Lokalni izbori – ratno stanje

FILIP ŠVARM: Drage dame i gospodo, dragi prijatelji, dobro došli na tribinu nedeljnika “Vreme”, koja se održava u predizbornom Aranđelovcu. Večeras ćemo razgovarati o različitim temama, ali ćemo poseban fokus staviti na predizborne dane – kako u Aranđelovcu, tako i u celoj Srbiji. Naravno, ostavićemo dovoljno prostora i za vaša pitanja i komentare.

Razgovor će ići od opšteg ka pojedinačnom, od šire slike ka konkretnim primerima, sa ciljem da pokušamo da damo odgovore na neka od ključnih pitanja.

Za nekoliko dana Aranđelovac očekuju lokalni izbori. Ova opština je jedna od deset lokalnih samouprava u kojima će se glasati u nedelju. Do izbora je ostalo svega nekoliko dana, a očekivanja su različita, kao i viđenja političke situacije.

I Nedim i Slobodan su u “Vremenu” pisali o ovim lokalnim izborima, naravno i o Aranđelovcu. Za početak bih dao reč Slobodanu.

Slobo, ovi izbori se predstavljaju gotovo kao najveći i najvažniji – kao da se istovremeno biraju i predsednik Republike i parlament, a ne vlast u deset lokalnih samouprava. Kako tebi sve to izgleda?

SLOBODAN GEORGIEV: Dok smo dolazili u Aranđelovac, gledao sam kako sve ovo izgleda usput. Kada se skrene s glavnog puta, prođe Mladenovac pa se krene ka vašoj varoši – kreću bilbordi. I čovek bi, gledajući te bilborde, pomislio da na izborima u Aranđelovcu učestvuju jedino Vučić i Putin. Koliko sam video, na 90 i nešto odsto bilborda je Vučić, a na jednom je Putin – i to je to. Pa bi neko ko ništa ne zna mogao da zaključi da se ovde vodi odlučujuća bitka između dominantnog Vučića i opozicionog Putina, koji je rešio da zaigra i na ovom terenu. To je, rekao bih, jedan utisak “sa ulice”.

S druge strane, prateći kampanju – dominantan je utisak da, kao i u drugim lokalnim samoupravama gde će se u nedelju održati izbori, i u Aranđelovcu u suštini postoje dve ključne liste. Imamo režimsku, odnosno “porodičnu” listu, i listu koju podržavaju studenti. Na listiću će se, naravno, naći još nekoliko imena, ali prema onome što sam mogao da vidim i kroz analize i kroz razgovore naših reportera na terenu, stiče se utisak da te druge liste građani ne doživljavaju kao autentične, već više kao pomoćne liste vladajuće stranke, koje treba da zbune birače.

Neko bi mogao da kaže – ljudi su već toliko puta izlazili na izbore da dobro znaju ko je ko i da im dodatna objašnjenja nisu potrebna. Verujem da i vi ovde, kao i vaše komšije, već znate ko se kandidovao i ko je na kom broju. Zato na kraju ostaje ono najvažnije – izlazak na izbore. Ključno je da što veći broj ljudi izađe i kaže svoje mišljenje o tome ko treba da vodi ovaj grad.

Pogledao sam danas i rezultate aranđelovačkih izbora od 2010. godine naovamo – 2010, 2014, 2018. i 2022. godine. Srpska napredna stranka je na svim tim izborima osvajala najveći broj glasova. Čak i 2010, kada još nije bila na vlasti u republici. Njihova najjača godina bila je 2014, kada su imali i najveću podršku. Međutim, već od 2018, a posebno 2022. godine, primetan je trend opadanja. Na poslednjim izborima formirali su vlast uz podršku SPS i njihovih odbornika – bez njih ne bi imali većinu u lokalnom parlamentu.

Ako bi se taj trend nastavio, i ako uzmemo u obzir politička dešavanja u Srbiji u poslednjih godinu dana, moglo bi se pretpostaviti da bi vladajuća stranka na ovim izborima mogla da pretrpi poraz. Da li će se to zaista desiti – teško je reći. Pretpostavljam da vi ovde to bolje znate od nas.

