Srbija doživljava tenisku renesansu. U čemu je tajna uspeha naših tenisera i kakvo je stanje tenisa u Srbiji
Govoreći o tome kakvo je bilo stanje u srpskom tenisu devedesetih godina, u vreme kada su on i ostali danas poznati igrači počinjali, Janko Tipsarević je za Rojters izjavio: „Ljudi treba da budu svesni toga da smo sve postigli ni iz čega – iz blata. Tada nije postojala velika teniska akademija, niti snažna teniska federacija.“
U to doba na čelu teniskog saveza nalazio se Radoman Božović zbog koga je tadašnji selektor naše reprezentacije Radmilo Armenulić podneo ostavku. Sećajući se tog doba, Armenulić za „Vreme“ kaže: „On je bio čovek iz politike, a ne iz sporta. Odlazeći iz Saveza rekao sam da ću se vratiti kada on ode.“
Jelena Genčić, naš najcenjeniji teniski trener – trenirala je Moniku Seleš, Ivu Majoli, Tatjanu Ječmenicu, Gorana Ivaniševića, Sabrinu Goleš i Novaka Đokovića – smatra da „za razvoj tenisa para nikad nije bilo koliko god da je bilo voljnih ljudi“, ali dodaje da je najveći problem nepostojanje vizija o budućnosti našeg tenisa. „Kao trener pravim detaljne dnevne, nedeljne, mesečne i godišnje planove rada za pet godina unapred za svu decu koju treniram. Mislim da takvi planovi treba da postoje za sve tenisere“, kaže Jelena Genčić.
PORODIČNI POSAO: Zbog nedostatka uslova za treniranje, većina naših danas uspešnih tenisera bila je prinuđena da tokom devedesetih godina ode u teniske škole van zemlje. U odsustvu sponzora, roditelji su prodavali stanove i zaduživali se da bi njihova deca mogla da se bave ovim sportom. Janko Tipsarević je rekao da su jedine osobe kojima on i ostali teniseri mogu da zahvale njihove porodice.
Ni danas uslovi nisu mnogo bolji. Radmilo Armenulić objašnjava da su roditelji i dalje glavni sponzori jer klubovi i savezi nemaju sredstava. O tome koliko je novca potrebno da bi neko postao uspešan teniser Jelena Genčić kaže: „Ukupni godišnji troškovi za tenisere do 13 godina su od 50.000 do 100.000 dolara, dok za one profesionalnog ranga dostižu i do 200.000 dolara godišnje.“
Posle ovogodišnjeg Rolan Garosa, mnoga deca poželeće da ih roditelji upišu u tenisku školu. O tome šta ih očekuje, Danilo Ristić, profesor fizičke kulture i trener teniske škole starog DIF-a, kaže: „Englezi su izračunali da je neophodno da početnik u tenisu svaki dan uzima bar jedan čas dnevno tokom dve godine. Međutim, po mom iskustvu, za neke je to dovoljno, za neke premalo. Da bi neko savladao osnovnih deset teniskih elemenata potrebno mu je između trideset i pedeset časova.“
Bitno je i u koju školu se dete upisuje i s kakvim trenerom radi. Danilo Ristić objašnjava: „Dete može da počne da se bavi tenisom sa četiri do pet godina, ali to ne može biti pravi tenis već ‘tenisko zabavište’ gde se tenis uči kroz igru. Tu se postignuti rezultati ne ocenjuju brojčano. U suprotnom, ako se dete odmah usmeri ka takmičarskoj igri, tenis može da razori psihu, jer se dete usredsređuje samo na pobedu, što stvara frustracije. Trener ne sme da viče ili da psuje đaka, što se, nažalost, često dešava. Takvi treneri samo unazađuju decu i ona zbog toga ostavljaju tenis.“
Tenis se smatra individualnim sportom, ali koliko je on u stvari rezultat timskog rada? „Možda grešim, ali smatram da se sve odigrava u trouglu koji čine igrač, trener i roditelji. Saradnja sa roditeljima je neophodna. Ponekad otac želi da se dete posveti tenisu, a majka školi, tako da između njih može da dođe do sukoba koji se odražava i na decu. Tada trener mora da posreduje i zajedno sa njima to reši“, kaže Jelena Genčić. Po njenom mišljenju, problem je i u tome što naši treneri ne žele da se usavršavaju. „Išla sam da vidim kako rade Nik Boletieri i drugi svetski treneri, donosila stranu literaturu i shvatila da mnoge moje kolege to ne zanima jer misle da sve znaju. Ovaj posao smatram hobijem, ne naplaćujem treninge jer volim rad sa decom, ali usavršavanje je neophodno.“
Svi sagovornici „Vremena“ složili su se u tome da od hiljadu onih koji počnu ozbiljnije da se bave tenisom jedno ili dvoje postanu vrhunski igrači. „Pet do šest sati treninga dnevno je velika žrtva. Tenis je rudarski posao“, kaže Jelena Genčić.
