Izum bogatih, hrana za siromašne

Protekla godina bila je polovično naklonjena ratarima: obilje kiše nije godilo pšenici, ali zato jeste jesenjim kulturama – šećernoj repi, kukuruzu, soji… Dobro je rodila i soja sa izmenjenom genetskom strukturom, na više od 3000 hektara u Mačvi i Sremu, koja se po Zakonu o genetski modifikovanim organizmima (GMO) ne sme sejati bez prethodno pribavljene dozvole Ministarstva poljoprivrede. Prema istom zakonu, svi takvi usevi imaju odmah biti uništeni, a prekršiocu je zaprećeno ozbiljnom novčanom kaznom i/ili kaznom zatvora do godinu dana.

Do ove žetve, što se uništavanja tiče, tako je i postupano, uz izricanje simboličnih novčanih kazni. Ovog puta, zbog veličine parcela i nemogućnosti da se ustanovi da li je zabranjeno zrno sejano sa svešću da se time krši zakon ili iz puke neinformisanosti, ali i zbog pretnje ozbiljnim otporom ratara koji je, sa njihovog aspekta gledano, sasvim razumljiv jer reč je o godišnjem trudu, pronađeno je solomonsko rešenje: da se „nepodobna“ soja požnje pod kontrolom poljoprivrednih inspektora, da sve bude predato sertifikovanim otkupljivačima koji su kadri da je razdvoje od nemodifikovane, te da i poslednje zrno bude prerađeno u sačmu za stočnu ishranu i da se tako spreči ponovna setva GMO zrna. Posle postizanja dogovora samoprijavilo se još skoro 1500 proizvođača-prekršilaca da bi i njihova transgena letina bila prerađena u sačmu i da bi daljom preradom u digestivnom traktu tovljenika bila pretvorena u meso, što već nije u sukobu sa pozitivnim propisima.

„Nesumnjivo je prekršen zakon“, objasnila je u razgovoru za „Vreme“ dr Ivana Dulić-Marković, ministarka poljoprivrede u Vladi Srbije. „Mogli smo da uništimo rod bez obzira na otpor ratara i uz asistenciju žandarmerije, ali bi to moglo da ima vrlo neprijatne posledice. Jednostavno, na ovaj korak smo se odlučili da bismo izbegli veću štetu.“ Naglašava da će Ministarstvo na čijem je čelu, zbog sumnje da ima još parcela sa GM sojom koja nisu otkrivena/prijavljena, nastaviti da kontroliše seme soje na otkupnim mestima, a da će od iduće godine kontrola zasejanih površina biti sprovedena na poljima već na samom početku vegetacije i da tada kompromisa više neće biti. Zakon će, tvrdo obećava ministarka, ubuduće biti doslovno primenjivan.

HIRURGIJA NA HARDVERU: Po definiciji, genetski modifikovani organizam sadrži novu, u prirodi nezabeleženu kombinaciju genetskog materijala, do koje se dolazi pomoću savremenih tehnika biotehnologije, „ušniravanjem“ gena jedne u genom druge vrste, najčešće gena bakterije u genom biljke.

Da ne bi bilo zabune, genetska struktura živih organizama u prirodi menja se svakog trenutka: ekscesna mutacija je prirodno genetsko prilagođavanje novim životnim uslovima i u svakoj generaciji svih živih organizama pojavljuju se mutantne forme koje, ako se nađu u pogodnim uslovima preživljavaju, razmnožavaju se i zauzimaju svoje mesto u prirodi. To je osnov Darvinove teorije o evoluciji. I vekovima unazad čovek je, u želji da prirodu prilagodi sebi, ukrštanjem i veštačkom selekcijom uticao na genotip biljaka i životinja i stvarao bića, kako biljke tako i životinje, sa nekim novim dominantnim osobinama koje bi prirodnom evolucijom teško bile stvorene, naročito jer im je za život neophodna posebna nega. Tako, skoro sve biljke i životinje koje danas nazivamo „pitomima“ produkt su ukrštanja i selekcije koje se u prirodi verovatno nikad ne bi desile, odnosno i ako bi se desile ne bi opstale. To bi se, kompjuterskim jezikom, moglo nazvati „softverskom“ intervencijom.

Sa druge strane, genetičko inženjerstvo takoreći hirurškim zahvatima interveniše na „hardveru“: omogućava da se u laboratorijskim uslovima ostvari ciljana mutacija postojećeg oganizma, na način koji u prirodi apsolutno nije moguć. To je i osnov svih iracionalnih, ali i racionalnih strahova i otpora ovim „frankenštajnima“.

