Sve sem politike

Brus Springstin je 1992. godine na svom devetom albumu Human Touch objavio pesmu 57 Channels (And Nothin’ On). Pre 34 godine opisano je razočaranje prividnim pluralizmom TV sadržaja koje je gledalac sa daljinskim u ruci imao dok zipuje kroz more beskorisnih programa, repriza i budalaština. Cela Amerika je tada gledaocu nudila 57 kanala, dok smo mi imali između pet i deset, zavisno od položaja vaše “loga” antene.

Danas sam na info kanalu državnog provajdera pronašao stotine domaćih i stranih programa, a moja supruga je u poslednjem trenutku uspela da spreči mog šuraka da mi za rođendanski poklon daruje kineski iptv sa TV programima iz celog sveta. Za jednog TV manijaka to bi značilo početak lutanja lavirintima lokalnih kanala širom sveta, koje bi za posledicu moglo da ima gubitak osećaja o vremenu i prostoru, dostojno Borhesove fascinacije Vavilonskom bibliotekom. Još iz antičkih vremena nam je poznato da se takva spoznaja skupo plaća – u Borhesovom slučaju slepilom – dok bi TV Manijak možda zauvek ostao zarobljen u bespuću lokalnih TV kanala Balkana, ali i mnogo šire, jer zamislite sebe kako iz dana u dan pratite komunalne hronike malih mesta Azije, Afrike ili muzičke kanale pustinja i prašuma.

Nažalost, danas u Srbiji mnogi kablovski TV kanali nemaju nikakvu svrhu osim popunjavanja ogromne potrebe za kontentom (sadržajem), čime se opravdava plaćanje tih kanala.

Mogli biste da pomislite kako ovaj ogromni TV prostor otvara mogućnost pluralizma sadržaja, stavova i mišljenja. Svaki autokrata će vam reći da, ako vam se ne dopada državna propaganda – imate daljinski, promenite kanal. E tu je razočaranje od Springstina da današnjih dana isto: osim državne propagande, možete videti samo emisije koje su prošle svojevrsnu cenzuru. Ovaj žanr sam nazvao “Sve sem politike”, inspirisan istoimenom emisijom na K1/ Tanjug. Ovaj TV eskapizam doveo je do pojave čitavog niza produkcija, TV zvezda koje “ne talasaju”, već lagano popunjavaju ogromno vreme na gomili kanala.

Rijaliti. Najprofitabilniji način za popunjavanje prostora. Osim jednog, nosećeg kanala, popunićete još ćetiri sa prenosima live kamera iz klonje, pušionice, dvorišta i spavaonice. Imaćete materijal za još jedan kanal gde će gosti i gledaoci analizirati ko je koga, da izvinite, stigo, kada i koliko puta, i moje omiljeno pitanje – kakva je budućnost njihove veze, moš misliti.

Imate prostora za još dva kanala “Pink rijaliti” 1 i 2, sa starim sezonama “Elite” i “Farme”, kao i “Happy rijaliti” 1, 2, 3, od “Dvorca”, “Parova”, “Novajlija” ili “Maldiva”. Više od 20 godina u rijaliti programima niko nije pomenuo politiku, a živimo u Srbiji. Ili je super lova, ili su super ozbiljni penali, ili najverovatnije oboje. Da je tako na ostatku programa, ne bi Vučić potrajao ni nedelju dana.

Pevačka takmičenja, uz dramsko pičkaranje članova žirija. Nisu bitni kandidati, bićete zvezda “Pinka”, “Granda”, “Hajpa”, samo napred. “Plesom do snova”, možda ćete nastupiti u Areni na nekom Vučićevom mitingu, nikad se ne zna. Na lokalu, sigurno.

Ovde bih dodao emisije tipa “Posela” različitog naziva, gde voditeljski par ispunjava muzičke želje publike u nekakvoj atmosferi potkasta – znaju tekstove, cepaju rukicama koreografiju, a na Vajber vezi vidimo raju u sevdahu od sabajle. Sve može!

Sport. Jedini suvisli sadržaj, samo osim klasičnih sportova ubacite još pet do deset egzotičnih, pa se pitam kako komentatori uopšte znaju pravila i triviju oko takmičara.

Kuvanje. Tu nema kuknjave, svi siti, drama se gradi, možete da furate patriotsku notu sa domaćim jelima, lokalpatriotizam sa jelima rodnog kraja, kuvaju mladi, kuvaju babe, kuvaju stranci, a poseban univerzum su ukusi Kine, koji su uglavnom inspirativni ali ponekad i zastrašujući, jer sam pre dva dana gledao kako majstor kuva jelo od “sadržaja creva”, samo za sladokusce, jelo je intenzivnog neprijatnog mirisa. Brate, majstor je kuvao govna ako mene pitaš. Nije uvek tako uzbudljivo, samo da kažem. Jedini rizik je kad u “Master šefu” izbace člana žirija jer je kuvao za studente. E to je govnarija, ako mene pitate.

Hortikultura i kafane. Čovek koji sređuje bašte i klopa po kafanama pojavljuje se na cirka tri ili četiri kanala. Skoro je dostigao Gocu Tržan, koja iskače na gomili kanala, svaki put ima kartončiće sa pitanjima za drage gošće, a teme su uvek muško-ženski odnosi. Ko Marinkovićka sa “Pinka”, samo puta tri. Isto ni reči o politici, kao u rijalitiju, zakleli ih da se manu Vučića, opozicije i studenata. Silikoni, projekti i iskrena ljubav.

Turizam. Može, ali nekako pre na Istok, pa se putuje po Kini, Rusiji, zemljama bivšeg SSSR, može i Brazil, a najmanje po Evropi, gde naši građani najviše putuju. Ako gledate putopisne kanale, nikom ne pada na pamet da ide po Evropi ili, daleko bilo, po Americi. Zemlja je naduta ravnina i Belgija ne postoji, što bi rekli teoretičari zavere.

Slede astrolozi, numerolozi, beli magovi, tarot čitači u garnituri od bambusa, pa ceo spektar ekoloških kanala i emisija koje prikazuju raspevane šume, polja i livade, bez kritičkog osvrta na ozbiljne ekološke probleme Srbije, od litijuma, preko kvaliteta vazduha, vode, zemljišta, posledica rudarenja, nedostatka zelenih površina i kontaminacije od NATO intervencije. Samo ekološka moda, recikliranje i “zelene tehnologije”.

Lečenje biljem. Moj omiljeni sadržaj za popunjavanje programa – narodni travar koji šetka planinama, bere cveće i leči narod, od RTS do nekoliko kablovskih kanala.

Dodajmo ovde i pozamašnu količinu reklamnih sadržaja – od blokova reklama, do miniemisija o kolagenu, kremama protiv bolova, prezentaciji bele tehnike, nakita, posuđa ili opreme za bašte. Ovi programi se veoma često emituju unutar drugih emisija, što je prekršaj, ali bez REM mi smo područje bez kontrole.

Nedostatak medijske kontrole, privid medijskog tržišta, državna kontrola protoka novca i sadržaja u medijima, koji su uz samo par izuzetaka potpuno zavisni od vlasti, doveli su do privida pluralizma programa koji je istovetan prividu političkog pluralizma. Tako da je količina repriza, bizarnih emisija sa parolom “sve sem politike” paradoksalno upravo posledica političke kontrole medija. Ovaj fenomen možemo nazvati Springstinovim paradoksom.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!