TRADICIJA I AKTUELNA SITUACIJA: Naši vrhunski teniseri jesu „mladi, lepi, uspešni i bogati“ kao što je to rekla ministarka za omladinu i sport Snežana Samardžić-Marković, ali sem ovakvih pohvala postoji dosta toga što bi država mogla da učini za razvoj tenisa.
Prema rečima Radmila Armenulića, Beograd je danas jedini glavni grad u Evropi koji nema kvalitetan teniski turnir. „Šteta što je otkazan Gemaksov turnir koji je obećavao da postane značajan. Da bi se organizovao dobar turnir, potreban je nagradni fond od oko 125.000 dolara, ali isto tako i adekvatan termin s obzirom na to da je teniski kalendar zgusnut.“
Nekada je bilo drugacije, jer u Beogradu su se pre Drugog svetskog rata igrali međunarodni turniri. Prvi put tenis se u Srbiji igrao na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek i u to doba je, kao i svuda u svetu, posmatran kao razonoda, a ne kao sport. Igrači su ga igrali u svojoj svakodnevnoj odeći, tako da su ga žene igrale u haljinama do zemlje, sa šeširima i u miderima, a tokom igre bi rukom u kojoj nisu držale reket podigle skut suknje da bi se lakše kretale po terenu. Muškarci su skidali sakoe, ali su zadržavali kravate, a ako bi hteli da zavrnu rukave košulje morali su da za to zatraže dozvolu svojih saigračica. Igra je bila mnogo sporija nego danas, a o tome svedoči i činjenica da je skraćena lopta (drop shot) smatrana nefer igrom.
Prema raspoloživim podacima, tenis se institucionalno igrao na Paliću 1893. godine u okviru Sportskog društva „Ahiles“, a u Beogradu je bila osnovana teniska sekcija pri Prvom srpskom velosipedskom društvu. Posle Prvog svetskog rata osnovani su u Beogradu 1919. godine Teniski klub Šumadija čiji su se tereni nalazili na Kalemgedanu na mestu današnjih Partizanovih odbojkaških terena, Teniski klub BOB, koji je imao terene na mestu današnjih Zvezdinih teniskih terena, i Beogradski tenis klub, čiji su se tereni nalazili na mestu tašmajdanskog bazena. U to doba u Beogradu su se u proleće i u jesen igrali međunarodni turniri. Teniski teren postojao je i pri Narodnoj banci kod Kovnice novca u Topčideru. U Novom Sadu je 1922. godine osnovan Novosadski tenis klub, a u Vršcu 1924. Vršački tenis klub, koji je podigao četiri teniska terena.
Prvi naš teniser koji se pojavio na olimpijskim igrama bio je Đoka Dunđerski koji je igrao na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. Naša reprezentacija se u Dejvis kupu prvi put pojavila 1927. godine u meču protiv Indije. Prva pobeda u Dejvis kupu postignuta je 1930. u meču koji je igran u Beogradu; pobeđena je Švedska sa 5:0. Jugoslavija je 1939. bila prvak Evropske zone Dejvis kupa i bila je proglašena za treću tenisku naciju sveta, a igrači su se pojavili na svetskim rang-listama. Ovaj uspeh predstavljao je i najveći uspeh našeg celokupnog tadašnjeg sporta.
Posle Drugog svetskog rata tenis je dobio status bogataškog sporta i oni koji su ga igrali imali su zbog toga problema. „Išla sam na tenisko igralište kada me je presreo mladi skojevac i uz reči da sam buržujka oteo mi je reket i slomio ga. Ubrzo sam se preselila u Beograd, ali više nisam igrala tenis. Devedesetih godina sam bila u poseti mom rodnom gradu i saznala da je sagrađen novi teniski teren. Tu sam ugledala čoveka koji je svoju unuku doveo na časove tenisa. Shvatila sam da je to isti onaj skojevac što mi je svojevremeno slomio reket. Primetio je da ga gledam i prepoznao me je. Prišla sam mu i kazala: ‘Gem, set, meč za mene’“, ispričala je za „Vreme“ sagovornica koja je želela da ostane anonimna.
