Robu niko nije tiranin

...

Postoji veza između toga kako vidimo neki narod i kako očekujemo da će se nad njim vladati. Neki građane Srbije vide kao ljude čije lične ili kolektivne nedostatke treba da koriguje vlast bolja od njih.

Elem, građani su mahom pasivni, lenji, najčešće skromnih kapaciteta, skloni prevari i podložni manipulaciji. Od njih se ne može očekivati ništa izuzetno, a njihovi heroji žive samo u čitankama. Ovo stanovište zastupaju svi oni koji smatraju da je narodu potreban staratelj.

Postoje različite varijante ovog gledišta. Neko misli da je Srbiji potrebna čvrsta ruka da konačno zavede red među divljacima, neko priželjkuje neutralne “eksperte” – visprene tehnokrate koji će utegnuti rasklimatanu državnu mašineriju, a nekoga bi obradovali odlučni reformatori – politički “realisti” koji će prekinuti beskrajno mrcvarenje i trošni srpski čamac konačno vezati za briselski, američki, ruski, kineski ili neki drugi brod.

Na kraju, maštanje o velikom državniku nekoga će zainteresovati i uzbuditi, te će mu pasti na pamet da je baš on taj modernizator kome se intimno nada mnoštvo “nemodernih”. Takav čovek, kao i svi koji mu veruju, Srbiju može zvati nacionalnom, liberalnom, socijalističkom ili kakvom god državom, ali nikako republikom. Ni samozvanom mesiji, ni onima koji mu poveruju, redovi koji slede neće ništa značiti.

Iz republikanske perspektive, građani Srbije su ljudi koji čuvaju svoju slobodu, znaju šta zajedno žele, a tome što žele zajedno su i dorasli. To su ustavotvorni i ponositi građani i oni, koliko god se politički razlikovali, (1) poseduju građansku vrlinu, (2) svoju slobodu shvataju kao otpor potčinjavanju i (3) nepoverljivi su prema svakoj vlasti. Da bi bili dobri građani, ne treba im ništa više od te tri stvari; oni nisu ni sveci ni bogovi, čak ne moraju biti ni dobri ljudi. Dovoljno je da žele zajedno da žive slobodno.

Dobrog građanina lakše je odrediti nego dobrog čoveka, a osnovni kriterijum koji razdvaja pravedno od nepravednog u javnom prostoru jednostavan je: ne sme se koristiti javna stvar (res publica) za privatne ciljeve (res privata). Na primer, zabranjeno bi bilo (zlo)upotrebiti javni položaj za lično bogaćenje, javno zemljište uzeti sugrađanima i na njemu privatno graditi, zaboraviti državne granice nadajući se samovladi u okrnjenoj državi ili na bilo koji drugi način razvlastiti državu zbog lukrativnog opstanka na vlasti. S druge strane, kada neko opšte stavi ispred ličnog, možemo reći da pokazuje građansku vrlinu.

Studenti su prošle godine zaustavili svoje studiranje i iz blokiranih fakulteta naredili službenicima koji sede u ministarskim foteljama da se postaraju za javnu stvar ili da odstupe. Šta god iz konkretnog političkog ili ideološkog rakursa studenti tražili – “institucije koje rade svoj posao”, više neposredne demokratije baš zato što ustanove takve kakve jesu ne mogu da rade svoj posao ili nešto treće – njihov se cilj može nazvati zaštitom javne stvari.

Studentski protest je imao gotovo arhetipsku republikansku strukturu: pojedinac se svesno i nepovratno lišava stvari koja mu je lično važna, razmenivši je za tek mogućnost da će njegova zajednica dobiti ono što joj pripada. Među dvestotinak hiljada studenata, koliko ih ukupno ima, bilo je mnogo ovakvih pojedinaca i vrlo malo onih koji su se suprotstavili protestu. Brojnost i dugotrajnost učinili su studentski protest nesvakidašnjim, ali relevantnim ga je učinila masovnost podrške koju su mu pružili drugi građani, ganuti idejom o mladosti koja se lično predaje javnom. Prošle godine malo ko ovo nije osetio. Vrlina je progovorila iz građana, uključujući i one koji bi je nekad odbacili kao maštariju naivnih, te istakla smrtonosnu nebrigu o javnoj stvari kao političko pitanje prvog reda. Ovo nije razumeo samo onaj ko baš nije želeo. Posmatrajući studentski protest i reagujući na njega, građani Srbije videli su svoju vrlinu u ogledalu.

Ogledalo, međutim, ume i da prevari. Izabrani službenici neretko se u ogledalu raskrupnjaju u vladare, a bogataši često požele da u svom odrazu vide državnike. Ničeg novog tu nema, a uvid da vlast kvari karakter star je koliko i sama vlast. Na tom tragu Makijaveli u Raspravama piše da bogati i uticajni ljudi, po pravilu, traže slobodu da bi vladali. S druge strane, običan narod odupire se potčinjavanju i želi slobodu da bi živeo u sigurnosti. Opšte težnje naroda i velikaša prirodno su suprotstavljene i republikansko uređenje, dodaje dobri građanin Firence, ne negira ovu napetost, već na njoj temelji zakone i dobre običaje.

