“Ne priznajem devet prema jedan, želim deset prema nula”, vikao je Aleksandar Vučić u sportskoj sali u Sivcu promovišući sebe i svoju listu na lokalnim izborima u opštini Kula. Sivac je jedno od mesta u toj opštini za koje poznavaoci podzemlja kažu da služi kao centar distribucije kokaina u Srbiji. Sala je bila puna, kranovi su “nadletali” birače koji su u rukama držali srpske zastave i transparente, šest televizija je prenosilo događaj.
Za posmatrače sa strane učinilo bi se da je reč o predsedničkoj kampanji iako se radilo o običnom danu na poslu predsednika Srbije, koji bez zazora koristi svoju institucionalnu moć i državne resurse da bi pojačao rejting SNS-a pred lokalne izbore 29. marta.
LISTE I “POLITIČKI BREND”
Pored Kule, na redu su izbori u Kladovu, Majdanpeku, Knjaževcu, Boru, Lučanima, Aranđelovcu, Smederevskoj Palanci, Sevojnu i Bajinoj Bašti… Raspisani manje od 40 dana od dana održavanja, puni su zakulisnih radnji koje prethode samom činu glasanja. Do četvrtka 12. marta biće poznate sve izborne liste u svim mestima jer lokalne izborne komisije odlučuju i dalje i proveravaju ono što im je dostavljeno.
I pre nego što su izbori raspisani, u Srbiji je “tekla” kampanja – režim sa svojim satelitima na svoj način, studenti sa svojim lokalnim partnerima na svoj. Nije se znao datum održavanja, a bili su poznati incidenti. Baš u Kuli lokalni režim je krenuo na listu Glas mladih opštine Kula koju su formirali studenti – napadali su ih na ulicama i formirali Grupu građana Mladi za Kulu kako bi zbunili birače.
Naime, u većini mesta biće merenje između režima i neke vrste studentske liste, pa je režim svuda našao satelite da birače opozicije navedu da glasaju za pogrešnu listu. Takođe, uprkos svim pravilima, režim forsira funkcionersku kampanju, a na nekim mestima uspeo je da dovede do sukoba između “tradicionalne” opozicije i studenata (vidi pod Smederevska Palanka). Inače, SPS ne izlazi sam na izbore, valjda prvi put od kada se organizuju izbori u modernoj Srbiji.
U većini mesta se zapravo bira između dve liste. Kada se pogledaju podaci iz Republičke izborne komisiji, to su one liste koje kandiduju onoliko osoba koliko mesta ima lokalni parlament i vidi se da te liste žele da osvoje vlast. Kako sada stoje stvari, to su liste na broju jedan, “Aleksandar Vučić – Naša porodica” koja objedinjuje sve naprednjačke koalicione partnere, i liste na različitim pozicijama i brojevima u zavisnosti od mesta: Bajina Bašta 2, Sevojno 3, Smederevska Palanka 5, Lučani 5, Bor 2, Kula 3, Aranđelovac 3, Kladovo 2.
Režim je prvi predao potpise, svuda nastupa pod istim imenom i na istom broju, što je demonstracija organizacione i institucionalne moći koju ima. Njihovi oponenti nisu uspeli da se svuda pojave sa istim imenom i na istom broju.
Neki analitičari procenjuju da je ovakav ishod ono što umanjuje šanse “pravoj” opoziciji da pobedi, ali, sa druge strane, trebalo bi da je sasvim normalno da svaka lokalna zajednica ima neki svoj “politički brend koji bi se suprotstavio onima koji su na vlasti. Međutim, kao i na svim izborima koji su održani u Srbiji posle 2012, vlast kandiduje Vučića, a “obični ljudi” ne mogu da pobede ovog političkog tiranosaurusa jer su im neuporedive startne pozicije.
REŽIMSKA PANIKA
Za sve ove godine još se nije pojavila snaga koja bi mogla da mu na tom nivou parira na ovakvim neregularnim izborima. Ali, niko ništa nema od toga što će se još jednom reći da nisi održani po zakonu i dobroj demokratskoj praksi. Jer šta javnost da uradi sa ocenama CRTE koja saopštava da je utvrdila 12 naprednjačkih lažnih lista – bilo da se zovu Ruska stranka ili Srpski liberali, koji su u poslednjem trenutku postali neka vrsta lokalne sile jer se pojavljuju na skoro svim mestima, ali sa po pet kandidata?