Činjenica je da se o posledicama korišćenja GMO-a u ljudskoj ishrani veoma malo zna, a neznanje je uvek izvor straha. Ono o čemu se danas često govori skoro kao o gotovoj činjenici jeste to da bi upotrebom ovakve hrane porastao broj alergija. „Svaka intervencija na genotipu prouzrokuje nastanak nekih novih osobina od kojih su neke dobrodošle, dok su neke nepoželjne“, kaže za „Vreme“ biolog dr Aleksej Tarasjev sa Instituta za biološka istraživanja Univerziteta u Beogradu, oOdeljenje za evolucionu biologiju. „Ima slučajeva da GMO ima u sebi neki alergen, ali to se događa i u prirodi: poznato je da ima ljudi koji su alergični na jagode, na jaja… Da ne govorimo o hrani koja je, zahvaljujući ‘blagodetima’ globalne slobodne trgovine, rasla na jednom, a konzumira se na drugom kraju sveta.“ Dr Tarasjev takođe kaže da nipošto ne treba zaboraviti da, zahvaljujući biljkama koje su sa jednog podneblja „zapaćene“ na drugom – paradajz, krompir i kukuruz na primer – mi danas nismo gladni. Neke od tih biljaka su dugo smatrane otrovnim da bi se kasnije pokazale kao vrlo korisne. „Ne bih, dakle, taj problem vezivao samo za GMO. To je vrlo kompleksno pitanje, a svodi se na konzumiranje hrane koju do nekog momenta nismo koristili“, kaže dr Tarasjev.

Dr Goran Bekavac, viši naučni saradnik i selekcionar kukuruza u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo, kaže da je primenom Bt tehnoligije, a reč je o kukuruzu sa „ugrađenim“ pesticidom, u svaku ćeliju biljke ugrađen jedan potpuno nov protein koji ulazi u lanac ishrane i potencijalni je alergen. Navodi primer GM kukuruza komercijalno nazvaniog „StarLink“, otpornog na kukuruzni plamenac, koji je pokazivao karakteristike poznatih alergena i koji je posle velike afere povučen iz proizvodnje i prometa. Taj kukuruz je bio namenjen isključivo za ishranu životinja, ali kad je protein-alergen detektovan i u proizvodima za ljudsku ishranu, ceo projekat je doživeo fijasko.

UTICAJ PRASEĆEG GENA: Kada se gen bakterije insertuje u genom biljke da bi ona dobila neko novo svojstvo, on stupa u interreakciju sa nekim drugim, u biljci već postojećim genima, što može da dovede do sinteze nekog novog proteina koji bi mogao da bude i štetan a posledice te reakcije se ne mogu predvideti: reč je o velikoj nepoznanici i najveći umovi današnjice u oblasti biotehnologije ne mogu reći šta sve ubačeni gen potencijalno može proizvesti. Zato je s novim transformantima urađeno više analiza nego sa bilo kojim drugim klasičnim hibridom te možemo biti sigurni da su bezbedni za upotrebu.

Vrlo često se, takođe, pominje mogućnost da gen veštački ugrađen u biljku može izazvati mutaciju ljudskog genoma, odnosno postavlja se pitanje da li je novi genetski materijal unesen na ovakav način stabilno integrisan u genom biljke, ili možda postoji mogućnost da on, već nekako, bude „iščupan“ i počne slobodno da „švrlja“ i da dođe do razmene tog materijala sa, recimo, mikroorganizmima. Zato se kontinualno rade opsežne analize i do sada nije zabeležen slučaj takvog transfera gena.

Dr Tarasjev kaže da je srećna okolnost što se tehnologija pojavila u vreme kada smo kao ljudski rod postali svesni šta smo sve do sada učinili prirodnoj sredini, da se baš zbog toga obavljaju nebrojeni eksperimenti i ispitivanjem uticaja na zdravlje i prirodnu sredinu bave se prevashodno kompanije koje GM seme proizvode, ali i nezavisni istraživački timovi. Paralelno s tim istraživanjima razvija se i regulativa. Dobra vest je, dakle, da je ovo prvi put u istoriji da se regulativa razvija paralelno sa tehnologijom, a ne kao što beše sa dinamitom ili nuklearnom fisijom. „Kamo sreće da smo ranije ispitivali uticaj tehnologije na životnu sredinu kako se sada to čini: bili bismo suočeni s mnogo manje nevolja nego što je sada slučaj“, kaže dr Tarasjev. On preporučuje da, generalno gledano, treba paziti šta se jede, ali da ne treba preterivati: „Opasnost da GMO u ishrani može uticati na genetsku strukturu čoveka jednaka je mogućnosti da takav uticaj na čoveka mogu imati geni praseta, dakle iracionalan je.“