FILIP ŠVARM: U proteklih četrnaest godina izbora je bilo previše – vanrednih parlamentarnih, lokalnih, odvojenih lokalnih, opštih lokalnih… U jednom trenutku smo gotovo izgubili račun koliko puta smo kao građani izlazili na birališta. Ti izbori su se, po pravilu, završavali dobro za Aleksandra Vučića i za Srpsku naprednu stranku. Teško je čak i setiti se koliko je bilo izbornih nepravilnosti, raznih marifetluka, koliko puta su građani bili obmanjivani i koliko je bilo pritisaka.

Sve to je stvorilo jedan snažan režimski narativ – da su oni večni, nepromenljivi, da će zauvek ostati na vlasti i da je svaki pokušaj promene uzaludan. Tako se širi svojevrsni defetizam: ideja da niko ne može da pobedi Vučića i naprednjake, ni na republičkom ni na lokalnom nivou.

Nedime, ti si u ovom broju “Vremena” pisao upravo o tom defetizmu. Moje pitanje je: da li za takav defetizam zaista ima mesta? Imamo li razloga za nadu – i koliko su te nade realno utemeljene?

NEDIM SEJDINOVIĆ: Kada govorimo o defetizmu, mislim da je važno da se uvek prisetimo da je cilj ovog režima upravo to – da izgubimo svaku nadu. I to ne samo danas, pred ove izbore, već kontinuirano još od 2012, odnosno od 2014. godine, kada su došli, odnosno učvrstili svoju vlast. Poruka koju oni stalno šalju jeste: mi smo nepobedivi! U tom cilju se ulažu ogromna energija i ogroman novac. Kao što sam napisao u tekstu, ovih deset lokalnih izbora u deset lokalnih samouprava verovatno će biti među najskupljima lokalnim izborima u istoriji svetskog višestranačja. Sredstva koja se ulažu su ogromna – ono što smo videli na N1 – plaćanje učesnika mitinga u Beogradskoj areni – verovatno je samo kap u okeanu. Dakle, cilj tog ulaganja nije samo pobeda već demonstracija nepobedivosti.

Druga stvar je nasilje i represija kojima svedočimo – od uličnog nasilja do otkaza i različitih pretnji. I to je deo iste strategije: demonstracija moći i odlučnosti, te stvaranje atmosfere straha. Kada sam pripremao tekst, pošao sam od pretpostavke da režim zapravo vodi psihološki rat protiv građana. Razgovarao sam sa profesorima psihologije sa Beogradskog i Novosadskog univerziteta i pitao ih kako funkcionišu ovi mehanizmi i postoji li “lek” protiv defetizma.

Mnogi od njih su rekli da je sve to što režim radi tipično za autoritarne i totalitarne sisteme kroz istoriju – stvaranje straha i gašenje nade. Međutim, oni takođe smatraju da sve što se dešava govori više o slabosti nego o snazi Vučićevog režima. Sama činjenica da danas, po prvi put, u mnogim gradovima i opštinama imamo organizovane građane, studente i opoziciju – uz sve lokalne specifičnosti – otvara prostor za nadu.

Čak bih otišao i korak dalje: i da se desi da režim osvoji svih deset gradova i opština – uz pritiske, novac, ucene i sve ono što već znamo iz ovdašnjeg izbornog folklora – ključno je kako ćemo tumačiti te rezultate. Psiholozi kažu da nerealno visoka očekivanja često vode u razočaranje. Ali ako stvari posmatramo iz drugačije perspektive, videćemo širu sliku i razloge za nadu. Znamo kako su izgledali prethodni lokalni izbori u Aranđelovcu, znamo i primere poput Kosjerića i Zaječara – iz kojih pozicija su naprednjaci kretali onomad i gde su danas. To je, uprkos ogromnim resursima i medijskoj dominaciji vlasti, vrlo ozbiljan pad u relativno kratkom periodu. Zato je ključno kako građani – ovaj drugi deo Srbije – tumače rezultate.

Ponoviću: ono što vlast želi jeste da izgubimo nadu, da se povučemo – bilo u unutrašnje, bilo u spoljne “egzile”. Ali ja mislim da za defetizam nema stvarnog razloga. Srbija danas više nije ista zemlja kakva je bila pre, recimo, novembra 2024. godine. Ovo sve što se dešava je ireverzibilan proces.

FILIP ŠVARM: Hvala, nas trojica smi došli iz Beograda i Novog Sada. Dragan je iz Aranđelovca, on mnogo bolje poznaje situaciju u ovoj opštini nego mi. Dragane, kakva je stvarna situacija u Aranđelovcu?

