Pre dvadeset i kusur godina kada je bio, kako bi tinejdžeri danas rekli must have, sve male kasetofone koji su radili na baterije i imali slušalice zvali smo vokmen. U to vreme vokmen je bio mnogo važnija stvar – kao vrlo korisna i kao statusni simbol – nego što je danas bilo koji uređaj ili predmet. Njegova popularnost tek donekle se može uporediti sa pomamom za Eplovim pametnim telefonom ajfonom pre nekoliko godina u Americi, s tim što je ajfon mnogo više stvar mode i prestiža.
Vokmen je osamdesetih doveo do neviđene revolucije u svakodnevnom životu malih ljudi – muzika više nije rezervisana samo za klubove i dnevne sobe, muzika je postala „za poneti“. Više nismo morali samo da u sebi pevušimo omiljenu pesmu dok putujemo vozom ili autobusom na posao, dok čekamo u redu, dok sedimo u parku, šetamo gradom. Uz to, muzika je mogla da bude i nešto intimno – uz svaki vokmen stizale su i slušalice i tu negde su i one doživele ogromnu popularnost i dostigle neviđenu proizvodnju – a mi smo mogli da se zavučemo u svoje malo ćoše, i onda, zahvaljujući muzici, nastavimo ko zna gde.
Nakon 30 godine proizvodnje takvih vokmena kasetaša, japanska kompanija Soni – koja je izmislila ovaj uređaj – odustala je od dalje proizvodnje i poslala ga u penziju. Soni će nastaviti da pravi vokmene, ali to nije vokmen kakav pamtimo, već ono što sad zovemo mp3 ili mp4 plejer.
BAJATO: Razlog za prestanak proizvodnje ima veze sa kasetama – niko ih više ne koristi. U Srbiji se još mogu naći ponegde: u specijalizovanim muzičkim radnjama, na dnu police u nekom marketu ili na pijaci. „Prazne“ audio-kasete se nešto malo više koriste. Na primer, još su popularne kod srednje generacije novinara koji na njih snimaju intervjue i poručuju: „Što je sigurno – sigurno! Ne verujem u te digitalne sprave!“ Međutim, uz te diktafone i poneki dek ili kasetofon koji su zaostali po starinskim dnevnim sobama i na dnu takozvanih muzičkih linija iz osamdesetih, retki su vokmeni koje smo „furali“ u to vreme, a da su preživeli. Paženi i maženi primerak Soni vokmena autorke ovih redova pre desetak godina je propao tako što je plastično kućište ispucalo od stajanja u plakaru. Ali, i da mu to nije bila sudbina, za šta bi poslužio?
I tako, kasete koje su izmišljene malo pre vokmena – i stekle veliku popularnost zahvaljujući njemu (decenijama su bile uz ploču najprodavaniji nosač zvuka) – nešto kasnije povukle su vokmen sa sobom u istoriju. S druge strane, prodavci po velikim evropskim prodavnicama tehnike tvrde da je vokmen još tražen i da ga kupuju ljudi samo da bi na njemu mogli povremeno da preslušaju svoju staru omiljenu audio (magnetnu) kasetu.
OD OPERE DO POPA: Mada je portabl kasetofon već postojao, i kasnije su ga pravile brojne kompanije, vokmen su izmislila dva Japanca 1978. Kopredsednik Sonija Akio Morita tražio je od inženjera Nobutošija Kihara sa odeljenja audio-tehnike da osmisli i napravi uređaj zahvaljujući kom bi mogao da sluša opere tokom dosadnih avionskih letova preko Pacifika. Već 1979. vokmen se našao u prodaji, prvo u Japanu, a onda i u Americi i Evropi, a Morita je uzalud pokušavao da ubedi mlađe kolege da mu promene ime – ovo mu se nije dopalo. Ali, prekasno se setio. Iako je prvih dana Soni eksperimentisao sa različitim nazivima uređaja na različitim tržištima, od pojave naziva vokmen (Walk-Man, a bilo je i Walk-Woman), postao je toliko popularan da je Soni izračunao kako bi promena imena brenda bila jako skupa. A brend je stvoren vrlo promišljeno, zahvaljujući reklamama na kojima su mladi, zgodni, moderni ljudi, koji svuda sa sobom nose samo njihovu malu stvarčicu, i ona ih čini tako cool, i zbog nje su tako posebni.
Mada se u Soniju narednih godina i decenija pojavilo mnogo uređaja koji su „varijacija na temu“ – presmen, diskmen, tokmen, vočmen… samo je vokmen zaista ušao u legendu, a jedini koji je stekao iole pristojnu popularnost bio je diskmen – nešto krupnija verzija portabl audio uređaja koji je čitao audio CD-ove.
Od 1979. do danas prodato je oko 220 miliona vokmena. Iz današnje perspektive bili su užasno nepraktični – trošili su mnogo baterija, zvuk je često bio drndav, ponekad su žvakali kasete, zbog čega smo nosili još pokoju za rezervu. A kasete su tek posebna priča… Džogiranje sa vokmenom – iako su mnogi praktikovali – zaista je umarajuće: neka sprava, čak i ne toliko lagana, stalno je skakala sa vama ili je žuljala za pojasom. To se nikako ne može uporediti sa današnjim mini plejerima koji se kače trakom oko mišice i imaju nekoliko grama i gigabajta memorije.
Vokmen je nekada bio i pomalo luksuzna roba – sve u skladu sa marketinškom strategijom. Početkom osamdesetih koštao je oko 300 maraka, a sada se može kupiti i za dvadesetak evra, koliko otprilike košta i najjeftiniji mp3 plejer.
EVOLUCIJA: Soni je u aprilu obustavio proizvodnju vokmena u Japanu, ali prodaja će prestati kad poslednji primerci nestanu iz radnji, objasnila je prošle nedelje predstavnica kompanije Hiroko Makamura. Kompanija pokušava da brend održi u životu tako što pod istim nazivom promoviše mp3 plejere, reklamirajući ih prilično slično – slikama uređaja (u zelenoj, plavoj i roze boji) u rukama zgodnih devojaka sa odećom u istoj nijansi.
Mada brojka od 220 miliona prodatih vokmena sa kasetom zvuči zaista impresivno, teško da bi se to u današnje vreme računalo kao veliki uspeh: kako konstatuje „Tajms“, samo Epl je za svega devet godina uspeo da proda 250 miliona ajpoda, današnje verzije portabl muzičkog i svestranog uređaja. Ajpod je od 2001. do danas doživeo pet modela i nebrojeno generacija, ali se ne može reći da je napravio nekakvu eksplozivnu revoluciju. Između ajpoda i vokmena imali smo pregršt diskmena i najrazličitijih mp3 plejera – sve jeftinijih, sve manjih, sve kvalitetnijeg zvuka. Ali, svi su oni postali zamenjivi, sitnice koje ćemo – kako je krenulo – uskoro kupovati na trafici sa cigaretama i autobuskim kartama. Nijedan od njih više neće biti kao onaj vokmen koji nam je toliko značio, i koga sigurno ima u još ponekom plakaru.