Ipak, posle Drugog svetskog rata osnovani su teniski klubovi poput Partizana, Crvene zvezde, Vojvodine i mnogih drugih koji su doprineli razvoju modernog srpskog tenisa.
U Beogradu danas ne postoji ni teniski stadion. „Stvarno se nadam da će izgraditi teniski centar i tako mnogo olakšati mladim generacijama, tako da ne moraju da odlaze iz zemlje da bi trenirali“, izjavila je Jelena Janković u intervjuu za Rojters.
Goran Kreclović, gradski sekretar za sport i omladinu, kaže da će taj problem biti rešen: „Nacionalni teniski centar biće izgrađen u novobeogradskom bloku pet, pored Palate sportova. Trenutno se radi idejni projekat za izgradnju centra i sredstva za gradnju su obezbeđena“, kaže Kreclović.
Teniski savez raspolaže skromnim sredstvima i ne može da učini onoliko koliko to mogu teniski savezi drugih zemalja kao što to, na primer, može Teniski savez Francuske koji se smatra najboljim na svetu i zaslužan je što Francuzi među prvih pedeset na svetskim listama uvek imaju bar deset tenisera.
Radmilo Armenulić kaže da budžet našeg olimpijskog komiteta za pripreme kandidata za Olimpijske igre u Pekingu 2008. iznosi dva miliona evra. Ta se suma deli na sve učesnike, dok austrijski olimpijski komitet raspolaže sa 40 miliona evra. Zbog toga je Olimpijski komitet okupio sponzore koji će svojim sredstvima pomoći pripreme naših reprezentativaca.
USPEH I KOMENTAR: Država bi mogla da se putem diplomatije založi da naši teniseri lakše dolaze do viza. Ana Ivanović kaže za „Vreme“ da i dalje mora da ide lično po vize, mada ih sada dobija za duži vremenski period.
Kada su se Ana Ivanović i Jelena Janković našle u polufinala Rolan Garosa, u centralnom dnevniku RTS-a jedna od vesti je bila da su organizatori turnira zatražili od Ambasade našu zastavu i himnu. Da su pobedile, u Parizu bi se čula srpska himna. Ipak, po važećem zakonu one na osnovu toga ne bi dobile sportsku penziju, jer se grend slem turniri ne vrednuju kao šampionati evropskog ili svetskog ranga.
Uspeh srpskih tenisera na Rolan Garosu bio je tema svetskih medija. Strani novinari su bili ti koji su konstatovali da bi se ovogodišnje otvoreno prvenstvo Francuske moglo nazvati Rolan Garosić. Urednici sajta WTA (Svetske asocijacije profesionalnih teniserki) objavili su seriju zajedničkih fotografija Ane Ivanović i Jelene Janković ispred Ajfelove kule opredelivši se za to da se na naslovnoj strani sajta nađe njihova fotografija na kojoj drže srpsku zastavu uz komentar da će se one možda naći i u finalu i tako ostvariti „prvo srpsko grend slem finale“.
Kao i svetski, i hrvatski mediji takođe su izveštavali o „uspjehu srpskih tenisera i tenisačica“, što je izazvalo polemiku čitalaca na sajtovima „Večernjeg“ i „Jutarnjeg lista“. Jedan posetilac napisao je da „i psu nekad sine sunce ispod repa“ , a drugi „neka malo osvjetlaju te cure srpski đon-obraz“. Usledio je odgovor da je „ružno komentirati nečiji uspjeh – to govori o onome koji komentira“. Polemiku koja se vodila među posetiocima sajtova ova dva zagrebačka dnevnika možda je najbolje zaključio sledeći komentar: „A da je neka naša u polufinalu čisto sumnjam da bi bili ovakvi komentari. Cure odlično igraju, zato i jesu došle do polufinala, prema tome ne serite bezveze.“
Podgorički dnevnici nisu se poveli za svetskim trendom o izveštavanju o srpskom uspehu. „Pobjeda“ je vest o ulasku Jankovićeve i Ivanovićeve u polufinale donela tako što je pominjala samo njihova imena, ali ne i zemlju iz koje su, dok su „Vijesti“ saopštile da su one iz Srbije, ali je tekst o tome ipak plasiran pod naslovom „Furiozne Beograđanke“.