DRAGAN TODOROVIĆ: Drago mi je što sam u ovako eminentnom društvu, a posebno mi je drago što nas slušaju Aranđelovčani – hrabri, vredni, čestiti ljudi, koji su oduvek imali želju da nešto postignu i unaprede svoj grad.

Uvek sam bio optimista, i taj optimizam se u mom radu često pokazivao kao realan. Na primer, mnogi nisu verovali da Aranđelovac može da dobije hotel svetskog standarda. A ipak – uspeli smo. Bio sam direktor hotela “Izvor” u periodu pre privatizacije, tokom privatizacije, za vreme rekonstrukcije, kao i na početku rada hotela. Sećam se kako smo tadašnji direktor Turističke organizacije Dragan Plećović i ja zajedno promovisali aranđelovački turizam i hotelijerstvo. Međutim, kada je vlast preuzela Srpska napredna stranka, taj projekat je praktično gurnut u stranu. Kao da im hotel “Izvor” nije odgovarao, nije se uklapao u njihove planove. Postavlja se pitanje – kako je moguće da se u Aranđelovcu desi da lokalno rukovodstvo bude protiv investicije od nacionalnog značaja?

U jednom trenutku se čak tvrdilo da izgradnja hotela u parku nije bila planirana, što jednostavno nije tačno. Zbog takvih opstrukcija investicija nije u potpunosti realizovana, ugovor je raskinut, a firma je otišla u stečaj. Kasnije su se pojavili drugi, “podobni” investitori – i odjednom je postalo moguće usvajati planove i nastaviti projekte.

Ali ovo je samo jedan mali primer kako vladaju naprednjaci, vratimo se na izbore. Uprkos svemu, i dalje sam optimista, i pred ove izbore. Možda je najznačajnija stvar koja se dogodila u političkom životu Aranđelovca to što je opozicija podržala studentsku listu, koja ima široku podršku građana.

Situacija je prilično jasna: s jedne strane je lista broj 1 – Srpska napredna stranka sa koalicionim partnerima, a s druge strane lista broj 3 – studentska lista. Građani će odlučiti: da li su za ovu lokalnu vlast ili za promenu. Ostale liste, po mom mišljenju, nemaju značajniji uticaj na konačan ishod izbora.

FILIP ŠVARM: Dobro, ali kad već govorimo o tome, postoji još jedna stvar koju je Sloba pomenuo – taj utisak sa puta. I mi smo, dolazeći ovde, videli gotovo isključivo bilborde sa Vučićem. Taj jedan sa Putinom mi je promakao, ali ostaje priča o “familiji” i načinu na koji je kampanja postavljena. Ako su ovi izbori praktično “totalni”, ako je Aleksandar Vučić nosilac svih lista gde god se izbori održavaju, onda ispada da se zapravo svuda glasa o njemu – iako oni formalno nemaju nikakve veze sa funkcijom predsednika republike, iako je u pitanju klasična, zakonom zabranjena funkcionerska kampanja.

Slobo, zašto ovi izbori imaju toliki značaj za Vučića? Ne mogu da se setim da je u poslednjih četrnaest godina ovoliko lično bio uključen u lokalne izbore. Kao što si ti rekao, Nedime, ovo su možda i najskuplji lokalni izbori u istoriji – imamo situaciju da od Sevojna do Aranđelovca režim vodi kampanju isključivo sa Vučićevim likom i njegovim porukama.

SLOBODAN GEORGIEV: Kao što svi znamo, Vučić voli da pobeđuje na izborima. Često zaboravljamo da je on dugo, dugo godina gubio izbore. To je deo njegove političke biografije koji ljudi ponekad zanemaruju i zbog toga ga i potcenjuju.

Dakle, on je gotovo 20 godina čekao da dođe na vlast. Nije se pojavio odjednom i u roku od godinu dana preuzeo sve. Tome je prethodila duga istorija političkih poraza. Kada je konačno došao na vlast – a ključni trenutak je bila 2014. godina, kada je prvi put raspisao vanredne parlamentarne izbore i formalno postao predsednik Vlade – od tada svaki izbori za njega imaju ogromnu važnost. Ne želi da oseti ukus gubitništva ponovo. Može se reći da je Vučić kao dete – važni su mu izbori na svakom nivou: od mesne zajednice, preko opštine, do republike. Gde god se održavaju, on je spreman da uđe u kampanju punom snagom.