Paralelno, na režimskim TV stanicama koje finansira Telekom Srbija ide neprekidna kampanja blaćenja svakoga ko bi mogao da bude konkurencija režimu na lokalu. A kako izgledaju lokalne TV stanice koje su sve do jedne pod kontrolom vladajuće stranke bolje i ne pitati. Mašinerija vlasti je uključena na maksimum i “gazi” što na lokalnim putevima gde se mahnito asfaltira, što na TV kanalima gde se ukopavaju protivkandidati.
Od trenutka kada su studenti rekli da će se aktivirati u političkom životu, ova naprednjačka kampanja traje bez prekida, a izvitoperenost izbornog sistema koji stalno proizvodi neke lokalne izborčiće omogućava da se motori nikada ne gase i da se vrti jedna te ista tema non-stop. Vladajući su za ovu kampanju odlučili da slogan bude “Vučić – Naša porodica”, pa postaje jasnije zbog čega se mesecima pre toga “gruvalo” o tome što je njegova porodica ugrožena, što mu napadaju porodicu, što mu ugrožavaju decu, brata i stare roditelje. Napravljena je priča o ugroženoj porodici koja brani Srbiju i sada je taj propagandno-emotivni lokator, usađen u svest birača ranije, aktiviran kampanjom, pa izgleda da ako u Kladovu glasate za Vučića, tako branite i svoju porodicu. Ovo vredi prvenstveno za stariju populaciju, ali i ljude koji žive sami ili u maloj zajednici. Još kada se na drugoj strani prikazuju “blokaderi, teroristi i ustaše”, proces biračke mobilizacije je potpun – po svaku cenu treba zaustaviti neprijatelja koji želi da dokusuri porodicu.
Cinik bi rekao da sve to možda ima smisla kada se seti jednog od slogana prošlogodišnje studentske pobune “Što mi lažeš babu!?”
Studentski pokret je zaorao duboko u birački korpus SNS-a kampanjom koja i dalje traje – “Student u svakom selu”. Scene grljenja sa starima iz nebrojenih sela nešto je najgore što su Vučić i njegovi lojalisti mogli da vide i dožive prošle godine. Jedna od odluka koja je prouzrokovana ovim strahom jeste i komanda da svi idu pod jednu zastavu, pa čak i mađarski partneri u Kuli u kojoj živi više od deset odsto Mađara.
STUDENTI I OPOZICIJA
Čak nehajno pokrenuti i organizovani, ali dosledni i uporni, studenti su uspeli da razmrdaju srpske birače, ali nisu uspeli da se pojave kao jedan i jedinstven entitet svuda – nije bilo dovoljno sluha ni kod njih ni kod “tradicionalne opozicije”. Dešavanja na terenu prikazuju mnoge kontradikcije, a najbesmislenije je bilo u Smederevskoj Palanci. Tamo je najpre formirana zajednička lista koju je opozicija podržala kao Grupu građana, ali kada su se u Palanci pojavili studenti koji su došli iz Beograda i zatražili kontrolu liste i celog procesa, naišli su na odbijanje lokalnih odbora Stranke slobode i pravde i Srca. Ovaj slučaj je detaljno “obelodanio” Dragan Đilas, predsednik SSP na svom internet kanalu i krenula je jednodnevna tarapana po režimskim medijima. Oni su jedva dočekali pukotinu u kakvoj-takvoj vezi između studentskog pokreta i opozicije, pa su petominutni video Đilasa puštali u ponedeljak čitav dan na Informeru i Pinku dok se pikseli nisu izlizali.