RACIONALNA OPREZNOST: Lista nevolja koje genetski inženjering može prouzrokovati nije samo u sferi zdravlja: nasilno kreiranje novog bića ima posledica, lako je moguće negativnih, i po životnu sredinu. „Taj strah jeste racionalan, ali se opet ne odnosi samo na GMO“, tvrdi dr Tarasjev. „Uvođenje novog bića u žive sisteme nosi sa sobom mnoge rizike, često veoma nepredvidive.“ Biološko zagađenje, kaže, mnogo je opasnije od recimo hemijskog, jer svaka ekološki destruktivna hemikalija, koliko god to dugo trajalo vremenom će se razložiti, odnosno može biti pokupljena bez obzira koliko komplikovan taj zahvat bio. Živi sistemi su samoreprodukujući, tako da malo zagađenje, ako se nađe u povoljnim uslovima, razmnožavanjem može da postane jako veliko.

Naš sagovornik kaže da je galama koja se diže oko GMO-a korisna, da pomaže u kritičkom sagledavanju do sada uobičajene prakse neselektivnog uvođenja invazivnih vrsta na našu teritoriju. „Poribljavanje naših reka vrstama uvezenim sa drugih kontinenata može imati nepredvidive posledice, a to se ipak čini i malo ko reaguje.“ Utešno je, završava, što se poljoprivredne kulture ne razmnožavaju same već primenom agrotehničkih mera, pa će do invazije genetski modifikovanih biljaka teško doći. Doduše, ne kad je reč o soji koja je, za razliku od kukuruza, samooplodna.

Dr Tarasjev insistira na pravilu predostrožnosti koje veli da ako do sada nije dokazan nijedan štetan efekat, to ne znači da on i ne postoji. Potrebno je, naime, vreme da bi se utvrdilo eventualno negativno dejstvo. Tu se razlikuju dve škole mišljenja: američka i evropska. Prema prvoj, ako štetnost nije dokazana, modifikacija je korisna, po drugoj – sve dok se štetnost ne ospori, o koristi ne može biti govora. Ta razlika je osnov tihog trgovinskog rata između Evrope i Amerike.

PREDNOSTI I MANE: Prvi put biljka je genetički modifikovana u Americi početkom osamdesetih da bi već krajem te decenije bio obavljen i prvi eksperiment u polju. Sredinom devedesetih tako kreirane biljke uvode se u komercijalnu proizvodnju. Zbog „kost benefita“, narodskim jezikom rečeno: jeftinije proizvodnje, više od trećine površina u svetu danas je zasejano genetički modifikovanom sojom, najviše u SAD, Argentini, Brazilu, Kini. U Evropi se gaji u Rumuniji, sve više u Ukrajini… Iz ovih podataka logično proizlazi pitanje zašto GM soja smeta nama kad drugima ne smeta.

„Vrlo je teško uopšteno govoriti o prednostima i manama GM ratarskih kultura u odnosu na sorte dobijene konvencionalnim metodama“, kaže za „Vreme“ dr Bekavac. „Za uzgajivače u Srbiji eventualno bi bile interesantne sorte otporne na tzv. raund ap herbicid.“ Prednost ovih GM sorti jeste to što se taj herbicid izuzetno širokog spektra može upotrebljavati bez vremenskog ograničenja, u bilo kojoj fazi rasta biljke, što nije slučaj sa konvencionalno dobijenim sortama koje se ovim preparatom mogu tretirati samo na početku vegetacije. Nijedna druga prednost, u smislu prinosa ili kvaliteta, nije potvrđena. Štaviše, u ranijim fazama eksperimentisanja, transgene kulture bile su i slabije prinosne od „običnih“ hibrida, čak i do 20 odsto, što je tokom godina otkolonjeno. Slično je, kaže dr Bekavac, i sa Bt kukuruzom, otpornim na insekte štetočine: „Iako naši ratari trpe izvesnu štetu od kukuruznog plamenca, te štete uglavnom nisu od ekonomskog značaja. Besmisleno je zato gajiti Bt kukuruz.“ Isto je i sa „raund ap“ kukuruzom, čije gajenje ima smisla samo u velikoj zakorovljenosti parcela, koja se inače izbegava standardnim agrotehničkim merama – plodoredom i pravovremenim tretiranjem herbicidima. „Tehnologija poljoprivredne proizvodnje kod nas i u Americi se znatno razlikuje. Kod nas je rotacija useva uobičajena agrotehnička mera, što u Americi nije slučaj. Zato oni imaju problema sa plamencom, dijabrotikom, zlaticom, pa im je i transgeno seme potrebno, dok nama nije.“ Dr Bekavac dodaje da eksperimente ne bi trebalo ograničavati, jer nam oni obezbeđuju „kopču“ sa razvijenim svetom.