Međutim, u ovom trenutku je situacija za vlast složena. Postoji faktor straha. U prethodnih godinu dana videli smo da je vlast izgubila deo kontrole nad procesima koje je ranije čvrsto držala. A kada neko ko je navikao na potpunu kontrolu to izgubi, dolazi do nesigurnosti. Tu dolazimo do onoga o čemu je Nedim govorio – psihološkog aspekta. Kada želite da povratite kontrolu, okrećete se onome u čemu ste najjači. U ovom slučaju, to su izbori. Organizovanjem izbora pokušava se povratiti samopouzdanje i demonstrirati snaga.

Zbog svega toga imamo kombinaciju želje za povratkom kontrole i potrebe da se potisne strah. A, iskreno, iz svega što svakodnevno vidimo i pratimo deluje da je strah prilično izražen. S druge strane, ako vlast zaista veruje u ono što govori – da radi pošteno i u interesu građana – onda nema razloga za strah. Izađe se na izbore, pa kakav god da je rezultat, to je deo demokratskog procesa.

Kada je reč o Aranđelovcu, mislim da je to za vlast posebno osetljivo mesto. Ovde nemaju mnogo toga konkretnog što mogu da pokažu kao svoj rezultat. Nije bilo velikih novih investicija koje bi mogli da predstave kao sopstveni uspeh. Za razliku od nekih drugih sredina – poput Subotice ili opštine Pećinci – gde se mogu pokazati novi pogoni i fabrike, u Aranđelovcu takvih primera nema u toj meri.

A s druge strane, Aranđelovac ima ogroman potencijal. To je mesto koje bi, po svojim prirodnim i turističkim kapacitetima, moglo da bude među najrazvijenijim sredinama u zemlji. Mnogi od nas još od detinjstva pamte Bukovičku banju, šetnje, izlete, dolaske sa porodicom – to je prostor koji ima izuzetnu vrednost. Zato bi ljudi ovde mogli da žive mnogo bolje nego što danas žive. Možda su upravo ovi izbori prilika da stvari počnu da se menjaju.

FILIP ŠVARM: Da, Aranđelovac zaista treba da bude grad u kojem se živi mnogo bolje nego što je to danas slučaj. I pre svega, o sudbini Aranđelovca treba da odlučuju Aranđelovčani, a ne da se ključne odluke donose u nekim kabinetima u Beogradu. O tome ćemo još govoriti.

Međutim, iz cele Srbije stižu zabrinjavajuće poruke – sve više se govori o pritiscima i ucenama kojima su ljudi sa studentskih lista izloženi. Imamo i konkretne primere: u Aranđelovcu je gospođa Tijana Matejić, koja je bila deseta na ovoj listi, ostala je bez posla na beogradskoj Akademiji strukovnih studija Politehnika.

DRAGAN TODOROVIĆ: Da, reč je o gospođi Tijani Matejić. Čuli smo se pre otprilike sat vremena i odlučili da na našem portalu pripremimo prilog o ovom slučaju. Njoj je raskinut ugovor o obavljanju posebnih poslova koji je imala sa Politehnikom, iako je važio do 30. septembra.

Otkaz je usledio bez ikakvog prethodnog upozorenja. Kao obrazloženje navedeni su finansijski i drugi razlozi, uz tvrdnju da je angažovana druga osoba. Međutim, takvo obrazloženje je veoma problematično i ne deluje da je u skladu sa zakonom. Sve ukazuje na to da je reč o revanšizmu, budući da je gospođa Matejić kandidatkinja za odbornicu studentske liste u Aranđelovcu.

FILIP ŠVARM: Kako je to delovalo na građane Aranđelovca? Kako ljudi gledaju na to? To može svakoga da snađe.

DRAGAN TODOROVIĆ: Ljudi okupljeni oko studentske liste reagovali su i već su pružili podršku Tijani Matejić u njenoj borbi za pravdu. Ono što se desilo smatram nezakonitim – i to tvrdim na osnovu iskustva koje imam u oblasti radnih odnosa. Uveren sam da će to u regularnom sudskom postupku biti i dokazano.

