Volela bih da im Beograd bude topao novi dom

Kao što su početkom prošlog veka, bežeći od Oktobarske revolucije, u ove krajeve došli mnogi ruski reditelji, arhitekti, glumci, umetnici pa mi sad uživamo u njihovim delima, tako su se od februara prošle godine, zbog rata u Ukrajini, u Beograd doselili mnogi ruski umetnici sa izuzetnim biografijama da sa srpskim kolegama nastave ono što su radili u svojoj zemlji. Udružili su se u platformu “DrugDrugu” i realizovali nekoliko projekata. Najnoviji je pozorišna predstava Obična priča.

Obična priča je prva predstava moskovskog pozorišta “Gogolj centar” otkako je zatvoreno, a zatvoreno je u junu prošle godine posle premijere Ne učestvujem u ratu. Povodom 100 godina od rođenja Jurija Levitanskog, odigrane tog februara. Otkako je zabranjen, “Gogolj centar” je tamo gde se nalaze njegovi ljudi. Zato je sad u Beogradu.

Običnu priču je napisao Ivan Gončarov 1847. godine, režirao ju je Kiril Serebrenikov, osnivač “Gogolj centra”, a igra se u Centru za kulturu “Vlada Divljan” kao koprodukcija “DrugDrugu” i fonda “Kirill&Friends”. To je moderna priča o momku iz provincije koji dolazi u veliki grad kod svog strica sanjajući o uspehu, ljubavi, lepoti življenja, priča o sukobu provincije i grada – kako je objašnjava Aleksej Agranovič, veliki ruski glumac i jedan od inicijatora platforme “DrugDrugu”, koji je u Beogradu bio zadužen i za režiju zato što je Kirila Serebrenikova prošle godine Moskva proglasila personom non grada zbog demokratskih istupa, podrške LGBT zajednici i kritika upućenih Putinu, pa je zato sad najbezbedniji u Berlinu.

Kiril Serebrenikov ima zadivljujuću karijeru: pozorišni je i filmski reditelj, njegove postavke se igraju u pozorištima u Berlinu, Hamburgu, Avinjonu, Študgartu, Cirihu, Beču, Amsterdamu; filmovi koje je režirao učestvovali su u glavnom takmičarskom programu festivalâ u Kanu i Veneciji, a nekako baš kad je proteran iz Moskve, proglašen je za evropskog operskog Reditelja godine. Slične biografije i razloge zašto su otišli iz Rusije imaju i glumci “Gogolj centra” koji u Običnoj priči igraju sa srpskim glumcima.

Dragana Varagić je deo srpske ekipe. Moglo bi se reći da njena dosadašnja karijera ima tri dela: pre, za vreme, i posle Kanade kuda je otišla devedesetih kao prvakinja Narodnog pozorišta i poznata filmska i televizijska glumica, i ostala dvadeset godina. Tamo je glumila, režirala, producirala i predavala glumu na univerzitetima Dalhauzi i Vindzor, a glumu i režiju na Univerzitetu Otava. Sad je profesorka na Akademiji umetnosti, glumi na mnogim scenama, u serijama i filmovima, dobija nagrade…

“VREME”: Vi imate zavidno iskustvo rada sa strancima, pa ipak, otkud sa Kirilom Serebrenikovim i ostalima iz “Gogolj centra”?

DRAGANA VARAGIĆ: Pozvali su me na audiciju i posle toga sam dobila ulogu. Pri tom prvom susretu sa Aleksejem Agranovičem, shvatila sam da pred sobom imam čoveka izuzetne pozorišne prisutnosti, i to je bilo inspirativno na toj audiciji. Aleksej je odličan glumac i to je bilo jasno od prvog razgovora. On igra drugu glavnu ulogu u našoj predstavi. Snimke audicije su slali reditelju Serebrenikovu i on je napravio izbor. Ljude ne delim nacionalno, već po sistemu vrednosti koje zastupaju. Mislim da smo mi dosta o tome učili iz ratova devedesetih. Ne sećam se da smo bili omiljeni u svetskim medijima.

