijel Šaron bio premijer.

KAMERA KOD REZIDENCIJE

Jedna kamera u Pasterovoj ulici, u neposrednoj blizini rezidencije ajatolaha Hamneija, bila je naročito korisna: kroz nju se lepo videlo gde pripadnici obezbeđenja parkiraju automobile kada dolaze na posao. Kombinacijom podataka sa te kamere i drugih kamera u gradu, uz korišćenje veštačke inteligencije kako bi se u terabajtima podataka prepoznali obrasci i pravilnosti u ponašnju (nešto u čemu se AI agenti veoma dobro snalaze), Mosad je uspeo da izgradi vrlo koherentnu sliku o životu i radu ne samo radnika obezbeđenja, nego i funkcionera koje su štitili. Za svakog pojedinca Mosad je otvorio dosije s obiljem detalja: mesto stanovanja, radni raspored, porodični status, najčešća ruta do posla, dužina radnog vremena, običaji, omiljena mesta, specifične navike… Sve to spada u nešto što obaveštajci nazivaju “obrascem života”. Svaki kompletirani obrazac prolazi kroz dugotrajan proces detaljne analize kako bi se, na kraju, izabrale konačne mete napada.

Čitav operativni rad, skoro četvrt veka dug, kulminirao je, sasvim neočekivano, jednom munjevitom akcijom u subotnje jutro, 28. februara. Dva agenta na terenu nezavisno jedan od drugog potvrdila su da će Hamnei u to vreme biti u svojoj rezidenciji, na sastanku kojem treba da prisustvuje i najveći deo državnog vrha.

Izrael je rešio da ne propusti priliku koja se ne ukazuje tako često. U rad su pušteni ometači mobilne telefonske mreže, svi razgovori u krugu koji je pokrivalo 12 obližnjih baznih stanica bili su privremeno onemogućeni. Hamneijevo obezbeđenje bilo je odsečeno od sveta. Izraelski avioni ispalili su 30 projektila, po danu, što nije tipična praksa za Izrael, pogotovo na šabat, i sravnili ceo blok zgrada sa zemljom. Konačni ishod akcije saopštio je uplakani spiker državne televizije nekoliko sati kasnije: vrhovni poglavar Hamnei bio je prinuđen da “ispije slatku čašu mučeništva” i da se kao “šehid” preseli u “dženet” (raj).

Neki kažu da Izrael nije postigao ništa naročito: ubili su starca koji se i onako nije krio. Objašnjenje jednostavno nije na mestu: u svakom ratu vrhovni vođa predstavlja državu i njegovo smaknuće nikako ne može da podstakne borbeni duh nacije. Pre će biti da je diletantizam najrepresivnijih državnih organa postao ogoljen, očigledan.

Ako je Mosad bio u stanju da snimke sa uličnih kamera godinama prebacuje na servere u Izrael, to govori da je sistem za nadzor sve vreme bio na internetu. Ko takve sisteme danas drži povezane na internet? Kakvi su to sistem administratori koji ne primećuju da njihova mreža šalje ogromnu količinu podataka ne samo van sistema, već i van Irana? Kakvi su to sigurnosni sistemi koji ne primećuju da je integritet sistema narušen i da je, zapravo, pod nečijom tuđom kontrolom? Kakvo je to obezbeđenje koje se u komunikaciji prevashodno oslanja na mobilne telefone umesto na interne sisteme i fiksne veze? Još jednom se potvrdilo staro pravilo: ne gradi sistem koji ne umeš da održavaš, zato što će jednoga dana neko taj sistem okrenuti protiv tebe.

INFRASTRUKTURA ZA PONIŽAVANJA ŽENA

Jedan nedodirljivi diktator doživeo je potpuno ironičan kraj: glave mu je došla infrastruktura koju je smislio kako bi svoj narod držao na uzici, kako bi mogao da ponižava žene, kako bi mogao da obesi svakog ko bi se usudio da podigne glas i zatraži malo više slobode i demokratije. Jer Izraelci nisu provalili u vojne sisteme – umesto toga uselili su se u sistem koji je nadzirao Iranke i slao im automatske SMS poruke zbog nepokrivenog pramena kose. Izrael je alatke iranske policije za zaštitu morala pretvorio u sredstvo uništenja čitavog režima. Neproverene su tvrdnje da je nakon napada na kompleks Hamneijeve rezidencije Mosad izbrisao čitavu bazu u kojoj je vlast držala informacije o ženama koje su počinile nezamisliv zločin tako što su pokazivale svoju kosu.

Neproverene su i tvrdnje da je raketu koju je ubila Hamneija ispalila žena, pilot izraelskog vazduhoplovstva. Ali ostaje činjenica da su kamere pomoću kojih je Hamnei progonio iranske žene na kraju posmatrale njegovu smrt.

Najmanje 60 žena je na zverski način pogubljeno u Iranu tokom 2025. godine. Čak i u tom poslednjem činu, ženama su oduzeli svaku mrvicu dostojanstva. Pred izvršenje kazne, one su do pojasa ukopavane u zemlju a zatim kamenovane do smrti, zato što nisu htele da se udaju za rođaka, zato što nisu htele da pokrivaju glavu, zato što su protestovale protiv batina koje su dobijale od svojih muževa ili zato što su imale neka drugačija politička mišljenja. Da li je Hamnei otišao u dženet (raj), kako veruje uplakani komentator iranske državne televizije ili džehenem (pakao), kao što se nada autor ovog teksta, videćemo svi jednog dana kada dođe kijamet (sudnji dan).