Sada je pitanje kako će na sve to reagovati Aranđelovčani. Po mom mišljenju, ovo je autogol vlasti. Ništa gore nisu mogli da urade – ovakvim potezom su zapravo dali dodatni vetar u leđa studentskoj listi. Ljudi reaguju iz inata, a to u ovakvim sredinama ima veliki efekat. Naravno, ovo je težak udarac za gospođu Matejić – i na ličnom i na profesionalnom planu. Međutim, istovremeno, vlast je ovim potezom pokazala nervozu i nesigurnost, što se često vraća kao bumerang u političkom smislu.

Aranđelovac je specifična sredina. Ljudi ovde ne donose nagle odluke – oni posmatraju, procenjuju, upoređuju… Spremni su da daju šansu, da probaju nešto novo, da menjaju. Ali kada se granica strpljenja pređe – tada reakcija bude odlučna i bez zadrške. I dalje postoji strah: “radi mi dete u javnoj službi”, “radi ovaj ili onaj”, “mogu da dobijem otkaz”, “osvetiće mi se”… Tako vlast računa na takozvane “sigurne glasove”. Ali suština bi trebalo da bude drugačija – da vlast obezbeđuje stabilne poslove i pristojne plate, kako bi ljudi mogli dostojanstveno da žive, te da se bavimo stvarnim, važnim temama.

A upravo se te teme izbegavaju. Ne govori se o problemima – poput eksploatacije kamena na Venčacu, u vezi s čim je udruženje “Pavle Bakić” podnosilo i krivične prijave, ali bez vidljivih rezultata. Ne govori se ni o infrastrukturi – putevi su u lošem stanju, a istovremeno se najavljuju veliki projekti.

Prvi utisak je ključan – kažu da čini i do 60 odsto ukupnog utiska. A prvi utisak kada dolazite u Aranđelovac, kako ste rekli, jesu bilbordi – svuda vidite Aleksandar Vučić. I to nije slučajno. Očigledno postoji procena da lokalna vlast nema dovoljno podrške sama po sebi. Da su na bilbordima istaknuti lokalni funkcioneri, mislim da ne bi osvojili ni 20 odsto glasova.

FILIP ŠVARM: Slobodan je u pravu kada kaže da je Aleksandar Vučić godinama gubio izbore. Prvi put je u vlast ušao 1998. godine, kao leva ruka Vojislava Šešelja, s obzirom na to da je Tomislav Nikolić bio Šešeljeva desna ruka. Vučićeva dotadašnja uloga nije bila naročito zapažena – bio je partijski postavljen direktor hale “Pinki” u Zemunu, što je u suštini bilo jedino njegovo stvarno radno iskustvo.

Danas, međutim, imamo potpuno drugačiju situaciju. On praktično učestvuje na svim izborima – i ne samo da učestvuje već svaki rezultat doživljava lično. Svaki eventualni poraz u Aranđelovcu, Sevojnu ili Smederevskoj Palanci vidi kao sopstveni poraz. Kao da ne postoji granica – kao da mora da pobedi svuda.

Ali postoji zanimljiv primer iz Novog Sada. Nedime, tamo izbori za mesne zajednice nisu održani. Dakle, čovek koji je poznat po tome da raspisuje izbore i učestvuje u svakoj izbornoj utakmici – u ovom slučaju, mimo uobičajene prakse, pa i mimo zakona – sprečava da se raspišu izbori za novosadske mesne zajednice. Postavlja se pitanje: u čemu je stvar? I zašto uopšte ne dolazi u Novi Sad?

NEDIM SEJDINOVIĆ: Dragan je pomenuo utiske – a to je suština načina na koji funkcioniše režim. Politika SNS jeste politika utisaka. Ona uglavnom nema nikakve veze sa stvarnošću, s realnim stanjem na terenu.

Pre svega, osvrnuo bih se na slučaj Tijane Matejić. Mislim da su, kada su joj uručili otkaz, svakako računali na efekat zastrašivanja. Ideja je bila da se ljudi zapitaju: da li je pametno da se angažujem, da li ja ili neko iz moje porodice možemo da prođemo isto? E sada, šta će prevagnuti – strah ili prkos – videćemo već na izborima. Verujem da je Dragan u pravu i da će strpljenje ljudi popustiti i da će doći do reakcije – e ne može više!

