Nestanak dokumentacije i parafinskih kalupa

U Srbiji nisu nestajale samo bebe, nego na čudan način i dokumentacija, što pokazuje slučaj iz Kliničkog centra u Kragujevcu, koji 2012. godine izdaje zvaničnu potvrdu da je spisak dokumenata nestao 2003. godine, a da “nema podatke” gde i ko je bio zadužen za njihovo čuvanje. Radi se o istorijama bolesti od 1990. godine nadalje, protokolima prijema porodilja od 1980, dečijim protokolima otpusta od 1973, istorijama bolesti majki i novorođene dece i još nekim stvarima.

“Po nalogu republičkog inspektora za zdravstvo, tadašnji direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo (prof. dr Doran Lukić) je ovaj spisak postojeće dokumentacije dostavio Republičkom ministarstvu zdravlja – Kragujevac i Ministarstvu unutrašnjih poslova – Kragujevac, kao i drugim službama koje su bile u sudskom procesu tzv. nestalih beba. Ovaj spisak dokumenata nestao je 21. 1. 2003. godine. Nemamo podatke ko je bio zadužen za čuvanje ovih dokumenata”, stoji u dopisu koji je 23. marta 2012. godine dirketor Klinike prof. dr Aleksandar Živković uputio direktoru Kliničkog centra Kragujevac.

NESTANAK PARAFINSKIH KALUPA

Slučaj Milanke Momčilović (rođene 1977. godine) koja se porodila 19. februara 1999. godine na toj klinici i rečeno joj je da je dete rođeno mrtvo, to pokazuje još drastičnije. Naime, takozvane parafinske kalupe (koji sadrže DNK bebe) uzeo je neko iz policije i izgubio im se svaki trag.

“Obaveštavam Vas da se parafinski kalupi broj L-184/99, a koji se odnose na mrtvorođenu bebu Milanke Momčilović, ne nalaze u arhivi Službe za patoanatomsku dijagnostiku. Kalupi su predati 2. 4. 2004. godine ovlašćenom licu MUP-a (prepisani podaci sa koverte koja se nalazi u arhivi)”, navodi se u dopisu načelnice te službe Slobodanke Mitrović od 30. marta 2016. godine.

Milanka Momčilović ispričala je za “Vreme” da je imala normalnu trudnoću, porodila se u normalnom terminu i pred porođaj joj je anesteziolog ubrizgao neko sredstvo, za koje je kasnije saznala da je “dolantin”, medicinski narkotik.

“I tu mi je kraj filma… Budim se, okupila se ‘svita’ oko mene i doktor kaže da je beba rođena mrtva. Prebacuju me na ginekologiju”, kaže ona. “Tražim 21. februara da vidim dete, da ga sahranimo. Doktor Jovanović mi objašnjava da ne može da se sahrani jer se ono tretira kao ‘patološki otpad’, kao amputirana ruka ili noga. Ja i dalje svaki dan insistiram da vidim dete, i onda mi 26. februara dolazi Slavica Đukić Dejanović, psihijatar, da razgovaramo. Pitam je šta je sporno. Ako je sudbina da mi dete umre, hoću da ima grob. Dva sata posle razgovora s njom, dolazi mi doktor i kaže da idem kući, a ja ponavljam da hoću da vidim dete. Taj doktor, Lončar, objašnjava mi da za to treba odobrenje, da ću dobiti sve papire, i onda možemo da preuzmemo dete. Prevario nas je.”

Milanka navodi da prolazi mesec dana, papira nema, a doktori joj objašnjavaju: “Kakvi papiri, obdukcija, vidiš da se sprema bombardovanje”. Muž, oficir, u to vreme bio je zauzet seljenjem kasarne, a 2. maja odlazi na Košare i poručuje joj: “Vratio se ja ili ne vratio, moraš da vidiš šta je sa detetom”.

I ona je skoro svakog dana do kraja maja išla da se raspituje, da bi joj doktor Spasić, patolog, na kraju rekao da je beba spaljena. “Muž mi se sa Kosova vraća polovinom juna, idemo kod Spasića, koji tvrdi da mi nije rekao da je dete spaljeno, kao i da obdukcija nije rađena. A 1. jula je rekao da je utvrđeno da se beba udavila pupčanom vrpcom”, priča Milanka.

Ona i muž predaju krivičnu prijavu i dobijaju poziv da daju izjavu istražnom sudiji, odvojeno; on im kaže da postoje četiri parafinska kalupa bebe i pita da li bi pristali na DNK analizu. Oboje, naravno, pristaju, ali do 2006. godine taj poziv za davanje uzorka nikako da im stigne.

Milanka Momčilović kaže da su 2003. godine išli kod policijskog inspektora Dragoslava Blagojevića, koji ih je u jednom trenutku pitao imaju li još dece. “Kada smo rekli da imamo, kazao je mužu da me pokupi i da idemo kući jer ‘deci može nešto da se desi’”, priča Momčilovićeva. “Žestoko sam reagovala, krenula da ga napadnem, muž me sprečio. Išla sam i kod zamenice tužioca Danice Radović, koja mi je rekla: ‘Idi kući, pravi mušku decu’. Nasrnula sam na nju. Zanimljivo, nikad nije podnela prijavu protiv mene zbog napada na službeno lice.”

KRIVIČNA PRIJAVA

Kako tvrdi, dalje se ceo slučaj zataškava, oni 2016. godine predaju zahtev za dostavljanje dokumentacije i onda dobijaju neke stvari, pored ostalog i rukom napisano objašnjenje na jednom kovertu da je “ovlašćeno lice MUP odnelo parafinske kalupe”. Tražili su zvaničan dokument, što su i dobili 2. aprila 2016, posle čega podnose krivičnu prijavu.

“Sretnem 2018. godine inspektora Blagojevića, kad me je video, ukopao se. Tražim da mi odgovori šta je bilo sa kalupima, on mi kaže: ‘Pitajte Slobodana Radovanovića (u to vreme bio je tužilac u Kragujevcu, kasnije specijalni tužilac), on je to naredio’”, objašnjava Milanka.

Sve njihove krivične prijave iz 2003, 2004. i 2007. godine su odbačene, i ona 2018. ide u arhivu suda u Kragujevcu da vidi da li postoji predmet istrage; tamo joj kažu da je sve prebačeno u Raču, a odatle u Aranđelovac.

U Aranđelovcu uspeva da iskopira predmet, iz koga se vidi da je istražni sudija Zoran Nešović 23. marta 2004. godine uputio zahtev za veštačenje parafinskih kalupa, koji se sedam dana kasnije “kradu”. “Ponovo tada predajemo krivičnu prijavu u Kragujevcu i tražimo da joj se pripoji predmet koji je u aranđelovačkom sudu. Oni, međutim, i tu krivičnu prijavu šalju u Aranđelovac. Po našem zahtevu, oni je vraćaju u Kragujevac, da bi iz Kragujevca odmah bila ponovo prosleđena u Aranđelovac”, opisuje Milanka “ping-pong” pravosuđa.

Dodaje da je 2020. godine išla kod lekarke koja je potpisala dopis da je policija odnela kalupe, i da je ona rekla kako joj je tadašnji načelnik dr Mlađenović rekao da je ‘došao inspektor Šeki (Blagojević) i uzeo kalupe’”. “Ona je kasnije na našem zvaničnom sastanku 2020. godine sa direktorom bolnice sve negirala. Direktor je prekinuo sastanak i otada do danas se više ništa ne dešava”, završava priču Milanka Momčilović.