Kratka istorija

Mosad, veoma je poznat i ima bogatu istoriju spektakularnih operacija, poput one iz 1960, kada je u Buenos Ajresu uhvaćen nemački ratni zločinac Adolf Ajhman, jedan od ključnih ljudi u sprovođenju “konačnog rešenja jevrejskog pitanja”, politike potpunog istrebljenja koju su nacisti prvi put formulisali na konferenciji na jezeru Vanze 1942. godine. Mosad je, nakon završetka rata, locirao Ajhmana u Argentini, bukvalno ga kidnapovao usred bela dana i krišom prebacio u Izrael. Argentina je bučno protestovala zbog narušavanja svog suvereniteta, ali se Izrael nije mnogo obazirao na to. Ajhman je nakon suđenja pogubljen vešanjem u zatvoru Ramala a njegov pepeo je prosut u more, van izraelskih teritorijalnih voda. Bio je to prvi i poslednji put u istoriji da je na teritoriji Izraela izvršena smrtna kazna.

Jednako impresivna bila je i operacija spasavanja talaca iz aviona “Er Fransa” na aerodromu Entebe u Ugandi, 1976. Avion je otela teroristička grupa sastavljena od dva Palestinca i dva Nemca i prizemljila ga u Ugandu, gde su teroristi uživali podršku Idija Amina.

Izrael je poslao komandose, a oni su posle leta od 4000 kilometara započeli noćnu operaciju u kojoj su svi teroristi koji su neposredno učestvovali u otmici aviona bili ubijeni. Vojnici Ugande koji su, slabo naoružani i još slabije obučeni, pokušali da se suprotstave izraelskim specijalcima, pretrpeli su katastrofalne gubitke. Tokom operacije koja je trajala 90 minuta oslobođena su 102 putnika. Iako su tri taoca i jedan izraelski komandos poginuli u unakrsnoj razmeni vatre, operacija je ocenjena kao potpuni uspeh i danas se nalazi u udžbenicima svih antiterorističkih jedinica.

Tokom Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine, grupa od osam terorista iz organizacije “Crni septembar” otela je 11 izraelskih sportista. Pokušaj nemačke policije da oslobodi taoce bio je izveden krajnje traljavo – u to vreme nemačka policija nije imala specijalnu antiterorističku jedinicu.

Petorica otmičara ubijena su u pucnjavi, ali su pritom stradali svi izraelski sportisti i jedan nemački policajac. Trojica preživelih terorista završila su u zatvoru. Međutim, samo šest nedelja kasnije, pripadnici organizacije “Crni septembar” oteli su avion “Luftanze” sa zahtevom da trojica uhapšenih minhenskih terorista budu oslobođeni. Vlada Zapadne Nemačke, još pod utiskom fijaska sa Olimipijade, nije ni pokušala da povrati oteti avion. Umesto toga, minhenski otmičari bili su oslobođeni i prebačeni u Libiju.

Izraelska premijerka Golda Meir pokrenula je operaciju “Božiji gnev” sa ciljem da svi oni koji su učestvovali u Minhenskom masakru ili pomogli u njegovoj organizaciji budu likvidirani. Broj ljudi koje je Mosad eliminisao tokom narednih nekoliko godina i danas je nepoznat – glave su padale a automobili leteli u vazduh u Rimu, Parizu, Nikoziji, Bejrutu… Mosad je tokom ove operacije napravio i svoju najveću grešku: oslanjajući se na površne informacije, u uverenju da su identifikovali istaknutog člana “Crnog septembra” Alija Hasana, izraelski agenti su u norveškom gradu Lilehameru ubili jednog nevinog Marokanca, običnog konobara koji je godinama radio u lokalnom restoranu.

Neki Mosadovi operativci su tom prilikom uhapšeni, ali Mosad nije stao: Ali Hasan je na kraju ubijen u eksploziji automobila-bombe u Bejrutu, 1979. godine. Mosad, međutim, nikad nije uspeo da locira i likvidira trojicu preživelih minhenskih terorista, jedan je umro prirodnom smrću dok se o sudbini preostale dvojice nagađa. Operacija “Božiji gnev” i danas se smatra kontroverznom: koliko daleko jedna država sme da ide ako su njeni postupci motivisani isključivo osvetom?

Početkom 1966. godine Izrael je izveo operaciju “Dijamant”. Cilj operacije bio je da se dođe do tehničkih detalja u to vreme najboljeg sovjetskog aviona, MIG-21. Ne samo da su ti detalji pribavljeni već je Mosad uspeo da se dočepa i čitavog aviona tako što su njegovi agenti ubedili jednog iračkog pilota da prebegne u Izrael sa sve letelicom. Za Irak se vezuje i operacija “Opera”, tokom koje je, u blizini Bagdada, uništen nuklearni reaktor “Osirak” – agenti Mosada su prethodno sabotirali sigurnosne sisteme i obezbedili sve preduslove za uspešnu akciju izraelskih bombardera.

U sledećem broju: Kako je Mosad naterao Irance da sabotiraju sami sebe? Zašto se uranijum obogaćuje i gde je tu Iran? I kako je sve počelo?

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!