Posebno je važno što je ona bila angažovana po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, kao i veliki broj ljudi danas. Upravo takvi ugovori su pogodni za ucene, jer je ljude mnogo lakše tako držati u neizvesnosti nego ako su stalno zaposleni. A znamo da se te ucene najčešće vezuju za izbore i takozvane “sigurne glasove”.

foto: vreme

Kao što je Slobodan rekao, Aleksandar Vučić je dugo bio politički gubitnik. Ako se stvari pažljivije analiziraju, vidi se da on praktično nikada nije pobedio na izborima koje nije sam organizovao, odnosno kontrolisao. Ne zaboravimo da je 2012. godine pobedio Tomislav Nikolić, a da je pre toga Srpska napredna stranka na nekim lokalnim izborima pobeđivala uz Nikolićev lik i politički kapital.

Već od 2013. godine počinjemo da vidimo obrasce koji će kasnije postati standard – pritisci, zastrašivanje, organizovano dovođenje ljudi i drugi ozbiljniji oblici zloupotrebe izbornog procesa. Kao novinar, imao sam prilike da o tome slušam od kolega sa lokala. U početku su te informacije delovale neverovatno – čak su i u nezavisnim medijima mnogi mislili da se preteruje ili izmišlja. Danas vidimo da je taj model samo dodatno usavršen.

Postoji i nešto što bih nazvao “dvostrukim prokletstvom dugotrajne vlasti”. S jedne strane, posle vlasti poput ove, koja dugo vlada i dubinski razara društvo – biće mnogo teže obnoviti poverenje, vrednosti i društvene norme nego ekonomiju ili institucije. S druge strane, to postaje problem i za samu vlast. Oni su se toliko razbahatili da praktično ne smeju da izgube vlast. Prema mišljenju mnogih pravnika ono što su nezavisni mediji i istraživački novinari otkrili u prethodnim godinama dokazi su za desetine hiljada godina zatvora. I upravo zbog toga postoji spremnost da se ide do kraja, po svaku cenu. Zato je važno da građani budu svesni i oprezni – ali i da znaju da vlast nije toliko moćna koliko pokušava da se predstavi. Naprotiv, postoje ozbiljni znaci unutrašnjih slabosti. Tu dolazimo do politike utisaka: izbori se raspisuju tamo gde postoji procena da može da se pobedi – gde postoje resursi, kontrola i novac. A tamo gde je poraz izvestan, kao u slučaju izbora za mesne zajednice u Novom Sadu, izbori se jednostavno ne raspisuju, iako su zakonski rokovi odavno prošli.

Na kraju, treba reći i da učešće predsednika Republike u lokalnim kampanjama jeste eklatantno kršenje zakona. To se naziva funkcionerskom kampanjom. Ranije se on pojavljivao na bilbordima zajedno sa lokalnim kandidatima na lokalnim izborima, ali danas vidimo da se lokalni funkcioneri sklanjaju iz prvog plana – što dovoljno govori o njihovim rezultatima i percepciji u javnosti.

FILIP ŠVARM: Slobo, šta ovi izbori znače za sledeće izbore na republičkom nivou? Kada pogledamo rezultate lokalnih izbora u Mionici, Zaječaru ili Kosjeriću, vidi se trend pada podrške SNS – u nekim slučajevima i do trećine glasova manje. Da li ovi lokalni izbori mogu da budu uvod u promene na parlamentarnim izborima, koji će, pre ili kasnije, morati da se održe?

SLOBODAN GEORGIEV: Malopre smo razgovarali sa koleginicom koja kaže da bi, ukoliko vlast pobedi u svih deset lokalnih samouprava, Aleksandar Vučić mogao brzo da raspiše izbore koje građani traže još od prošlog maja. Ja, međutim, nisam siguran da će tako biti. Iskreno, još prošle godine sam mislio – gledajući u kakvom je stanju zemlja – da bi trebalo raspisati izbore, “izmeriti se” i ići dalje.

A razlog se možda krije upravo u onome o čemu smo govorili – u toj politici utisaka. Ja ne znam kada će parlamentarni izbori biti raspisani: da li u maju, decembru ove godine ili tek sledeće, kada je krajnji rok. Ali ono što je izvesno jeste da će u jednom trenutku morati da se održe i predsednički izbori. Mandat ističe, i sledeće godine u ovo vreme Vučić formalno više nije predsednik Srbije – osim ako se ne promeni ustavni okvir. Gledamo ovde slike dve kraljevske dinastije – Karađorđevića i Obrenovića. Možda ćemo dobiti i treću. Ako se to ne desi, moraćemo na izbore.

foto: vreme

Mogu da zamislim situaciju u kojoj na sledećim predsedničkim izborima bilbordi izgledaju isto kao za ove lokalne: svuda je samo Vučić, a formalno je kandidat neko drugi. Poruka bi bila: “Glasajte za njega, ali gledajte mene”. To zvuči gotovo karikirano, ali zapravo govori o dubini problema u koji smo došli.

