Svet po Trampu

Američka administracija saopštila je strategiju nacionalne bezbednosti za period od naredne tri godine koja počiva na svetu podeljenom između tri imperije: SAD, Rusije i Kine, pa je dokument šokirao Evropljane jer predstavlja brutalno svedočanstvo da Donaldu Trampu istorijska savezništva i demokratske vrednosti Zapada ne znače ništa.

Strategija nacionalne bezbednosti (NSS) je dokument koji usvaja svaka američka administracija kako bi definisala svoje spoljnopolitičke prioritete, a potpis predsednika je svojevrsno svedočanstvo kako šef Bele kuće vidi svet. Ovaj dokument nije u tome izuzetak iako detaljnije i iskrenije otkriva fokuse Trampove diplomatije. “U svemu što činimo stavljamo Ameriku na prvo mesto”, napisao je Tramp u uvodu strategije koju opisuje kao “mapu puta kako bi se obezbedilo da Amerika ostaje najveća i najuspešnija nacija u istoriji čovečanstva”.

NSS analizira pet svetskih regiona: Zapadna hemisfera, Azija, Evropa, Bliski istok i Afrika (kojoj su od 29 strana dokumenta posvećena tri paragrafa).

Najveća pažnja posvećuje se rastu američkog uticaja u susedstvu po principima Monroove doktrine primenjene na Latinsku Ameriku. Cilj je suzbijanje narko trgovine koja “truje američki narod”, kao i ilegalne imigracije.

U Aziji je cilj okupljanje saveznika, pre svega Japana i Južne Koreje, kako bi se kontrolisao ekonomski uspon Kine i ograničila njena trgovinska ekspanzija. Tajvan se spominje samo u jednom pasusu.

PET KLJUČNIH

Pozicije oko Evrope označavaju raskid savezništva stvaranog posle Drugog svetskog rata. Nova strategija je što se Evrope tiče mnogo više od periodičnog definisanja spoljnopolitičkih ciljeva Amerike. Tramp tvrdi da Evropa “propada”, pa razmatra ideju stvaranja novog saveza pet najmoćnijih država sveta neformalno nazvanog Core 5, (pet ključnih): SAD, Rusija, Kina, Indija i Japan. U toj globalnoj viziji za Evropu nema mesta.

Pokazuje se da, suprotno čestim ranijim ocenama, Tramp nije izolacionista. Njegovo samohvalisavo tvrđenje da je isposlovao osam mirovnih sporazuma ili vojni angažman u bombardovanju Irana, potvrđuju globalne ambicije. On ne namerava da SAD izvuče od angažmana po svetu. Krunski kredo je “Mir kroz snagu”. Tramp smatra da Amerika ima odgovornost za globalni mir i prosperitet, ali postavlja nove prioritete.

Dugo očekivana strategija reafirmiše podršku NATO i kolektivnoj bezbednosti iako je Tramp znao da o evropskim saveznicima govori kao o “neprijateljima”. NSS poziva na jedinstvo i ubrzano naoružavanje, ali Evropljanima ostavlja sasvim mali prostor da u političkim kategorijama odrede sopstvenu bezbednost. NSS sadrži sasvim direktnu poruku Evropi: preuzmite veću odgovornost za sopstvenu bezbednost i pripremite se da SAD smanje ulogu u odbrani kontinenta.

Šok je izazvalo to što, za razliku od prethodnih administracija, pa i Trampove u prvom mandatu, strategija zaključuje kako Kina i Rusija nisu više ključne bezbednosne pretnja. Vladimir Putin i Si Đinping nisu autokrate već mogući veliki biznis partneri.

Tramp je poznat po biznis pristupu spoljnoj politici. Kako vratiti kritičke industrije u SAD, kako preoblikovati globalni sistem trgovine, obezbediti lance snabdevanja, zaštititi radna mesta po Americi… Američka administracija posmatra tehnologiju kao ključnu komponentu rivalstva velikih sila. NSS jasno poručuje da je ekonomska moć isto što i nacionalna bezbednost. U fokusu spoljne politike je maksimalizacija profita pa Amerikance više zanima Rusija nego Evropska unija.

Evropa je po vizija NSS slaba, socijalno i demografski ugrožena, a Tramp se ravna po tabeli koja pokazuje da Evropa nema kompaniju među 25 najvećih na svetu. Nema sumnje da Evropska unija ne uspeva da ostvari ambiciju da postane globalna diplomatska i bezbednosna sila. Unija je energetski i bezbednosni zavisnik. Francuska i Nemačka su u ekonomskoj krizi. Tramp bira saveznike po vojnoj i ekonomskoj moći.

Evropski partneri su zatečeni dokumentom koji ocenjuju kao izrazito ideologiziran i hiper unilateralistički jer ne počiva na vrednostima liberalne demokratije na kojima je savezništvo stvoreno. Prosto ne mogu da veruju da neko ko u Americi tuži medije koji ga kritikuju i traži njihovo gašenje, Evropljanima zamera nedostatak slobode govora.

DESNO, DESNIJE, NAJDESNIJE

Strategija ističe da zapadnoj civilizaciji prete ne samo imigranti već i liberali i “kulturna degeneracija” koja ruši temelje tradicija. Tramp će taj front pod sloganom “Amerika prvo” predvoditi u SAD, a od Evropljana očekuje da mu se pridruže kako Evropa ne bi zbog migracija postala “ne-evropska”. Ukoliko se sadašnji trendovi nastave, upozorava NSS, kontinent će za 20 ili manje godina postati “neprepoznatljiv”.

Tramp saveznike u Evropi vidi isključivo među krajnjom desnicom, među onima koji pružaju “otpor evropskim tekućim trajektorijama”. Raniji dokumenti pominjali su američku želju za širenjem liberalne demokratije, Tramp tvrdi da je to nedostižan cilj. Mnogo je više zainteresovan za sudbinu bele, hrišćanske Evrope, što je platforma suverenista, nacionalista, desničara, homofoba i rasista.