Svet je primetio talenat tenisera koji dolaze iz Srbije, a kod nas su se javili oni koji kažu da postoji posebna srpska nadarenost za tenis i da smo mi u stvari teniska nacija. Na pitanje „Vremena“ da li je to tačno i kako smo dobili ovako uspešnu generaciju tenisera, odgovori Jelene Genčić i Radmila Armenulića bili su: „Sticaj srećnih okolnosti“ i „Desilo se“.
Najranija verzija tenisa, u kojoj se lopta udarala o zid, potiče iz francuskih manastira iz kojih se širi tokom XII i XIII veka. Igrači su otkrili da imaju veću kontrolu nad loptom koristeći se samo rukama, pa je za početke tenisa vezana i upotreba kožnih rukavica. Prvi reket bila je drvena motka, a sledeći korak prelazak s drvenih na kožne loptice punjene mekinjama.
Tokom XVI, XVII i XVIII veka igra postaje otmen sport kraljeva i plemića, poznat kao „jeu de paumme“ – „igra dlana“. Igrači su počinjali meč izgovarajući „tenes“ – „igrati“. Taj „kraljevski tenis“ igran je u zatvorenom prostoru.
Tenis postaje popularan u Evropi, naročito u Engleskoj. Kralj Henri VIII je izgradio teren u Hampton kortu koji se i danas koristi. Krajem XVIII veka, nekako oko Francuske revolucije i Napoleona, tenis gubi na popularnosti, ali je već u XIX veku ponovo stiče. Tada nastaju i prvi organizovani klubovi, a entuzijasti ga pretvaraju u sport na otvorenom prostoru. All England Croquet Club je, želeći da privuče veliki broj posetilaca, 1875. godine odlučio da ponudi tenis kao dodatnu atrakciju. Nova igra je doživela veliki uspeh, čak toliki da je klub promenio ime u All England Croquet and Lawn Tennis Club. Iste godine organizovan je prvi teniski turnir. Tako je rođen prvi grend slem, poznat pod imenom Vimbldon.
Prvi turnir je odigran 1875. godine, a među imenima prvih pobednika nalazi se i Vilijam Renšou, koji je titulu osvojio osam puta između 1881. i 1889, rekord koji je još uvek neoboren.
Turnir je preko radija prvi put prenošen 1927. Tih godina su u otmenom sportu dominirali Fred Peri, Don Budž i Henri Lakost, a Vimbldon doživljava možda najveći procvat. Među teniserima su kao dres bile popularne dugačke pantalone, dok su teniserke nosile duge suknje i čarape – sve dok 1933. godine Amerikanac Bani Ostin nije šokirao publiku izašavši na teren – u šortsu.
U vreme Drugog svetskog rata (1939–1945) turnir nije održavan, ali su na prvom posleratnom, 1946. godine, na igračima poslednji put viđene dugačke pantalone. Australijski teniseri Rod Laver i Roj Emerson dominirali su 1960, kada je organizovan prvi televizijski prenos (prvi u boji prenošen je 1967; zbog bolje slike na TV ekranima 1986. su u igru uvedene žute loptice). Bjern Borg, Džimi Konors i Džon Mekenro dominirali su na Vimbldonu sedamdesetih; među teniserkama Sju Barker, Kris Evert i Martina Navratilova. Poslednja britanska teniserka koja je pobedila bila je Virdžinija Vejd, 1977.
Još jedan zaštitni znak, vimbldonsku kišu, uvek možete gledati – sa tribina ili na ekranu.
Tenis se igra na ravnoj pravougaonoj površini dužine 23,77 i širine 8,23 metra (singl), odnosno 10,97 metara širine (dubl i miks). Mreža je visoka 1,07 metara kod stubića a 914 milimetara u centru terena.
Od vrste podloge zavise brzina i odskok loptice, ali ona utiče i na kvalitet igre. Čvrsti tereni mogu biti betonski, asfaltni, drveni ili prekriveni veštačkom travom. Grend slem turniri igraju se na različitim terenima: Otvoreno prvenstvo Amerike (U.S. Open) i Otvoreno prvenstvo Australije (Australian Open) na čvrstim, Otvoreno prvenstvo Francuske (French Open) na zemljanim terenima, a Vimbldon (Wimbledon) se igra na travi.