Sve što se dešava u poslednjih godinu i po dana jeste pokušaj društva da iz toga izađe. Bez obzira na to šta ko misli o periodu od 2000. do 2012. godine – tada su postojali slobodni izbori. A bez slobodnih izbora nema normalne države. Ako ne možemo slobodno da biramo, onda nismo slobodni ni kao građani. A država koja ne može da obezbedi slobodne izbore, ne može da obezbedi ni osnovne stvari – ni zdravstvo, ni posao, ni obrazovanje, ni sigurnost za naše porodice.

Danas vidimo da se mnoge stvari svode na to da li ste “na pravoj strani”. To nije normalno društvo. Do toga smo došli upravo zato što su izbori obesmišljeni. I onda dolazimo do apsurdne situacije – da se od građana očekuje da sami “organizuju zaštitu izbora”, da se suprotstavljaju nepravilnostima, da “pariraju” onima koji krše pravila. To nije posao građana – to je posao države.

Ali uprkos svemu, verujem da su se ljudi u poslednjih godinu i po dana probudili. I da su shvatili da je ljudsko dostojanstvo važnije od bilo kog infrastrukturnog projekta – važnije od autoputeva, važnije od toga da li ćemo negde stići 15 minuta brže. Mislim da ljudi žele nešto mnogo jednostavnije i važnije: da žive normalno, dostojanstveno i da ih niko ne ponižava. A to je ono što nam, nažalost, već godinama nedostaje.

foto: vreme

PITANJE IZ PUBLIKE: Hteo sam da iznesem jedno zapažanje. Slučaj Novog Sada nije usamljen kada je reč o neraspisivanju izbora za mesne zajednice. To se dešava u gotovo svim opštinama i lokalnim samoupravama u Srbiji, pri čemu su ozbiljno prekršeni zakonski rokovi za raspisivanje tih izbora.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Spomenuo sam Novi Sad iz dva razloga. Prvo, zato što su tamo već na prethodnim izborima naprednjaci izgubili četiri mesne zajednice – građani su se bukvalno sami organizovali i pobedili, uprkos svim pritiscima, organizovanom dovođenju birača, kupovini glasova i drugim prevarnim mehanizmima. Drugo, zbog procene da bi na novim izborima izgubili skoro mesne zajednice – i to ne tesno, već ubedljivo.

Hteo bih, uzgred, da spomenem i medije. Naprednjaci su sistemski stavili pod svoju kontrolu skoro sve medije u zemlji. To nije bilo slučajno – to je bila planska, dugoročna i dobro organizovana akcija. Ono što je važno stalno ponavljati jeste da građani režimske medije i primitivnu propagandu finansiraju svojim novcem. Dok mediji koji kritički izveštavaju i rade profesionalno jedva opstaju, drugi su se znatno obogatili. To nije pitanje utiska – postoje brojna istraživanja koja to potvrđuju.

Tu dolazimo i do još jedne važne stvari. Kroz kontrolu medija ne stvara se samo paralelna stvarnost i ne vrši se samo diskreditacija političkih protivnika – već se suštinski ukida politika kao takva. Dakle, nisu ukinuti samo izbori nego i politika.

Šta je politika? Politika je javna debata. A u Srbiji, još od 2012–2013. godine, ta debata praktično ne postoji. To je nešto što treba stalno naglašavati. Jer uprkos narativu o njegovoj hrabrosti, snazi i dominaciji, ostaće zabeleženo da Aleksandar Vučić, otkako se dokopao vlasti, nikada nije učestvovao u javnom sučeljavanju sa nekim političkim protivnikom.

PITANJE IZ PUBLIKE: Pitanje za gospodina Georgieva. Kako će izgledati ponedeljak 30. marta u Srbiji, dan nakon ovih izbora?

SLOBODAN GEORGIEV: Šta će biti u ponedeljak? Ja se nadam da već u nedelju neće biti nikakvog nasilja. Mislim da je to nešto što po svaku cenu mora da se izbegne. Ako pogledamo unazad – ne samo poslednjih četrnaest godina već čitav period tranzicije od više decenija – vidimo da su nasilje i tenzije najčešće dolazili odozgo, iz političkih struktura. Zato postoji bojazan da bi i sada neko mogao pokušati da izazove incidente.

