U danima kada zemlja “ključa”, a dvoje građana štrajkuje glađu zbog nepočinstava režima, činilo mi se da je besmisleno pisati o poseti koja to nije bila. Ili je, što se Srbije tiče, bila samo za jednog čoveka i njemu odane medije. Naravno, reč je o večernjoj poseti predsednika Srbije predsedniku Francuske. Šta smo o toj poseti saznali? Malo i ništa novo.
Hajdemo redom. Priroda posete: državna – nije, radna – opet nije jer u danima koji su joj prethodili nismo videli zvaničan poziv niti su učesnike ove večernje posete pratile delegacije različitih resora, privrede.
Dakle, intimna večera udvoje. Moje diplomatsko iskustvo nije veliko, novinarsko jeste. A ono kazuje da se prilikom predsedničkih poseta naporno radi ceo dan pa se tek na kraju domaćin i gost malo usame kako bi se opustili, razmenili misli. Ali… uvek ima neko ali: u principu se o takvoj večeri ne govori ili se, recimo, diplomatski objavi da su na kraju dana “imali duži odvojeni razgovor “.
DA LI JE BILO LEKCIJE O EMPATIJI
Makron jeste tog 13. novembra imao izuzetno težak dan. Obeležavala se deseta godišnjica velike tragedije – serije terorističkih napada u Parizu, od onog na stadionu u vreme kada su tadašnji francuski predsednik i njegov gost, ministar inostranih poslova Nemačke, gledali utakmicu svojih reprezentacija, preko pucnjave na pet punih pariskih barova i restorana, do stravičnog napada na kultnu koncertnu dvoranu Bataklan. Francuska svake godine obeležava ovaj tragičan datum kada je smrtno stradalo 130 ljudi.
Cinik bi mogao da pomisli kako je gost u Jelisejskoj palati imao kratak kurs iz empatije, podrazumevajućih predsedničikih dužnosti u takvim sitacijama, iz ljudskosti, ne bi li nešto od toga primenio i promenio svoje ponašanje u Srbiji koja više od godinu dana čeka prave poteze čoveka koji, uglavnom bespravno, upravlja zemljom bez sluha za bol i zahteve (su)građana.
Ništa od toga se nije dogodilo u Jelisejskoj palati, gde je Vučuć, kako su to gromoglasno javili prorežimski mediji, dočekan uz izuzetne počasti (muzika, raport, garda), a Makron je “čak” izašao na stepenice predsedničke palate. E sad: kad god neki šef države dolazi u Jelisejsku palatu, ta ceremonija se ponavlja, domaćin izađe pred svoju privremenu kuću i sačekuje gosta. Ali da ne cepidlačim.
Šta su rezultati posete: o tome znamo samo ono što je Vučić ispričao u mikrofone odabranih TV stanica. Najavljena kao veoma značajna, poseta se svela na razgovor o seriji poslova koje će francuske firme dobiti ili dalje razvijati u Srbiji: počeće da se kopa metro (ovdašnji zlobnici kažu – idu izbori), kupićemo rakete i ostalo naoružanje za “rafale”, helikoptere i još ponešto od vojne opreme, super kompjuter koji niko na Balkanu nema, kupićemo, kupićemo… I platićemo.
A treba li nam to sve sada, kada je zemlja u teškoj političkoj, socio-ekonomskoj i društvenoj krizi, kada su sankcije SAD zbog Nisa realnost (uprkos poklonu Trampovom zetu) i da ne nabrajam. Razgovaralo se, kaže Vučić, i o geopolitičkoj situaciji, odnosima EU–Srbija, i ostalim spoljnopolitičkim pitanjima (Rusija–Srbija?) Šta i kako je zaključeno – nismo saznali, niti ćemo.
NI SLIKE NI TONA
Iz obraćanja našoj javnosti doznali smo i da Vučić zbog magle neće moći te večeri da poleti put Beograda. Uzgred, gde je obećana oprema za sletanje u uslovima magle na beogradskom aerodromu, kojim gazduje francuska firma “Vensi”? Zato će, kako je rekao, sutradan morati sve planirane sastanke da pomeri za jedan sat. Obavestio nas je i da je umoran… Dakle, ni reči o Rusima, američkim sankcijama, nafti i gasu, svemu bitnom što nas je snašlo dva dana kasnije. Niti o već čuvenom trećem klasteru. I sada šta? Ako bih sada morao da dam neku ocenu posete, ona glasi – nepotrebna. Sve što smo čuli i videli već je ranije ugovoreno, dogovoreno… Moglo je i telefonom.
Dijana Hrka prekinula štajk glađu. E, to jeste vest. Siguran sam da će je objaviti ne samo francuski već i svetski mediji. Nasuprot mojoj “zadatoj temi” – Vučić u Parizu – o kojoj nijedan, ali baš nijedan francuski medij nije objavio ni kratku vest. A trudio sam se da nađem.
Dozvoljavam sebi da tvrdim da se malo razumem u funkcionisanje tamošnje štampe; u svakoj značajnijoj redakciji postoji najmanje jedan novinar(ka) akreditovan(a) u Jelisejskoj palati. To je prilično naporan posao, imajući u vidu šta sve francuski predsednik radi. Između ostalog, ovo mesto zahteva i pripravnost da se munjevito reaguje kada Palata to zatraži. Zna se da predsednikov diplomatski savetnik i predstavnik za medije uz njegovu saglasnost “doziraju” publicitet njegovih međunarodnih aktivnosti, koji se kreće od gromoglasnih višednevnih najava, detaljnih objava plana i rezultata posete, zajedničkih konferencija za štampu – kao što je, tri dana po odlasku našeg, bio slučaj sa boravkom ukrajinskog predsednika Zelenskog – do protokolarnih agencijskih vesti. Ili – do tišine.
NARODE MOJ…
Tako je i bilo. Tišina. Ni zajedničkih izjava, ni retka, ni slike. Ništa. Osim sopstvene proizvodnje za domaće potrebe. Posle svega rečenog neupućeni bi postavili pitanje – čemu onda uopšte poseta?
Odgovor je nama jasan i gotovo uvek isti: da se u našoj javnosti, posebno u onom njenom delu koji mu još uvek veruje, “zatrpaju” protesti, štrajkovi glađu, sankcije Nisu, lex specialis, moguća zima sa hladnim stanovima i praznim rezervoarima… Ili: “Vidi, narode moj, ja sam sagovornik velikih evropskih državnika, mene svi primaju, drag sam gost Jelisejske palate, Zaharova mi ne može ništa… Srbija – to sam ja…”
Mala digresija. Od kraja Drugog svetskog rata do danas nijedan predsednik francuske Pete republike nije imao niži rejting od Makrona. Kako reče narod: “S kim si…” Uglavnom reč je o jednom od putovanja u cilju lične promocije, zbog koje se troši kerozin kojeg nemamo dovoljno, kao ni mnogo čega drugog.
Mnogo je važnije da je Dijana Hrka prekinula štrajk glađu, ali ne i borbu. Ostaje nada da će u skoroj budućnosti predsednik svih građana Srbije biti dočekan ispred Jelisejske palate u okviru zvanične, državne posete.
