Jedan drugačiji Crnjanski

Iz Zlih volšebnika, trotomne zbirke polemika i pamfleta u srpskoj književnosti Gojka Tešića iz 1983. godine, Slučaj Crnjanski nedavno se preselio u najnoviji trobroj “Graca”, časopisa za književnost, umetnost i kulturu, s tim što je sada u znatno proširenoj verziji. To je bila ideja Branka Kukića, osnivača i svega ostalog u izdavačkoj kući “Gradac” iz Čačka, a Gojko Tešić i Iva Tešić su je pretvorili u hrestomatiju književnih polemika, sporova i svađa u vremenskom rasponu od 1922. do 1934. godine.

...

Polemički tekstovi Miloša Crnjanskog svrstani su u nekoliko celina: njegov rat za domaću književnost, a na primeru polemike povodom prevodne književnosti; Rat oko Ljubavi u Toskani; Crnjanski i Krleža o ratu; Spor Crnjanski – Todor Manojlović; Oko mađarskih uticaja i Sudski procesi Miloša Crnjanskog.

“U preplitanju tekstova
ove vrste ne prepoznajemo ništa od onoga po čemu je Crnjanski neponovljiv u srpskoj književnosti kao pesnik, romansijer, pripovedač, putopisac”, ocenjuje Gojko Tešić u uvodnom tekstu.

“U polemičkim, svađalačkim, zajedljivim i diskvalifikatorskim tekstovima nema ni traga eteričkog, sumatraističkog, poetskog, metafizičkog, što su ključne odlike pisanja Miloša Crnjanskog tokom dvadesetih godina 20. veka. Polemički diskurs Miloša Crnjanskog proishodi, izvesno je, iz potrebe da odbrani sopstvenu poziciju za vreme druge i treće decenije 20. veka, istovremeno i prevratničku poetiku svoje generacije (zato nije slučajno što baš na tu potrebu ukazuje i u prepisci s prijateljima M. Ristićem, M. Kašaninom, I. Andrićem i drugima, a povodom polemike s Markom Carom oko svoje uzbudljive putopisne proze Ljubav u Toskani, koju je narečeni akademik-plagijator i starački mrzitelj svakog moderniteta, kao recenzent-cenzor odbio za objavljivanje u SKZ!).”

U tekstovima Crnjanskog protiv kolonizacije srpske knjige na štetu domaćih autora, Gojko Tešić ističe njegovu bitku protiv tzv. leve književne orijentacije, prevashodno protiv socijalne – preciznije, protiv marksističke, odnosno komunističke literature. Zbog toga je protiv Crnjanskog ustalo mnogo ljudi raznih profesija, čak i jedan akušer. Na njegovoj strani bio je samo Ivan Nevistić, značajan hrvatski književni kritičar izrazito jugoslovenski orijentisan.

“Takvo sukobljavanje nije bilo protiv prevodne knjige u celini, već isključivo protiv tzv. leve knjige i protiv projekta tzv. socijalne, proleterske literature koja je uvezena iz Sovjetskog Saveza.”

Polemika između mladog Crnjanskog i recenzenta SKZ-a Marka Cara povodom putopisa Ljubav u Toskani je, po Gojku Tešiću, višestruko indikativna i govori o trajnom sukobu “novih” i “starih”, modernih i konzervativnih, ali i o složenoj strukturi same ličnosti i karakteru Miloša Crnjanskog. “O nesnađenosti, katkad i o tragičnoj poziciji njega samog u tom polemičkom vrtlogu i sudaru strasti, isključivosti, mržnje, nerazumevanja, o izdajstvima prijatelja ili njihovom zluradom držanju po strani – o čemu nam naročito svedoči sačuvana prepiska sa Markom Ristićem, koji je u trenutku polemike sa Carom njegov iskren i odani prijatelj kome Crnjanski veruje bez trunke rezervisanosti.”

Crnjanski u ovoj prepisci insistira na činjenici da je njegova namera prevashodno odbrana modernizma od nasrtaja konzervativnih književnih kritičara, čije je oličenje upravo bio Marko Car.

Kad je Miloš Crnjanski objavio esej Oklevetani rat u “Vremenu” 1934. godine, Miroslav Krleža mu je odgovorio uvredljivim pamfletom M. Crnjanski i rat u časopisu “Danas” optuživši ga da “tako lirik Itake svršava svoju liriku kao lirik atake”, zbog čega mu je Crnjanski odgovorio pamfletom Miroslav Krleža kao pacifist, posle čega se ovaj povukao.

Iva Tešić, analizirajući polemički sukob ove dvojice pisaca, kaže da Crnjanski “pišući u slavu mase onih koji su ginuli, potcrtava značaj njihovih žrtava, istovremeno prekorevajući unižavanje i svako obezvređivanje vojničkih doprinosa”, a da je Krležu isprovociralo njegovo skretanje pažnje novostvorene “pacifističke mode” i upozoravanje na njihov licemerni karakter.

Usled krivih analogija i zlonamernih opaski, ova polemika će prerasti u lični sukob, koji će dovesti i do međusobnih preispitivanja i uvreda, navodi Iva Tešić. Biće postavljeno pitanje o verodostojnosti individualnih opredeljenja, pa će pasti i optužbe na račun ličnog pacifizma. Crnjanski će podsetiti da je Krleža bivši pitomac austrougarske vojne akademije koji “ne može da zaboravi svoje fikcije o vojsci (danas) koje je posisao sa mlekom pitomaca Ludioviceuma u Pešti”. S tim u vezi, Crnjanski navodi Krležine napise iz 1915. godine: “U jadnom zagrebačkom dnevnom listu… 28. aprila 1915. nalazi se ogroman članak koji uzdiže bljutavo u nebesa barona Konrada fon Hetcendorfa, šefa austrijskog generalnog štaba. Taj članak… pisao je ovaj isti ‘pacifista’ danas, koji me je napao zbog moga članka napisanog o onim regrutima koji su pali u odbrani Srbije iste godine kad je g. Krleža, očaran velikim i genijalnim strategom Konradom fon Hetcendorfom… nizao bezbrojne epitete rata u slavu toga krvoloka. Takav je g. Krleža kao ‘pacifist’.”

Posle ovih reči Krleža se više nije oglašavao.

Važno je reći da su u Slučaju Crnjanski objavljeni novopronađeni tekstovi koji su rasuti diljem bivše Jugoslavije, što ovu hrestomatiju čini posebnim fenomenom u kontekstu srpske i jugoslovenske književnosti i kulture.