Na korak do zdravog razuma

Ako se vrednosti za koje se zalažu studentski pokret i proevropske opozicione partije gotovo potpuno poklapaju, te ako je smena režima na izborima prvi cilj koji dele, otkud onda napetost između ove dve grupacije? S jedne strane, studentski pokret eksplicitno odbija svaki javni savez sa strankama dok, s druge strane, pojedine stranke predlažu zajedničko delovanje, ali bez izraženog entuzijazma (osim Demokratske stranke koja nudi bezuslovnu saradnju). U međuvremenu se iskristalisalo tumačenje koje u opozicionoj suzdržanosti vidi strah od utapanja u studentski pokret i gubljenja političke prepoznatljivosti, dok se čuvena studentska “ograđivanja” razumeju kao svojevrsna strategija održavanja “političke čistote”.

DVOSMERNA POLITIČKA RACIONALNOST

Politika je racionalna delatnost utoliko što se u dobro uređenom poretku može računati na to da će određeni potezi dovesti do očekivanih rezultata. Recimo, ozbiljno ulaganje u zdravstveni ili obrazovni sistem za desetak će godina dovesti do opipljivih učinaka. Značajno ulaganje u energetski sistem, ili u poljoprivredu, za pet godina će dovesti do stabilnije energetske situacije, a zemlja (Srbija) neće morati da uvozi mleko u prahu (kao i sve drugo, uostalom). Strateški savezi s drugim zemljama sklapaju se na osnovu zajedničkih vrednosti. Ali racionalnost se može okrenuti i u drugom smeru. Predsednik svih građana ove zemlje racionalna je osoba, iako je – između ostalog – lišen bilo kakvog saosećanja, te su sva njegova lupetanja, baljezganja, sednice Vlade koje se organizuju pod vedrim nebom na kopu u Kolubari, vađenje dece iz visokog snega, prenosi sednica Vlade na kojima se ponaša kao prostak, zatim glumatanja, cviljenja, laganja, pomilovanja batinaša, kriminalaca i mangupa iz sopstvenih redova, zaštita narko-dilera, uništavanje ljudi koji se, poput Aleksandra Obradovića, suprotstavljaju korupciji i devastiranju javnih preduzeća, razaranje zakonodavne i sudske vlasti, policije (od koje ostaju samo pretorijanska garda i teško oklopljene psihopate), vojske, kulture, medijske scene, razgrađivanje obrazovnog sistema, sve ono što nam, dakle, priređuje u javnom prostoru već 13 godina, proračunato je i usredsređeno na uklanjanje institucija ove države – računajući i državu samu – kako njegova lična vladavina ne bi nailazila na bespotrebne prepreke.

U tom i takvom (racionalnom) štetočinstvu institucionalizovana opozicija nije imala prostora da deluje u javnom prostoru i odigra ulogu korektora vlasti, a i kada bi se prilike ukazale za vreme ogromnih građanskih demonstracija protiv vlasti ili na izborima 2024. godine, nije bila u stanju da se iskobelja iz pretpolitičkih rupčaga u koje ih je uvalio režim. Drugim rečima, potezi Vučićevih političkih protivnika kretali su se unutar logike koju je on razumeo i kojoj je umeo da se suprotstavi. Međutim, studenti su tu logiku zaobišli.

RAĐANJE POLITIČKE ANTIPOLITIKE

Kao posledica sistemske korupcije pala je nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu i ubila šesnaestoro ljudi, a na scenu su izašli studenti. Njihovo obraćanje institucijama, a ne osobi koja sprovodi samovolju, bilo je antipolitičko remek-delo (u osnovi, naravno, duboko političko). Institucije (ustanove) po definiciji su postavljene tako da, osim u činu konstituisanja, ne zavise neposredno od političke volje. Ustanove ostaju ono što jesu i kada se menja politička vlast. One su jemstvo kontinuiteta političke zajednice i suprotstavljaju se političkoj proizvoljnosti. Pa ako se u režimu koji ne počiva na institucijama nego na volji jednog čoveka obraćate institucijama, zaobilazite mozak operacije koji se hrani otporom prema sebi.