Javna vrlina zahteva od prvaka da preusmere svoju ambiciju sa privatnog interesa ka javnoj stvari, a od naroda da ostane slobodoljubiv i da kazni ohole velikaše kada ih gramzivost navede da posegnu za onim što im ne pripada. Aristotel i Ruso su još direktniji: slobodni i jednaki ljudi naizmenično vladaju i pokoravaju se, čuvajući tako i slobodu i jednakost. Sva trojica institucije zasnivaju na kultivisanom nepoverenju prema vlasti, ali i prema svima onima koji snažno žele da vladaju.

Glad za bogatstvom i privilegijama odbojna je javnoj vrlini. Za studentski pokret ovo je samorazumljivo, i strogo razdvajanje privatnog interesa od javne službe predstavlja temeljni princip njihovog političkog angažovanja: na republičkim izborima studenti neće kandidovati studente, a ljudi koje će kandidovati do sada nisu pokazivali interesovanje za političke funkcije. I vladajuća struktura zna da građanska vrlina ne reaguje dobro na pohlepu i vlastoljublje. Zato je tu medijski rulet da dezorijentiše građane koji zahtevaju vrlinu: nekada budu krivi nesposobni ministri, nekada se osile korumpirani partijski funkcioneri, nekada izdaju koalicioni partneri, katkad zagrmi geopolitička oluja pa niko nije kriv, a ponekad se aktivira “duboka država” i vlast mora samoj sebi postati opozicija.

U pitanju je prevara, pa kada se strpljenje građana istroši do razočaranja, ruka brža od oka vratiće krivca na funkciju koju je sramotom zaradio. Štiteći stvarnu moć od ograde koja je žulja, kuća uvek dobija – republika je na kolenima, politika je omražena, vlast se naizgled menja, a građani ostaju potčinjeni.

Još jedna poluistina zamagljuje pogled građanima: ograničena vlast slabi državu. To može biti tačno, ali samo u porecima u kojima se država svodi na onog ko njome vlada. Čim oslabi samovlada najsnažnijeg, najboljeg i najmudrijeg vođe, podanici gube svaki društveni orijentir, glože se, grabe i prave svakakav nered dok ne dođe novi gospodar i podjarmi ih. Ako država nije republika, samo je nesputanost vlasti deli od haosa. S druge strane, ako država jeste republika i ako poredak ne počiva na ličnoj vrlini gospodara, već na javnoj vrlini građana, ograničena vlast neće oslabiti državu. Za razliku od svemoći obogotvorenog despota, vlast izabranog službenika republike neugodna je i kratkotrajna dužnost o kojoj strogo sude njegovi sugrađani.

U republici, kada je vlast ograničena, država je snažna. Istorija pamti snažne despotije, zna i za moćne republike, ali snaga države iščezava ako se samovolja kalemi na slobodu. Кada službenik odbije da služi sebi jednakima i poželi da vlada despotski, moraće da služi nekom drugom da bi svoje sugrađane porobio. Takva država je najslabija.

Postoji veza između načina na koji sebe vidimo i budućnosti koju kujemo. Stabilokratsko propagandno strašilo slobodnom narodu priziva gospodara tako što mu ne dozvoljava da u svom odrazu vidi vrlinu. Podgrejani kukavičluk odeven u bojažljivi “realizam” i istorijski revizionizam, lelek žrtve koji nadjačava pesmu slobodonosca, rastače se pred jednostavnim uvidom: srpska istorija je istorija otpora potčinjavanju, hronika u kojoj iznova biva ono što biti ne može, bez obzira na to da li javno dobro pokušava da prisvoji agresor ili uzurpator. Ako je ovakvo samorazumevanje delovalo anahrono u zaglušujućem okrilju “kraja istorije”, buci demokratizacije, tranzicije, privatizacije, državne dezintegracije i evropske integracije, republikanska vrlina može biti jednostavan orijentir u vremenima koja su pokazala da je malo šta od ovoga ikada bilo izvesno. Manje izvesnosti znači i više mogućnosti.

Ako se ne uplaše svoje slobode, građani Srbije smeniće trenutnu vlast na izborima, a ukoliko istraju u otporu potčinjavanju, razvlastiće ubrzo i narednu i onu nakon nje. Narednih nekoliko izbornih ciklusa prilika su da se republika osnaži, a tu postoje dva krajnja ishoda. Ako priznaju sebi da poseduju javnu vrlinu i osmele se da sprovedu njene zapovesti, građani će naterati “velikaše” da otkriju zadovoljstvo u služenju javnom interesu unutar Republike i prinuditi ih da osete ponos u brižnom artikulisanju volje suverenog naroda prema ponudama i pretnjama koje stižu iz inostranstva. U suprotnom, ako nismo građani nego podanici, ništa se od ovoga neće desiti i naći će se već neko ko će nad nama gospodariti. Onda će biti svejedno, pošto nad podanicima i robovima nijedna vlast ne može biti tiranska.

Autor je profesor FPN Univerziteta u Beogradu