Naravno da razumem puno o procesu integracije emigrantskih grupa, jer sam i sama to živela. Dobro se sećam svake nepoznate pružene ruke, mi se iz pozorišnog sveta razumemo pozorišnim instinktima. Evo i sad da spomenem: da nije bilo Dejvida Smaklera i Pitera Hintona koji su me “prepoznali” u mojim prvim torontskim nedeljama, ne znam kako bi izgledala moja emigrantska priča.

Kiril Serebrenikov je legenda. U čemu je njegova moć?

foto: nata korenovskaja

Kirila znam preko zum razgovora, mislim da on više zna o meni nego ja o njemu, jer je on pratio naše probe. Pre nego što sam ušla u ovaj rad, znala sam kako je napustio zemlju i zašto i znala sam za njegovu predstavu Crni monah, koja je otvorila prošlogodišnji festival u Avinjonu. Tu igra i Filip Avdejev, koji u Običnoj priči ima glavnu ulogu u alternaciji sa našim Lukom Grbićem. I znala sam za Kirilov film Žena Čajkovskog. I o predstavi u Avinjonu i o filmu znam od onih koji su ih gledali. Pričali su sa oduševljenjem.

U čemu je njegova moć? Pre svega perspektiva iz koje osvetljava temu drame. Iznenađujuće je i istinito. Odmah vas se tiče. Jako. Lično. Za mene kao glumicu važne su njegove indikacije jer su odmah jasne i pokretačke, odmah želite da probate. Njegova predstava diše ritmički i važno mu je da svi osećamo taj ritam. To traži veliku preciznost. I kad se to desi, scena počne da diše i da radi za glumicu, a napor se izgubi. Da se vratim na pitanje: ne znam šta je ta moć, ali postoji. I to mi je dovoljno, ne moram da umem da kažem.

Kakav je vaš odnos prema “Gogolj centru” u Beogradu?

Mogu li nešto da pomognem? Eto, u jednoj rečenici. Baviti se kulturnom medijacijom, integracijom velike grupe ljudi koji su iznenada došli u naš grad, izuzetno je i teško. Razumem ovaj proces. Razumem iskustvom emigrantkinje u Kanadi i srcem. Jer svima nama je u životu dobro kad počnemo da se prepoznajemo bez obzira koje smo nacije, odakle dolazimo i gde se nalazimo. Kad počnemo da se prepoznajemo, mi smo svi “kod kuće”. Ova predstava je most na kome se sreću oni koji se prepoznaju, na sceni ili u gledalištu, svejedno.

Sećam se naše predstave Not My Story Silvije Jestrović, koja se bavi emigracijim na ironičan i samoironičan način, koju smo radili u Torontu. Posle prvih kritika predstava je privukla i onaj deo publike koja obično ne zalazi na emigrantske teme. Bilo je uzbudljivo biti na sceni kad etablirana torontska i emigrantska publika prećutno osećajima sklapa svoje različite reakcije. Pre svega na humor, koji je osetljiv na jezičke uslovnosti. Imala sam osećaj da svake noći zajedno sa publikom ponovo stvaramo predstavu.

Tako i naša dvojezičnost u Običnoj priči okuplja istovremeno i rusku i našu publiku. Izuzetno zanimljivi prvi susreti sa takvom publikom, to sve čini predstavu životnom i pokretnom. Mislim i nadam se da je “Gogolj centar” našao svoj novi dom u Beogradu. Ovakva predstava je nešto što Beograd do sad nije imao i dobro mu stoji. Naša pretpremijera je bila otvorena za sve studente po ništavnim cenama karata, što me je vrlo obradovalo: ta briga o sledećoj generaciji publike, kao i o onima koji će praviti sutrašnje pozorište. Fantastična je bila povezanost naše mlade generacije sa ovom predstavom.

Kolege s kojima glumite su izbeglice, ali pre svega, oni su umetnici koji žele svoje znanje i umeće da prenesu nama. Molim za komentar.

