Zatvori u nama

Ne, ne mislim na taj zatvor – on je uvek unutrašnji, u doslovnom smislu. A ni na onaj – to je institucija s pravilima, među kojima su mnoga nepisana, a često se nikakva ne poštuju. Mislim na čisto psihološki problem, kada (više) nema nikoga ko bi mogao da vam odobrava ili zabranjuje, ali vi sebi ne možete sebi da dozvolite osećanje slobode, spontanosti, uživanja, razigranosti… Zdravi ste, politički koliko-toliko slobodni, nemate finansijskih ili moralnih dugova, nikome niste tako zanimljivi da bi vas ucenjivao ili potkupljivao. Ali unutra sve skučeno, zamandaljeno, strahovi, tajna do tajne, čak i pred sobom samim. I, možda, celog života tako, pa čovek prestane da veruje, ili čak ne može ni da zamisli da sloboda uopšte postoji.

NOŠENJE TUĐE MUKE

Kao i većinu drugih psiholoških tema, unutrašnji zatvor ćete naći u Hamletu, a pitanje je da li mu išta umemo dodati. Negde na početku, Hamlet pominje da je Danska zatvor, “jedan od najgorih”. Od njega je bilo traženo da se ne vrati na studije u Vitenberg, a nije ni postao kralj, pa je razumljivo njegovo nezadovoljstvo u domovini. Ali sekund nakon toga on kaže i da bi mogao biti zadovoljan i u orahovoj ljusci kad ne bi imao “ružne snove”. I svima nam je odmah jasno koliko je to teško, pošto se iz Danske može pobeći, ali snove nosite u sebi kud god da pođete.

Kakvi bi to snovi mogli biti? Opis Hamletovog rastrojstva pokazuje nam da pre no što je radnja tragedije počela, pre smrti njegovog oca, Hamlet nije imao “ružne snove”, bio je uzor i ponos. Ali sada ga more reči Duha njegovog oca, nešto što se nije prirodno i spontano u njemu razvilo, već tuđe brige, bes, ogorčenost, koji se u njega “utiskuju” takvom snagom zbog ljubavi prema ocu i užasa istine koja mu je otkrivena (između ostalog, istine o njegovoj majci). Povrh opisa čistilišta koji s njim deli, Duh neke detalje i skriva, pa Hamletu mašta može da sugeriše sve najstrašnije slike do kojih inače verovatno nikad ne bi sam došao. (Duh kaže da te tajne “would harrow up thy soul”, a harrow znači “ralo” ili “orati”, pa se vi usudite da zamislite taj oštri komad tvrdog gvožđa kako prodire ne kroz kosti, već kroz nešto neuporedivo krhkije od njih.) Tragedija potiče iz toga što Hamleta, na neki način, ubijaju osećanja njegovog oca, a on svojima unosi potpunu konfuziju u Ofeliju, što nju vodi u smrt.

Različiti su faktori uvek u igri, ali velike i trajne patnje pa, usudiću se da kažem, i mentalni poremećaji često su posledica iskustava i osećanja koja nosimo u sebi i ne umemo da ih se otarasimo, tako važnih da sve u nama počne da gravitira oko njih ili čak u njih bude usisano. I osećamo strašnu sputanost, ili fanatičnost, čistunstvo, zabranu, krivicu – neko intenzivno osećanje, koje donosi takvu napetost da ne znamo kako pobegnemo iz tog doživotnog unutrašnjeg zatvora – koji su nastali tako rano da nam sad deluju kao nešto naše, “druga priroda”, neodvojivo od toga kako doživljavamo sebe. Mnogi se ljudi onda, razočarani što nisu dovoljno jaki da nešto prevaziđu, povuku od sveta, odaju porocima, piju lekove, a problem bi sve vreme mogao biti u tome da u sebi nose tuđu muku.

TUĐI, A SVOJ ŽIVOT

U Hamletovom slučaju ponajpre je u pitanju osećanje, njegova čuvena melanholija. Baš kako on opisuje, svet gubi arome i nijanse, ništa više nije privlačno, zanimljivo, inspirativno. Depresija zna kako da u nama ubije impuls da uživamo, da se krećemo i razvijamo, a posebno nas zarobljava time što nam “ogadi” sve ono što bi nam moglo pomoći: kako odnosi pomažu, ona nas gura u samoću i ćutanje; pošto je kretanje univerzalni lek, ona nam ne da da ustanemo iz kreveta i osetimo svež vazduh; pošto se odrasli ljudi izražavaju kroz rad, ona nam donosi lenjost, bezvoljnost i indiferentnost.

Već je mnogo napisano o krivici preživelih, koji često žive jako dugo i postanu izrazito uspešni, ali mogu otkriti odsustvo osećanja da su živeli “svoj život”, ostvarivali svoje ciljeve, osećali baš svoja osećanja. Čak i ne mora niko drugi ništa da kaže, još manje da zahteva, čovek oseća da nije fer to što neko drugi nije preživeo umesto njega, da nije trebalo da dobije tu privilegiju, ne dozvoljava sebi da potpuno oseti sreću ili se barem opusti.

U nekim slučajevima postoje spoljašnje zabrane koje su (bile) nepopustljive, bilo da one dolaze iz porodice, bilo od ideologije ili religije. I, ponovo, ako sve počne dovoljno rano, ljudi često ne znaju da postoje drugačiji način života, oblici ispoljavanja osećanja i uspostavljanja odnosa. Svako drugačiji je stranac s kojim ne može biti dijaloga, svako ko ne sledi moje rituale i doktrine (svejedno da li zvanične ili nezvanične) ostaje s druge strane barijere, a da mi ne razumemo da je ta barijera zapravo spoljašnja granica naših unutrašnjih zatvora. Lako ćete ovakvu neslobodu u mišljenju sresti ako budete pokušali da slušate razgovor psihoterapeuta različitih “veroispovesti”, pa čak i psihoanalitičara čiji “fetiš-autori” nisu isti – mnogo ljudi prosto nije u stanju da misli o nečemu što dolazi iz čak i minimalno drugačijeg referentnog okvira.