Nije do kraja jasno zbog čega je Đilas odlučio da “ispriča istinu” o događajima u Palanci, kako sam navodi u video-poruci i verujemo da će nekada biti dostupan za takva objašnjena – da kaže nešto više od onoga što je tim povodom saopštio jer nije bilo jasno zbog čega bi se on tako oglašavao ako već, kako veli, SSP ne učestvuje na tim izborima. Njegov argument bio je da su se neki studenti kodnih imena pojavili u Palanci i tražili da preuzmu “sve”, a da im to nije dozvoljeno, što zvuči racionalno, ali nema dodatnih objašnjenja kako je i zbog čega došlo do toga da se iz Beograda šalje “delegacija” za Palanku. Ovaj incident pokazuje suštinsko nerazumevanje između protivnika režima i nepoverenje koje postoji između studentskog pokreta i dela opozicije. Ta negativna dinamika tinja od trenutka kada je postalo jasno da studentski pokret, iako bez “glave i repa” ima veću podršku među građanima Srbije od onih u opoziciji koji 13 godina pokušavaju da naprave neki rezultat protiv Vučića.
Suština nerazumevanja je u sledećem: opozicija “okupljena oko Đilasa” ne želi da prepusti vođstvo studentskom pokretu, ustukne pred nečim što joj izgleda kao obična priča i ne želi da prepusti prostor ljudima koji se vezuju uz “studentsku listu”. Sada se ispostavlja onaj račun koji je bio vidljiv i prošle godine usred najvećeg entuzijazma koji su bili proizveli studentski protesti: iako se na studentsku pobunu čekalo skoro deset godina, kada se dogodila, ona nije imala političku artikulaciju, ona se ovaplotila kao neka vrsta narodnog osećanja i težnje za promenom, bez konkretnog mehanizma ostvarivanja te promene.
Činilo se u najvećem zamahu da će režim da ustukne sam od sebe, što se delimično desilo kada je pala vlada Miloša Vučevića. Tada se živelo na talasu studentskog bunta i sada kada je on splasnuo, a nije dobio “telo”, pojavila se ogroman rupa između onih koji bi zaista voleli da se Srbija promeni na bolje i demokratizuje.
ODNOS SNAGA
Ovaj zev je prevaziđen u mestima kao što su Kula, Bor, Bajina Bašta, Sevojno ili Aranđelovac gde su napravljene studentske ili liste koje podržavaju studenti. One mogu da naprave rezultat, ali malo ko veruje da bi na ovako organizovanim izborima mogla da se odnese još neka pobeda. Još kada se ima u vidu da je režim aktivirao sve što ima i da je sve što rade zapravo kampanja u ovih deset mesta, a da se iza scene prave različiti scenariji kupovine glasova, trgovine uticajem i sve ono što je toliko puta dokumentovano kao nepravilnost na izborima u Srbiji od 2012. godine, jasno je da je izazov pred onima koji stoje naspram režima ogroman.
“Pobunjeno društvo” nije uspelo da se poveže do kraja jer organizovati se u deset mesta u Srbiji u isto vreme je veliki posao, a organizovati se u 160 i više mesta izgleda kao nepremostiva prepreka, a upravo je to ono što se verovalo da se postiglo hiljadama kilometara pešačenja po Srbiji. Na kraju dana postoji neka procedura, postoje obrasci koje treba popuniti, podaci koje treba sakupiti, rokovi koje treba ispoštovati i kampanja koju treba sprovesti u nemogućim uslovima. Za takav zahvat je potrebno sakupiti sve koji mogu da pomognu, a ovde je izgleda sumnjičavost ispred želje za uključivanjem, što je takođe deo režimske taktike. A to je da predstavi oponente kao diletante, svađalice, ljude koji ne znaju ni među sobom da se dogovore i da vode neku politiku koju im neko dostavlja sa strane… I dok se oni onda bave sobom, vlast niže otkos za otkosom na livadi izborne pobede u uslovima koje su tako kreirali da samo čudo može do njihovog praza.
E, to čudo čekaju građani od 2012. Režim zaista nije toliko jak, ali raspolaže snažnom organizacijom i ogromnim resursima. Svi izbori koje je organizovao to pokazuju i sada treba videti da li je moguće da se nauče neke lekcije na strani onih koji žele promenu ili će se ići glavom kroz zid, pa “šta nam bog da”.
