O Gloriji Stajnem ili: mogu li hrišćanke da budu feministkinje

U svom domu na njujorškom Menhetnu, u 92. godini, umrla je Glorija Stajnem, ikona drugog talasa feminizma. Pionirka ženskog aktivističkog novinarstva, neumorna borkinja za vrednosti i ravnopravnosti u kojima i danas uživamo, blaćena i osporavana, autorka krilatice: “Istina će vas osloboditi, ali prvo će vas razbesneti”.

foto: ap photo

Bogatu karijeru, ne bez kontroverzi, počela je kao freelance istraživačka novinarka početkom šeste decenije dvadesetog veka. Na samom kraju te iste decenije profilisala se njena feministička orijentacija nakon što je ispratila priču o jednom polutajnom sastanku žena, u podrumu neke crkve (sic!), na kome su učesnice delile svoja iskustva o ilegalnim abortusima. Glorija Stajnem, u intervjuu datom “Njujork tajmsu” 2008, kaže da se nije slučajno tu našla jer je i sama sa 22 godine prošla kroz tajni abortus. Tada je, na tom sastanku, shvatila da se radi o priči koja se tiče samo i isključivo žena. To je postala prelomna tačka njenog aktivizma narednih šest decenija, aktivizma koji je doveo do trajnih promena u položaju žene u američkom društvu.

U Jugoslaviji u to vreme, žene su ostvarivale određena prava koja su američkim ženama bila nezamisliva. Socijalizam je tolerisao (da ne preteramo pa kažemo i podsticao) i žene na određenim funkcionerskim položajima, a o zabranama abortusa, prigovorima savesti i ostalim konzervativnim tričarijama i kučinama nije bilo ni reči. Često ćemo se mi na našem podneblju kititi tim dostignućima, sve dok ne porazgovaramo sa majkama, bakama i tetkama koje će nam reći da to i nije bilo baš tako. Naime, i taj jugoslovenski legalni i čak poželjni abortus, koji se vršio češće od popravki zuba, ostavljao je neizbrisive ožiljke, a kao odluka “učenih” muškaraca nad “neukim” ženama nije bio ništa manje bolan od onoga američkog.

Dakle, feminizam je bio potreban i Jugoslaviji, kao i Americi i Srbiji, i ostaće potreban i bitan dok je sveta i veka koji na dominaciji jačeg nad slabijim stoji.

U istom tom intervjuu za “Njujork tajms”, nakon što je pomenula svoje iskustvo, Glorija Stajnem je istakla i nešto za savremene konzervativne uší prilično skandalozno. Da svoj abortus smatra etičkim činom jer je tada prvi put odlučila da ne bude pasivna i da preuzme odgovornost u odnosu na svoj život. Ta njena izjava koliko god zastrašujuće delovala hrišćanskim ušima, ukoliko se malo zamislimo nad njom, ne mora da bude nešto što moramo odbaciti a priori i sa osudom. Jer preuzimanje odgovornosti u svetu koji nas uči samo prebacivanju iste u svrhu spiranja sopstvene savesti je vrlo visok etički čin. Nikolaj Berđajev, kada govori da je najuzvišenija etika stvaralačka etika, podrazumeva upravo to: preuzimanje sopstvenog života u svoje ruke, sa punom svešću i odgovornošću pred drugim čovekom i Bogom. I upravo tu, u odgovornosti, u tom bremenu odluke i njenoj težini koja ne olakšava s vremenom, jer vreme, iako u to želimo da verujemo, nije lek već dželat, leži sva tragedija, teskoba ljudskosti i, u konkretnom slučaju, ženskosti, koja ostaje tu i sa izborenim pravima.

Možda Glorija Stajnem nije morala da izvrši taj abortus. Možda nije bila sama, bez krova nad glavom i prebijene pare. Možda je mogla pokajnički da se vrati mladiću koga je, kada je saznala da je trudna, već bila napustila i proživi život po pravilima utemeljenim na prirodi i zakonima konvencionalnog morala. Mogla je roditi živo, ali (o tome retko razmišljamo) neželjeno dete koje nije tu ne da bi se ispunila i prelila ljubav muškarca i žene, majke i deteta, već da bi se ispunio zakon prirode. A zakon prirode, to zna svaki teolog, bez “conspiratio sa onostranim” (Ivan Ilič) vodi isključivo u smrt.

