Naš rašireni verbalni "humanizam" ne iscrpljuje se samo na tugaljivim slučajevima kancerogenih i drugih teških oboljenja, nego i na navodnom razumevanju za muke siromašnih, posebno onih koji su na "minimalcu"
Tek kada je slučaj obolele, samohrane majke, Violete Petrović iz Niša, kojoj korejska fabrika Jura nije, protekle sedmice, htela da produži ugovor o radu na određeno vreme – okončan svojevrsnim hepiendom, jer joj je ugovor o radu do dobijanja invalidske penzije, kroz četiri i po meseca, odobrio jedan donator iz Beograda, koji je hteo da ostane anoniman – moguće je hladnije glave skrenuti pažnju na neke duboko ukorenjene zablude koje vladaju u našem društvu u pogledu razumevanja šta je čija uloga u socijalnoj zaštiti u modernoj državi.
U stvari, pošto je najviše zgražanja u srpskoj javnosti izazvala izjava menadžera niške Jure, Nam Đin Čoja, da spomenutoj Violeti nisu ponovo produžili ugovor (jednom je ovoj radnici na dugom bolovanju već produžen ugovor, pre šest meseci) zato što „ne može da radi, a kompanija ne može da zaposli nove ljude“ (ako projektovan broj zaposlenih „zauzimaju“ oni na bolovanju) – valja prvo reći nekoliko reči u odbranu njegove logike. Zapravo, gospodin Čoi je to najefektivnije učinio i sam kada je u izjavi za televiziju rekao da je Jura „društveno odgovorna kompanija jer plaća porez ovoj državi veoma mnogo i donira zdravstvene ustanove“, te da kompanija ne može pomagati bolesnima, jer bi to značilo da bi to morala činiti svakome od 7000 zaposlenih, ako se razboli i nađe u nekoj nevolji.
Ako njegove reči „prevedemo“ na ekonomske aksiome slobodne, ugovorno i tržišno uređene države – onda je on zapravo rekao da se funkcija socijalne zaštite mora izmestiti iz preduzeća, onog koje za plaćene poreze i doprinose državi očekuje da ta država obavi i tu zaštitu za koju prinudom zakona ubira doprinose.
Načelno, kad je zaposlenje u određenom preduzeću oblik „zbrinjavanja“ ljudi i kada je ugovor o radu „nepoderiv“ i glasi na razdoblje „odavde od večnosti“, onda je takva privredna jedinica na sigurnom putu ka ekonomskoj propasti, a zaposlenima u takvom preduzeću malo vrede „zakonska, ugovorna i ustavna prava“. Jer je malo ko spreman, a često ni finansijski sposoban, da ta prava isplati, bez obzira na to koliki je njihov „humani kapacitet“. Čak i kad sudovi, kasnije, dosude neku vrstu takvih isplata, obično nema imovine preduzeća koja bi se za takve isplate mogla unovčiti – tim pre što radnici odbijaju stečaj koji bi ih ostavio bez radnih mesta koja se u suštini ne plaćaju.
Takvo shvatanje zaposlenja, preduzeća, države i propisa o invalidskom osiguranju, koja, u nameri da zaštite radnike od „azijske kapitalističke eksploatacije“, polaze od toga da se radnici moraju zaštiti novim izmenama Zakona o radu, u kome bi se čak predvidelo da brigu za isplatu ozbiljno obolelih radnika dele država i preduzeće, te da takvi radnici ne mogu biti uskraćeni za nove ugovore o radu na određeno vreme, ne nasleđujemo samo iz vremena socijalizma, nego i dublje – iz tradicionalne srpske ideološke matrice po kojoj je država svima majka i zaštitnica, pa otuda i ima pravo da od svojih građana traži da za nju ginu i ratuju, to jest da joj budu poslušni kao podanici. Videli smo već nekoliko puta u poslednjih sto godina kuda je to vodilo, koga je država zapravo štitila, a ko je za nju ginuo i siromašio – uprkos svim patetičnim deklaracijama o pravu na rad, na obavezno socijalno i zdravstveno osiguranje, o pravu na odmor i radničke sportske igre itd.
Naš rašireni verbalni „humanizam“ ne iscrpljuje se samo na tugaljivim slučajevima kancerogenih i drugih teških oboljenja, nego i na navodnom razumevanju za muke siromašnih, posebno onih koji su na „minimalcu“. Pošto takvih minimalno plaćenih radnika u Srbiji ima oko 350.000, ni novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije se libio da u predizbornoj kampanji obeća da će se njihova satnica od iduće godine povećati za blizu deset odsto, to jest sa 130 na 140 dinara. Naizgled, to nije značajno povećanje, ali kada pomnožite 350.000 sa oko 168 sati mesečno, onda dolazite do novog značajnog „nameta“ privatnim poslodavcima – naročito u niskoakumulativnim sektorima. Zbog kritičke opaske da takve mere u stvari vode ka većoj nezaposlenosti, jer neki poslodavci ne mogu da povećaju ni minimalnu nadnicu, pa moraju da smanjuju radnu snagu, dopao je javnih neprilika, na primer Tomislav Momirović, direktor hotela Mona.
Kada se malo „odmaknemo“ od tekućih inicijativa da se uz pomoć politike, države, sindikata i Socijalno-ekonomskog saveta poboljša položaj onih sa najnižim platama – pa pokušamo da uočimo „širu sliku“, videćemo da je svim tim idejama zajednički stav da delovanje tržišta radne snage u jednoj zemlji sa preko 700.000 nezaposlenih treba nekako „ograničiti“ o trošku poslodavaca, a ne korisnika javnih, pre svega budžetskih sredstava. Tim putem se, međutim, malo šta može postići, osim što se odbijaju oni investitori koji svoje buduće poslovanje ne zasnivaju na dogovorima sa političkom elitom, već na tržišnoj računici.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