Verovatno o unutrašnjem zatvoru najčešće mislimo kad se srećemo sa simbiotskim odnosima. Dve ili više osoba, u porodici, braku, ljubavnom ili čak samo saradničkom odnosu, uopšte više nemaju osećaj da se bilo kako mogu razdvojiti, sve najvažnije stvari obavljaju zajedno, uvek su jedni drugima prva referenca, svako udaljavanje mogu doživeti kao užasnu izdaju. Sasvim jasno znamo da je ovo neophodno u situacijama visoke anksioznosti, maloj deci vrlo često, odraslima povremeno i nakratko. Simbiotski odnosi su, međutim, konstanta i čitav identitet biva izgrađen oko njih, pa su odrastanje i osamostavljivanje, razvodi i otkazi nemogući zato što strah nije usmeren na emocionalnu bol već na opasnost od gubitka identiteta i nestanka sopstvene ličnosti, koliko god bi sloboda mogla biti primamljiva. Jedna od najupečatljivijih scena u remek-delu kao što je Let iznad kukavičjeg gnezda jesta ona kada Bili ponovo počne da muca nakon što mu bude zaprećeno da će morati da se suoči s neodobravanjem svoje majke; možda nekome zvuči neverovatno, ali ima stručnih tekstova o mladim ženama koje gube menstruaciju pri povratku sa studija u roditeljsku kuću; na Balkanu verovatno svako poznaje barem po jednu ženu koja trpi nasilje sve i kad ima objektivne uslove da ode.

BEŽANJE OD SEBE

Ima ljudi koji nose svoj zatvor kud god da se kreću, usled jakog straha od susreta sa sobom, sa svojim nesvesnim impulsima, zbog brige da će izgubiti kontrolu nad svojim osećanjima. “Ako budem počeo da plačem, nikad neću stati”, samo je jedan od primera. Isto se može odnositi na bes, ozlojeđenost, ljubomoru, a u stara vremena više od svega na bilo kakvo izražavanje seksualnosti. Efekat je, naravno, upravo suprotan onome čega se ljudi boje: neispoljena osećanja se “talože”, dobiju veliku snagu i oslobađaju se u erupcijama.

Nešto očigledniji oblik unutrašnjeg zatvora jesu telesne manifestacije emocionalne patnje. Hronično neispoljena osećanja lako postanu poput nekog otrova koji truje organizam iznutra, nezavisno od kvaliteta vazduha i toga da li jedete organsko. Jedan stari psihoanalitičar koristio je izraz “telesni oklopi” da bi ukazao baš na to da “emocionalni zatvor” vodi grčevima u nekoj grupi mišića, što onda može trajno da promeni naše držanje ili kretanje, donese bolove ili nelagodu, pa i da postane stalni fokus nečije pažnje i aktivnosti. I, ponovo, ništa ne može u potpunosti da pomogne dok čovek ne oseti olakšanje do koga dolazi nakon što ispoljite osećanja (kako je pisao jedan veliki stilista engleskog jezika, “biti iskren više je od moralne obaveze. To postaje zadovoljstvo”).

Jedan od najočiglednijih razloga za postojanje unutrašnjeg zatvora jeste proganjajuće osećanje krivice. I kad me niko ni za šta ne okrivljuje, i ako nema nijednog objektivnog pokazatelja da sam nekome nešto nažao učinio, moj unutrašnji progonitelj tako je strog i osuđujuć da ja počnem da patim i menjam svoje stavove i ponašanja pri samoj pomisli da bi on mogao početi da me grdi. Dok je unutrašnji glas, u najvećem broju slučajeva, doživljen kao deo ličnosti i ljudi koriste prvo lice jednine (“Šta mi bi da skrenem levo!?”), pod navalom krivice, posebno one koja potiče iz razvojno ranih perioda, nekome koherentnost i odbrane mogu da popuste, pa se, bez jasne svesti o tome, kritikuje rečima i tonom kojim ga je neko nekada, na posebno bolan načio, kritikovao (“Ti stvarno nisi normalan, sebičnjače jedan odvratni!?”). Što je najgore, ovo zna toliko da sruši samopoštovanje, da se generalizuje takvom brzinom da čovek izgubi veru da išta u vezi s njim vredi i da se onda “zaključa” u unutrašnju kaznionicu i, pun stida, pobegde od drugih ljudi.

NEMA OTPUSTA BEZ SUOČENJA

Mi se od ovakvih doživljaja branimo na različite načine. Nekad su opsesivne odbrane toliko neophodne da zaposednu celokupnu strukturu ličnosti i ništa im više ne može umaći. Ne moraju to biti prljave ruke ili razmeštene figurice. Poneko mora da izvede lični ritual ili se kazni već i zbog same nedozvoljene misli; neko određeni broj puta pali i gasi svetlo, drugi sebi uskraćuje marmeladu. Druga česta opcija jeste pokušaj zamene jednog zatvora drugim. Neki ljudi daju sve od sebe da postanu savršeni, u nadi da će im to doneti “prevremeni otpust”.

Bez obzira na tip odbrana, opasnost od prevelikog rasta pritiska uvek ostaje aktuelna. Dok se ne suočimo s tim da nas u zatvoru drži nešto što je duboko u nama sraslo i postalo nerazlučivo od toga kako vidimo sebe, a ne potiče iz nas i nikako ga nije moguće u potpunosti integrisati.

Autor je psiholog