Igra se u dva ili tri dobijena seta; svaki čini nekoliko gemova, a jedan gem nekoliko poena. Bodovanje je nekad odgovaralo podeli jednog sata na četvrtine, četiri puta po 15 bodova. Zbog jednostavnosti i atraktivnosti izgovora trećeg poena na francuskom jeziku, uzeto je „quarante“ (40) umesto „quarante-cinq“ (45). Francuski je uticao i na izgovor nule u bodovanju. Naime, Englezi nulu čitaju kao „love“ upravo zbog francuskog „l’œuf“, što znači „jaje“. I izraz za izjednačen skor, „deuce“, dolazi od francuskog „à deux le jeu“ ili „obojica imaju isti poen (igru)“.
Posle uspeha na Rolan Garosu, Ani Ivanović, Jeleni Janković i Novaku Đokoviću je priređen doček ispred gradske skupštine. U individualnim sportovima tu čast je pre njih doživela samo Aleksandra Ivošev, osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1996.
Sad već tradicija javnog dočeka sportista počinje 3. juna 1995. spontanim okupljanjem na Aerodromu Beograd. Povod je bila pobeda košarkaške reprezentacije u finalu Evropskog prvenstva. Kolone automobila okićenih zastavama, uz glasne sirene, uputile su se ka aerodromu. Na brzinu je doneta odluka da, zbog velikog broja okupljenih, košarkaši pozdrave narod i sa njima proslave titulu na platou ispred savezne skupštine. Nije bilo posebne organizacije. Ne zna se da li je na masovni izliv oduševljenja više uticala prva sportska pobeda posle sankcija, 41 poen (uz devet trojki) Aleksandra Đorđevića, Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa, ili silazak hrvatskih košarkaša sa podijuma pred intoniranje jugoslovenske himne.
Narednih godina dočekivani su košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši. Veselilo se svetskom i evropskom zlatu, olimpijskim medaljama svih boja. Okupljalo se i više od 300.000 ljudi, pevalo se, svirala se himna, ljubljena je zastava, igrao se rokenrol. Scenario je postao prepoznatljiv: gledanje prenosa na gradskim ulicama i po kafićima, pa kolone automobila prema centru grada i, sutradan, doček sportista na Aerodromu i ispred savezne skupštine. Dejan Cukić se „pretplatio“ na košarkaše, Voja Nedeljković i inspektor Blaža na ostale… I tako ukrug. Kasnije se slavlje pomerilo na Pionirski park i plato ispred Skupštine Beograda.
Tu se, poslednja pre tenisera, na balkonu pojavila i pobednica pesme Evrovizije Marija Šerifović.
Čuveni tramvaj „dvojka“, jedan od simbola Beograda, uskoro bi mogao da ode u istoriju, a najava ukidanja ove linije pokrenula je proteste građana i aktivista. Kako je izgledao razvoj beogradskog tramvajskog saobraćaja kroz decenije?
Na platou ispred Avalskog tornja u subotu i nedelju uveče biće organizovano posmatranje letnje meteorske kiše, Perseida
Nagasaki, grad na zapadu Japana, sravnjen je sa zemljom 9. avgusta 1945. kad su SAD na njega bacile bombu izotopa plutonijuma-239 tešku oko pet tona, nazvanu „Debeljko“. Decenijama se bacanje atomske bombe na Nagasaki smatralo događajem koji je okončao Drugi svetski rat. Da li je zaista tako
Danas i narednih dana očekuje se između 34 i 38 stepeni Celzijusa, a lokalno i više, upozorava RHMZ
Prema prognozi Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ) već od sutra (8. avgust) se očekuje porast temperature koja će ići i do 35 stepeni Celzijusa. Za vikend u nekim mestima i preko 38 stepeni
Može li Vučić nešto da učini za Dodika? Naravno. Može da ga pomiluje. Ali ne u pravnom smislu, već u onom ljudskom – po kosi i obrazu
Srbija srlja u građanske sukobe na jesen kada se oni koji su otišli na odmor vrate orni i poletni da se više ne povlače pred golom silom koja brani bezakonje
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