U vreme umrlog sekularizma (kako je, parafraziram, doba u kome živimo nazivao Jirgen Habermas), znam da stavovi koje iznosim mogu delovati, najblaže rečeno, zbunjujuće. Danas, nakon generacija žena koje su marširale, robijale, trpele batine i rizikovale živote za najosnovnije ljudsko dostojanstvo koje se muškarcima podrazumevalo, nama se širom internetskog bespuća serviraju pokreti kao što je “trad wife”, koji se, između ostalih bizarnih projekata za “bogougodan” život, zalaže i za oduzimanje prava glasa ženama. I nemojmo se zavaravati time što je “trad wife” američki izum i govoriti da je to samo još jedan od nusproizvoda “bolesnog Zapada”. Dovoljno je samo otvoriti porodični album bilo koga od nas iz Gen X i videti svoju majku u mini suknji na nekom druženju na obali Dunava, nasmejanu, i sebe u dugoj suknji u poseti “svetinjama” s pobožnim patosom na licu i shvatiti da se to vrzino kolo večnih ponavljanja istih ideoloških matrica i dalje vrti.

Prekidi trudnoće su zapravo najmučnije pitanje kako feminizma tako i teologije i bez premca najkompleksnije pitanje onoga što danas nazivamo “feministička teologija”. I kao i svako teško ljudsko životno pitanje, nemoguće ga je rešiti zastrašivanjima, zabranama i stavljanjem tapije na žensko telo od strane (muških) moralnih konzilijuma.

Nije to bilo tako davno kada sam kao studentkinja slušala jednog od naših najuticajnijih i najkonzervativnijih episkopa kako govori o tome da se svakoj ženi koja je prošla kroz pakao odluke o prekidu trudnoće treba prići pojedinačno, sa punom svešću o njenom životnom iskustvu i situaciji u kojoj se našla.

Zakon ljubavi u koji se hrišćani kunu, uvek je na strani slabijeg, potlačenog, zapostavljenog, zaboravljenog i na kolenima. U svetu koji u licemerju leži, i iza žena koje se kunu u “porodične vrednosti”, to su opet i iznova žene.

Ako zanemarimo i olako pređemo i preko feminizma jednog Grigorija Bogoslova, koji se u svojoj 37. besedi o braku (“Hristos donosi spasenje podjednako i muškarcu i ženi… Pitam se: zbog čega je zakon obuzdao ženski pol, a muškarcima dao slobodu? (…) Ja takav zakon ne prihvatam, takav običaj ne pohvaljujem. Muškarci su bili oni koji su zakone donosili i zato je zakon protiv žena.”), izrečenoj kao direktni društveno-pravni manifest, protivio prihvaćenom rimskom pravnom konceptu braka, koji je preljubu kažnjavao isključivo ako je ženska – u tom slučaju, u neznanju ili namerno zaobilazimo radikalnost autentičnog hrišćanskog učenja u odnosu na žene.

I ako uz to previdimo još stariji poziv apostola Pavla hrišćanima u Korintu da, ako mogu, budu “kao on” (slobodni i bezbračni), jer tako su “bez briga” i mogu se “posvetiti Gospodu”, onda se ipak na kraju moramo bar na trenutak zaustaviti na Jevanđelju i priči koja se nedvosmisleno obraća dvema ženama – “tradicionalnoj” Marti i “progresivnoj” Mariji. Marti koja poslužuje, sprema i vrti se oko Spasitelja koji joj je u domu ne bi li mu boravak učinila udobnijim, i Mariji koja samo sedi i sluša. Marti koja je “korisna” i Mariji koja je “beskorisna” i na koju se Marta Hristu u jednom momentu požali.

Nije teško pogoditi koga je Hristos ukorio, čiji je izbor da ne bude “žena” u tradicionalnom smislu reči pohvalio i čiju je želju da ga sluša i da se uprkos očekivanjima okoline obrazuje, kako je upravo ta okolina nikada ne bi mogla ubediti da njeno telo nije njeno i da joj ni pravo glasa uopšte ne treba, nedvosmisleno i upečatljivo podržao rečima: “Marta, Marta! Brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno. Ali je Marija dobar deo izabrala, koji se neće uzeti od nje.” (Luka 10, 41–42)

Znam, neko će reći da žene danas mogu i imaju pravo da budu i Marte i Marije. I konzervativne i progresivne istovremeno. I stručnjakinje, akademkinje, umetnice i supruge i majke. Ali pitanje koje se retko postavlja u doba agresivne utrke za uspehom i ostalim vrlo nejasnim psihologizacijama “samoostvarenja” je – moraju li? I mogu li, jednostavno, da – izaberu?

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!