Već vidimo određene poteze koji podižu tenzije – poput otpuštanja ljudi ili hapšenja studenata i aktivista. Sve to, čini se, ima jedan cilj: da se ljudi obeshrabre, da odustanu, da se povuku. Sličan obrazac postoji i u odnosu prema medijima – ili pristaneš na saradnju i kompromis, ili sledi pritisak i sankcije. To je model koji se ponavlja.

Ali na kraju svako mora da odluči za sebe – šta će i kako će. Ovo su lokalni izbori. Ovo je vaš grad, vaša sredina, mesto gde su živeli vaši roditelji i preci. I svako će, verujem, odlučivati u skladu sa tim.

Važno je i da ljudi razumeju: ono što se desi u nedelju nije kraj. Čak i ako dođe do promene vlasti, ili čak i ako ne dođe – ništa se neće promeniti preko noći, već u ponedeljak. Ovo su, u suštini, pripremne faze za mnogo važnije izbore – one na nacionalnom nivou, bilo predsedničke ili parlamentarne. To je ta “velika utakmica”. I za nju je potrebna i strpljivost. Ako je neko mogao da čeka 20 godina da dođe na vlast, onda i oni koji žele promene moraju biti spremni na istrajnost, na borbu i na vreme koje je potrebno da se do cilja dođe..

FILIP ŠVARM: Dragane, da vas ne zapostavimo, imam jedno pitanje za vas.

Postoji danas veliki broj medija – stotine – koje rade u službi vlasti. Vi vodite internet portal – koliko je u takvom okruženju moguće opstati i raditi profesionalno? I drugo, možda još važnije pitanje: da li građani uspevaju da prepoznaju gde su pouzdane informacije i istinske novinarske vrednosti u ovoj, da tako kažem, prilično zamućenoj medijskoj slici koja danas postoji?

foto: vreme

DRAGAN TODOROVIĆ: U medijskom prostoru vlada potpuna kakofonija. Ljudi koji su politički aktivni ili se bave društvenim pitanjima uglavnom uspevaju da prepoznaju ko je ko i šta je šta. Međutim, većina građana je u složenijoj situaciji. S druge strane, sve više starijih ljudi počinje da koristi društvene mreže, tako da situacija ipak nije toliko crna kao što bi se na prvi pogled moglo pomisliti.

Verujem da vlast svojom propagandom sve više samoj sebi zabija ozbiljne autogolove. Ne možete ljude stalno lagati, pritiskati i očekivati da ćute. Čovek može da trpi neko vreme, ali trpilo zna da pukne. Čini se da je sada u dobroj meri puklo – jer sada su u pitanju studenti, deca, njihovi roditelji, komšije, rođaci.

Koliko god da deluje da nemoral i pritisak dominiraju – to ne može dugo da traje.

FILIP ŠVARM: Molim svu trojicu za kratke poruke za kraj.

NEDIM SEJDINOVIĆ: Ovo je proces, ne treba da dozvolimo da pobedi fatalizam. Šta god bilo u nedelju, ponedeljak, treba nastaviti dalje! Srbija je, što bi rekao pokojni premijer, na dobrom putu.

FILIP ŠVARM: Dragane?

DRAGAN TODOROVIĆ: Sloboda i istina će pobediti, a studenti da budu uporni, da se što bolje organizuju, pa i posle ovih izbora, da sa radošću i sa većim optimizmom dočekamo sledeće.

FILIP ŠVARM: Slobo?

SLOBODAN GEORGIEV: Dakle, ništa se ne završava u nedelju. Toga ljudi treba da budu svesni. Nema sudbinskih datuma. Važno je, rekao bih to, da ljudi povrate dostojanstvo, da se ne boje i da veruju u sebe.

FILIP ŠVARM: Ovo je moja poruka. Dolazimo iz nezavisnih, profesionalnih i odgovornih medija. Naše zanimanje je, verovatno, jedno od najtežih u Srbiji – ne samo danas već decenijama unazad, a posebno u poslednjih četrnaest godina. Ako smo mi uspeli da opstanemo, ako smo izdržali sve pritiske i ostali verni vrednostima do kojih držite – onda možete i vi. I dalje se borimo. I pobedićemo – pre ili kasnije.