Ostavljen bez otpora, Vučić je počeo da se okreće uprazno, a studentski pokret da raste. No, odbijanje da se i opozicione partije evropskog usmerenja – pre svega Zeleno-levi front i Pokret slobodnih građana – uključe u pokret pokazalo se neočekivanom odlukom: koliko god ciljevi i delovanje tih partija bili u skladu s civilizacijskim vrednostima, studentski pokret je procenio da bi već mesto koje zauzimaju u razvaljenom javnom prostoru predstavljalo balast pokretu. Prema rečima istoričara Dragana Popovića, “politički sistem u Srbiji je temeljno uništen, pre svega delovanjem nacionalističko-autoritarnih snaga, kako devedesetih, tako i nakon 2012. Svaka autoritarna vlast obračunava se sa višestranačkom demokratijom, jer joj je ona prirodni neprijatelj. Dakle, to podrazumeva da su stranke sistematski uništavane, a politika prikazivana kao nemoralna i suvišna delatnost. Što je logično dovelo do toga da najveći broj poštenih i sposobnih odustane od učešća u politici. Sistem negativne selekcije odradio je svoje i sada imamo situaciju u kojoj su političke stranke vrlo slabe i izrazito omražene kod velikog broja ljudi.”

U takvoj situaciji razumljivo je, nastavlja Popović, da studenti izbegavaju bliže povezivanje sa strankama, jer je teret koje one vuku preveliki, te dodaje: “Naravno, odgovornost za ovakvo stanje stranaka najvećim delom snosi autoritarna vlast, ali postoji i odgovornost opozicionih čelnika, pre svega onih koji su već dugo u politici. Mislim da je zahtev da studentska lista bude bez prepoznatljivih političara sasvim očekivan i da bi teško mogao da se zamisli drugačiji scenario. Ako je ključni cilj rušenje autokratije, to ne sme da se izgubi iz vida i taktika mora tome da bude podređena.”

STUDENTSKA BUJICA

Vučićevoj racionalnosti destrukcije, dakle, studentski pokret je, kroz zahtev za rad institucija, suprotstavio konstrukciju, ali i vid političke iracionalnosti kojoj se sva silina destrukcije nije mogla odupreti: pešačenje po Srbiji i Evropi. Kada su studenti (sećamo se) objavili da će od Beograda pešačiti do Novog Sada, jedva da je bilo nekoga ko nije pomislio: pobogu, deco, manite se ćorava posla, čuvajte zdravlje, nema od toga ništa, iracionalno je. Ali, što bi rekao Makijaveli, neuobičajene situacije zahtevaju neuobičajeno delovanje (azione straordinaria): studenti su za nekoliko meseci razigranog pešačenja promenili Srbiju. Ne samo da su probudili teško obolelu nadu i građane oslobodili straha od režima, nego su uradili ono što opoziciji nije pošlo za rukom 12 godina – spustili su Vućića na ispod 40 odsto podrške, da se otud, uprkos svoj silini medijskih trovačnica, više ne pomeri. I ne samo to. Svojom su bujičnom prirodom krenuli da kupe sve što ima se našlo na putu. S jasnim evropskim zahtevima oni su poneli sa sobom i stabla i lešine životinja i smeće i krstače i popove i četničke šubare i lompare i levicu i neopredeljene i zbunjene i ono što nije nimalo prijatno videti u studentskim kolonama, ali su upravo takvi, zastrašujuće šareni, ušetali u Novi Pazar i uradili nešto što gotovo 40 godina nije pošlo za rukom nikome jer nikome nije bilo stalo: Sandžaklije su načinili građanima Republike Srbije.