Ja ne znam da li su oni izbeglice. Ja nisam bila. Otišla sam sa sređenim papirima u Kanadu. Izbeglicama je mnogo teže. Znam dosta o tome šta znači početi novi život u sredini koju ne poznaješ, kad “učiš da hodaš hodajući”. Volela bih da im Beograd bude topao novi dom. Mnogo sam naučila o našem gradu gledajući očima onih koji su u njega nedavno došli. Taj sveži pogled na naš već umorni grad od nebrige i nasilja prema njemu i njega čini vitalnijim.

Razgovarali smo dosta o ulogama koje su igrali, školi glume koju su prošli, dogovorili su se da dođu i upoznaju se sa mojim studentima i održe čas. Razgovaramo o običnim životnim stvarima, da li već imaju prijatelje odavde, duhoviti su kad prepričavaju sporazumevanje na Kalenić pijaci… Sećam se svog odlaska u Kanadu i više sam volela kad me pitaju kako mi je u Torontu i kako se snalazim, nego šta sam ostavila kod kuće. Ovo su sve glumci sa značajnim karijerama i nije lako početi ponovo gde vas ne znaju. Emigracioni proces je duboko ličan i emotivan baš zbog onoga što ste ostavili. I treba da ostane ličan. Sa mnogo topline i prećutnog razumevanja delili smo i ono gde reči ne bi bile dovoljne.

Izuzetno mi je drago i važno što sam imala priliku da radimo zajedno. Mogla bih satima da gledam kako probaju. Imala sam osećaj da mi daju nešto dragoceno, nešto na šta sam možda skoro bila i zaboravila da postoji. Mnogo nežnosti i topline u našim odnosima. Vrhunska profesionalnost. Nema površnosti.

Predstava se igra na srpskom i ruskom jeziku, što je još jedna novost u vašoj karijeri.

Igrala sam dosta na engleskom, ponešto snimala na nemačkom, prvi put igram dvojezično – na srpskom i ruskom. Posebno je iskustvo, jer je skoro telesno. Jezik i telo je posebna tema. Nije mi nova, jer iako sam dobro govorila engleski kad sam otišla u Kanadu, sećam se momenta kad sam otkrila koji prostor u meni pripada engleskom jeziku. Na osnovu toga sam predavala u Lođu na Akademiji za pozorište i film seminar “Šekspir između dva jezika” jer su moje instrukcije bile na engleskom, a studenti su glumili na poljskom koji ne govorim. Tad su čula drugačije uključena, zanimljivo je koliko važnih informacija dobijete kad vam je ukinut jedan kanal komunikacije. Isto tako moje iskustvo glume na drugom jeziku, engleskom, u mnogo čemu me je pripremilo i za ovaj proces.

Da li je ova produkcija dokaz da mi u Srbiji ipak pravimo razliku između Putina i ruske kulture?

Mi, kao i svi svuda, imamo obavezu da pomognemo onima čija politička i umetnička uverenja predstavljaju i naš osećaj pravde i slobode. Mi sami jako dobro znamo šta je rat, ta strašna reč počinje da se dešava pred vašim očima, a vi i dalje ne verujete. Ne govorim samo o ratu u Ukrajini. Evo sad, samo da se setimo koji je to osećaj šoka bio posle Hamasovog napada, i posle izraelskog napada na Gazu. Ljudski životi su postali jeftina politička valuta. Ratovi se u medijima obeležavaju brojem dana koliko traju. Koja je to dehumanizacija ljudskog stradanja! Broj nema sliku. Mi smo uspavani, anestezirani, desentizovani.
Pre neki dan smo gostovali u Bratislavi sa predstavom Naš sin. I pričam posle predstave sa svojom drugaricom Slovakinjom koja je takođe pozorišni svet, i takođe predaje, šta smo to pogrešili, kakav smo svet sagradili u kome je humanost najmanje važna, gde smo to pogrešili u obrazovanju i odgajali generaciju uglavnom desničarskih političkih uverenja. Imam osećaj da smo u ovom vremenu iznenadnog i brzog napretka tehnologije koji još ne razumemo šta sve znači, regresirali u nazadne političke ideologije, i ta kombinacija je najopasnija.