PRAVO NA IZBOR: „Pristupamo problemu sa pogrešne strane“, razjašnjava dr Jegor Miladinović, viši naučni saradnik, selekcionar i rukovodilac Odeljenja za soju u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo. „U bogatim evropskim zemljama potrošači su spremni da plate višu cenu za, recimo kečap ako je napravljen od nemodifikovanog paradajza, čokoladu sa lecitinom od nemodifikovane soje. Neće, jednostavno, uopšte da ulaze u to da li modifikacija ima ili nema štetnih posledica. Neće da razmišljaju, jer im se može“. Dr Miladinović ističe da zato nije tema za diskusiju da li su genetski modifikovane ratarske kulture štetne ili korisne, jer to ionako niko ne zna, već je prava tema kojom kulturom možemo da ostvarimo veću dobit, naročito jer su veoma male šanse da će ova zemlja u skorije vreme prosperirati od proizvodnje mobilnih telefona ili kompjutera. „Ono što možemo da uradimo odmah jeste proizvodnja hrane koju traži Evropska unija: ako traži nemodifikovanu dobiće je, ako želi da bude zelena, roze ili šarena, napravićemo je jer umemo. Jednostavno, šta traže treba im dati i to, naravno, naplatiti. Zapadna Evropa ima takav standard da im je dosta tehnološkog napretka, uništavanja ozonskog omotača, prašuma… Nije reč o gladnima u Africi koji nemaju nikakvog izbora.“

Ipak, sam podatak da je skoro dve hiljade poljoprivrednika posejalo GM seme soje ukazuje da se ona i otkupljuje, mada se svi prerađivači kunu da to ne čine. Ako se otkupljuje, onda se sigurno i prerađuje, jer teško je poverovati da bi sva, da nije otkrivena, završila kao sačma. S druge strane, sve prerađevine od soje koje ulaze i izlaze iz zemlje strogo se kontrolišu. Po rečima Jovanke Miljuš-Žukić, naučnog saradnika beogradskog Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, kroz laboratoriju za molekularnu biologiju ovog instituta „prolazi“ sav semenski materijal, stočna hrana i sirovine koje se koriste u prehrambenoj industriji, bez obzira sa koje strane granice je stigla. U nekoliko slučajeva je, kaže, u uvozu detektovana genetska modifikacija, ali u izvozu nije nijednom, što će reći da GM soja sa naših polja, između ostalog i u obliku prerađevina, završava na domaćem tržištu.

Na ne baš mnogobrojnim domaćim internet forumima, u vreme dok je trajalo natezanje po mačvanskim poljima, vodila se polemika o prednostima i manama hrane proizvedene od GM biljaka. Čitajući priloge diskutanata moglo se nedvosmisleno saznati da su mišljenja podeljena, kako laika tako i stručnjaka. Bilo je onih koji takvu hranu nipošto ne bi želeli na svojoj trpezi, onih kojima je svejedno, samo da ima šta da se jede.

U Zakonu o zdravstvenoj ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, napisanog još u vreme SFRJ, koji je uz neznatne izmene još na snazi, genetska modifikacija se ne pominje, tako da se uvezena ili kod nas proizvedena hrana sa tog aspekta i ne kontroliše. Istina, u članu 5 tog zakona kaže se da je namirnica higijenski neispravna ako „zbog sastava ili drugih svojstava može negativno uticati na zdravlje ljudi“. Problem je, međutim, što je štetnost GM proizvoda i dalje samo predmet razmene argumenata „za“ i „protiv“, dok ga nadležni za zdravstvo mudro zaobilaze. Tako, naše „šuplje“ zakonodavstvo lišava domaće potrošače prava na izbor da li hoće ili neće u ishrani da koriste GM proizvode, bez obzira na to da li su oni štetni po zdravlje ili ne. Ako ništa drugo, u evropskim zemljama su takvi proizvodi jeftiniji i time pristupačniji siromašnima, ali su i obeleženi. Na stranu to što je soja sa početka ove priče otkupljena pod istim uslovima kao da je nemodifikovana, mada je proizvedena sa manje ulaganja. Nepoštovanje zakona, ako je po ovom slučaju suditi, izgleda da je isplativo.