“Studentski pokret je svoje vrednosti izneo zvanično u Niškom ediktu”, kaže Dragan Popović. “Tamo je na prvom mestu sloboda, a zatim slede vladavina prava, borba protiv korupcije, slobodni mediji, jednakost pred zakonom… Sve su to nesumnjivo evropske vrednosti. Ja se ne plašim mnogo za vrednosti studentskog pokreta. Uostalom, ne pamtim skorije političku opciju za koju sam glasao a da u sebi nije imala razne tipove i stranke čije su vrednosti bile mnogo upitnije od ovih studentskih.”

Drugim rečima, ne samo da je za razvlašćivanje režima koji je svojom falsifikatorskom prirodom prisvojio sve vrednosti (te time obezvredio svaku vrednost) potrebna široka ideološka paleta, već se sva silina desničarskih simbola u studentskim kolonama čini ispražnjenom od toksičnog sadržaja miloševićevske epohe. Ako je miloševićevsko busanje u prsa srpska podrazumevalo zakleto neprijateljstvo prema Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, “lošim Srbima” i kome već treba, “srbovanje” kojim je prošaran studentski pokret je, recimo to tako, okrenuto ka unutra, a njegov sadržaj vrlo fluidan. Koje će oblike poprimiti taj sadržaj i na koji će se način ispoljiti zavisi od poretka koji će biti ustanovljen posle Vučića.

OPOZICIJA

U redovima opozicionih stranaka evropskog usmerenja – ključne reči su sloboda i vladavina prava – postoji kolebanje koje se ne može lako razumeti. Već na nivou zdravog razuma (a i istraživanja javnog mnjenja) jasno je da nijedna stranka pojedinačno ne može da pređe cenzus, kao što zdrav razum jasno nalaže da se, zbog elementarnog preživljavanja, stranke moraju udružiti. Politika je, između ostalog, umeće udruživanje. Dakle, pored pomenutih stranaka koaliciju bi, ili novu stranku, sačinjavali Stranka slobode i pravde, Srce, Narodni pokret Srbije, kao i lokalne organizacije poput Lokalnog fronta u Kraljevu. No, sva je prilika da te stranke veruju kako bi savez s drugim strankama već bio nekom vrstom političke smrti, što je u ovim prilikama, kada je čitava zajednica pred smrtnom opasnošću, neprihvatljiv stav. Uz to, građani nisu zaboravili katastrofalan rascep na opozicionoj sceni 2024. godine kada smo, umesto velikih gradova, dobili ništa. Najzad, imamo primer mađarske opozicije koja je, posle čitave večnosti, odličila da stane iza jednog kandidata i to na takav način da ne traži za sebe udeo u vlasti koja će biti sačinjena posle Orbanovog odlaska.

Ekonimista Sava Tatić primećuje da bi u “tradicionalnim parametrima” ovako razobličena vlast, uzdrmana do temelja, kakav je slučaj s vladavinom Aleksandra Vučića, morala automatski da dovede do jačanja stranaka koje se opiru režimu, ali se, uprkos zadivljujućim potezima poput štrajka glađu Marinike Tepić, ili držanju u Skupštini uprkos divljaštvu esenesovaca, to ne događa.

“Uprošćeno rečeno”, kaže Tatić, “opozicione partije se nisu pokazale kadrim da pariraju režimu. Drugo, postoji velika doza skepse u vezi sa političkim delovanjem, koju sam režim svesno potpiruje nadovezujući se na formulu sa časova marksizma o ‘lažnoj buržoaskoj demokratiji’, pa do narodne ‘svi su oni isti’. Režim, dakle, sistematski depolitizuje javni prostor kako bi ga ispunio sobom. S druge strane, čak i ako apstrahujemo rasprostranjenost ideje o svesabornosti Srbalja, zdrav razum nalaže da se velikom zlu mora supostaviti najveća moguća sila.”