Referencu iz dokumenta NSS o “rastućem uticaju patriotskih evropskih partija” u Briselu čitaju kao provokativnu i otvorenu podršku krajnjoj desnici.

Predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta kaže kako razume da Amerikanci i Evropljani oko nekih stvari ne dele iste stavove, ali kritikuje pozivanje na otpor:

“Ono što ne možemo da prihvatimo jeste mešanje u politički život Evrope. SAD ne mogu da zamene evropske građane u izboru koje su partije dobre a koje loše”.

NSS je signal strateške doktrine po kojoj konzervativne snage jedine mogu da grade transatlantsku vezu kojom dominira Tramp. Takvu viziju i strategiju godinama deli i Putin.

“Strane pune vitriola”, kaže povodom NSS francuska politička analitičarka Silvi Mateli. U Berlinu ljutito konstatuju da Nemačkoj nisu potrebne pridike o nedostatku slobode govora. U Parizu ocenjuju da NSS izražava sasvim uske interese Amerike i da su stavovi strategije direktno suprotni političkim vizijama predsednika Emanuela Makrona. U Varšavi su razočarani što Tramp ne vidi Rusiju kao direktnu pretnju već kao poželjnog ekonomskog partnera.

“Evropljani su se uljuljkivali u uverenju da je Tramp nepredvidljiv i nedosledan, ali na kraju krajeva, upravljiv. Zvuči čudno ohrabrujuće, ali je pogrešno”, smatra Natali Toči, dirtektorka italijanskog Instituta za spoljne poslove. “Trampova administracija odavno ima jasnu i konzistentnu viziju Evrope: prioritet su američko-ruske veze, želja da podeli i osvoji kontinent uz mnogo prljavog posla koji obavljaju nacionalisti i krajnji desničari koji imaju podršku i Moskve i Vašingtona. Krajnje je vreme da Evropa shvati da je, u najboljem, sama. U najgorem, suočena je sa dva neprijatelja: Rusijom na istoku i Trampovim Sjedinjenim Državama na zapadu”.

NIKADA ŠIRI ATLANTIK

Ključna pitanja su: kako dokument definiše rusku pretnju, kako se to odražava na američku podršku Ukrajini i kako treba da izgleda transatlantska kohezija u fragmentisanom svetu? Sve u svemu, odgovori svedoče o najvećem stepenu udaljenosti dveju obala Atlantika od vremena kraja Hladnog rata.

Evropljani Rusiju doživljavaju kao primarnog strateškog neprijatelja sa dugoročnim osvajačkim ambicijama. Da li SAD vide Rusiju kao neprijatelja? Reklo bi se – ne. To je prepušteno Evropljanima. Tramp smatra da je ukazivanje na rusku opasnost paranoja.

Američka strategija definiše Putinov režim kao izazov sa kojim je diplomatskim putem moguće ostvariti stratešku stabilnost. To je značajno odstupanje od svih američkih strategija posle 2001. NSS ne postavlja odvraćanje kao stub politike prema Moskvi. Umesto toga, pominju se deeskalacija, smanjenje tenzije i obnova diplomatskih kanala. Akcenat je na stabilizaciji, mogućem zamrzavanju rizika a ne na trajnoj sigurnosti koja bi se, kao što očekuju Evropljani, obezbedila vojnim i političkim pritiscima na Rusiju.

Tramp smatra da o strateškim ambicijama Moskve može da se razgovara i da rat u Ukrajini otvara tu šansu. On postavlja Vašington u središte svakog budućeg diplomatskog procesa i očekuje da ga Evropljani prate i da se prilagode. Evropljanima je dodeljeno mesto suflera za pregovaračkim stolom.

Tramp želi brzo rešenje. Uporan je u nastojanju da prekine rat koji sprečava normalizaciju američko-ruskih odnosa i “fantastične prilike” međusobnog biznisa. Spreman je na ustupke Moskvi po cenu teritorijalnih gubitaka Kijeva.

Evropljani ne žele da vide kako Tramp predaje delove ukrajinske zemlje jer strahuju od produžene konfrontacije. Uvereni su, posebno u baltičkim državama ili Poljskoj, da se Putinove ambicije ne završavaju u Ukrajini. Upozoravaju da će Rusija 2030. biti opasnija nego što je bila februara 2022.

Generalni sekretar NATO Mark Rute ne isključuje rat u Evropi 2030. dok NSS posmatra Ukrajinu kao konflikt koji treba okončati a ne kao priliku da se izgradi nova dugoročna bezbednosna arhitektura Evrope kako bi se eliminisao zamrznuti sukob u njenom dvorištu. Upravo ta razlika motiviše Evropljane da brane stratešku budućnost Ukrajine. Tramp će se možda okititi Nobelom za mir, Ukrajinci i Evropljani bi plaćali ceh njegove nagrade.

Godine koje dolaze biće ozbiljan test prekoatlantske kohezije, ako je ona uopšte američki cilj. Od Evropljana se očekuje strateška disciplina kako bi SAD mogle da se usmere drugim prioritetima. Veliki zaokret možda ne ugrožava vrednosti savezništva, ali svakako menja osnove na kojima je ono stvarano poslednjih osam decenija.

Pred SAD i Evropom je da redefinišu odnose i saradnju, verovatno mnogo više u svetlu zajedničkih interesa nego zajedničkih vrednosti. Evropljani će simultano morati da se kreću na tri fronta: nastaviti partnerstvo sa Amerikom kada se interesi poklapaju, ići svojim putem kada se razilaze i graditi savezništva na drugim krajevima sveta.