Popović dodaje: “Mislim da je opozicija u strahu, iako nema nikakvog razloga za to. Delovi opozicije koji nemaju balast prošlosti, poput PSG i ZLF, dobro su krenuli, napravili su jasan programski savez, išli su po Srbiji i razgovarali sa ljudima, na različite načine učestvovali na lokalnim izborima zajedno sa studentima. Verujem da je to pravi put. Mesta za takve stranke i pokrete ima i oni bi mogli da pomognu studentskom pokretu na terenu, pritom gradeći sopstvenu infrastrukturu i kredibilitet za budućnost. Bez povratka kredibiliteta i poverenja građana, nijedna stranka nema šansi na izborima. Verujem da je ovo put, da stranke pokaže građanima da razumeju trenutak i da su spremne da pomognu. Ima dovoljno prostora za delovanje, samo treba trenutnu situaciju prepoznati kao šansu umesto kao rizik.”

foto: aleksandar barda / fonet

PROCES DUGOG TRAJANJA

Sava Tatić veruje da recept uspeha u najširem “narodnom frontu”, po ugledu na logiku narodnih frontova iz Drugog svetskog rata. “Treba staviti sve na jedinog konja koji je sposoban da pobedi u trci. A taj konj je, jasno, studentski. Politička žrtva i nije tako velika kolikom se čini. Ove izbore treba tretirati kao referendumske. Sa ovim režimom politika je obesmišljena, normalno političko delovanje i parlamentarizam zaludne su rabote. Cilj je jedan, a priroda nemani koju treba poraziti zahteva jedinstveni front. Naprosto nema mesta za bilo kakvo pozicioniranje i kalkulisanje za dan posle. Na kraju krajeva i Zoran Đinđić je progutao žabu i podržao svog političkog neistomišljenika Vojislava Koštunicu, čime je tadađnji DOS postao istinski opštenarodni front. Ovo podsećanje upućeno je kako studentskom pokretu tako i, naročito, opozicionim partijama.”

S druge strane, studentski pokret je spreman da trči na duge staze. Posle prvobitne antipolitike kojom su do sitnih žila razobličili režim, studenti su postavili zahtev za izborima, što je ponovo virtuozan potez: nisu u prvi plan stavljene vrednosti – jer one su obrazložene u prvih nekoliko meseci borbe – već neutralan, ali jasan politički zahtev: izbori. Sva gunđanja o tome kako je moglo pre, kako je moglo drugačije, kako su propuštene prilike (naročito 15. marta 2025), puke su proizvoljnosti za koje niko još nije naveo relevantan argument, da ne govorimo o tome kako je i sam Vučić draškao napete nerve spinovima o propuštenim šansama pokreta pošto je shvatio da su nepromišljene tvrdnje odlične za stvaranje rascepa i upadanje u političku apatiju (lako je, naime, biti apatičan i depresivno-mudar). Uz to, spremnost na dugu borbu poseban je kvalitet studentskog pokreta.

Popović je eksplicitan: “Ja se, možda malo neoubičajeno, veoma radujem što ova borba traje duže nego što bi većina ljudi volela. Verujem u procese, ne verujem u instant rešenja niti u revolucije. Proces znači sazrevanje kroz učenje i iskustvo. Tokom više od godinu dana dobili smo čitave generacije koje su se politizovale, ali takođe i dobile nemerljivo iskustvo u građanskom aktivizmu, političkom marketingu, logistici, planiranju, umrežavanju i mnogim drugim veštinama neophodnim u svim poslovima kojima se čovek može baviti. Plus, ne treba zaboraviti mrežu socijalnih kontakata koja je uspostavljena i koja će svim tim ljudima mnogo vredeti u budućnosti. Uz takav napredak hiljada ljudi, napreduje i celo društvo. Zato je važno da taj proces traje, da se prođu dečije bolesti, da se suočimo sa raznim zamkama i poteškoćama i naučimo da ih prevaziđemo. Vrlo sam zadovoljan rezultatima i mislim da bolje nije moglo da bude.”