Moj verski turizam

Jednom, pre dvadeset pet godina, bili smo u Kotoru. To je bilo pre “rata klanova”, u vreme neposredno posle NATO bombardovanja. Nije bilo vidljivog kriminala, ali su ulice ovog čudesnog srednjovekovnog grada bile nakrcane specijalnom policijom na ćoškovima.

Međutim, nas to tada nije zanimalo.

Bili smo impresionirani gradom koji je stajao onako okomit i kamen ispod brda koje smo zvali San Đovani. Ni do danas nisam siguran da se to brdo baš tako zove, ali se kafić na ulazu u grad upravo tako zvao, a kada se malo zamakne iza ugla, pred vas “pukne” – za taj i takav grad – velika Crkva Svetoga Tripuna. Ispred je maleni trg kakvih je puno u Kotoru, na trgu je bila picerija i mi smo sedeli i jeli picu u senci monumentalnih zvonika ove crkve za koju su nam bili rekli da je iz devetog ili desetog veka.

To je bilo pre interneta, a ni knjige o poznatim turističkim mestima nisu baš bile na svakom ćošku, tako da smo mi onako umazani od pelata oko usana gledali u katedralu i govorili sebi da je fantastično što smo na istom mestu na kome više od hiljadu godina ljudi žive i, doduše, ne jedu baš picu, ali svakako prolaze, razgovaraju i tako iz generacije u generaciju, vekovima.

Ima nečeg religioznog kada se nađete u tako starim mestima, čini vam se kako je to što život tamo traje neprekidno vekovima pokazatelj da je upravo to pravo mesto za život ljudi koji kada su se jednom tu naselili, nikada više nisu odlazili. Čini vam se i da u takvim mestima živi Bog, ali da ne lažem, do tog osećanja sam stigao mnogo, mnogo kasnije – u to vreme bazali smo gradom, peli se na San Đovani i obilazili bogomolje. Sveti Tripun, zaista, zidan je u devetom veku, dakle, u doba jedinstvenog hrišćanstva i to je jedna od retkih bogomolja koje sam posetio i u kojima je, tako mi se činilo, onaj originalni hrišćanski bog, nepodeljen na nerazumljive sitnice od kojih su nastale dve nove religije.

Moj drug Dušan, sa kojim putujemo skupa “ceo život”, tada je rekao jednu rečenicu koju smo godinama koristili kao ironično objašnjenje zašto, zaboga, posećujemo bogomolje.

“Ne zanima me religija, ja poštujem neimare”, rekao je Dule i ta će nas rečenica pratiti čitav život.

GDE ŽIVI BOG

Da li ljudi idu u crkve zato što tamo živi Bog ili zato što su to arhitektonska čuda za doba u kojima su nastala i svojom monumentalnošću ili prefinjenošću detalja podižu ljudski rad i delo na jedan poseban religiozni nivo? Da li u crkvama živi Bog, bilo onaj strašni starozavetni ili onaj mekani i topli, hrišćanski Bog, rodonačelnik novog saveza, nove vere, novog morala koji i više od 2000 godina kasnije ostaje nedosegnuti ideal za ljude koji su deo hrišćanske zajednice? Ili u crkvama živi Bog ovaploćen kroz dela ljudi koja su toliko velika da im se pripisuju nadčovečanske karakteristike?

Samo prošle godine obišli smo u našim putovanjima nekolike svetinje, pa sam pomislio, kada sam po glavi prebrojavao sve moguće crkve i katedrale i manastire koje sam obišao od tog dana ispred Svetoga Tripuna u Kotoru, da sam ja kao oni ljudi koji se bave verskim turizmom – a da to nisam ni znao – nego sam sve te posete, od Gračanice i Dečana, preko Manasije i Mileševe, Žiče, fruškogorskih manastira, katedrala u Veneciji, Minhenu, Sijeni, Pizi, Liverpulu, do neutihlog srca Svetoga Nauma na Ohridu i časnih moštiju Svetog Milutina u Sofiji pod rečenicom “poštujem neimare” tražio ono što traže svi hodočasnici – bilo da se zapute na Svetu Goru, u Meku, Jerusalim ili na Tibet.

Ovo mi pada na pamet dok gledam snimke desetina hiljada ljudi koji poslednjih godina pohode mesta kao što je manastir Tumane, koji u poslednjih deset godina postaje glavno mesto hodočasnika i preti da preuzme slavu manastira Ostrog u Crnoj Gori, te katoličkog lokalnog fenomena Gospe iz Međugorja, koja je doživela svetsku prepoznatljivost u jednom trenutku.

U nedostatku odgovora, ljudi potežu za onim što imaju, pa ako im kažu “idi tamo i pomoli se”, “idi tamo i polij se tom vodom”, “idi tamo i lezi na kamen za koji kažu da je nadgrobna ploča ispod koje leži svetac”, odlaze tražeći odgovore, nadu, proveravaju snagu svoje vere, a sve sa željom da se izbave od nekog zla koje ih je pritislo.

Sećam se molebana za Kosovo 2008. godine na kome je učestvovala cela Vlada Srbije zajedno sa združenom opozicijom i sveštenicima Srpske pravoslavne crkve i desetinama hiljada ljudi. Međutim, kao da moleban nije urodio plodom – Kosovo je sve nezavisnije, a tog dana, umesto poništavanja kosovske nezavisnosti, zapaljen je i opljačkan centar Beograda, izgorela je džamija u Beogradu i jedan siroti mladić poginuo.

Da se vratim na svoja hodočašća jer tog dana nisam bio kod Hrama, bio sam novinar izveštač iz ulice Kneza Miloša gde su bile stacionirane velike huliganske snage koje su se iza simbola krsta i zaveta potukle sa policijom, pa onda zapalile zgradu američke ambasade.

...

MANASTIRI KOJI LEBDE U VAZDUHU

Prošle godine, u leto, po velikoj vrućini, rešim da na svoj 49. rođendan odem do Meteora – kad sam se već bio našao u Grčkoj, na samo 170 kilometara od tog važnog mesta. Meteori, to znaju oni koji su bili, nude tri dimenzije: duhovnu, arhitektonsku i panteističku – ovo poslednje sam malo nategao kada je reč o definisanju prirodnog fenomena koji mnoge hodočasnike zapravo najviše ostavlja bez daha – posle jagnjetine u Kalambaki, obližnjem gradiću.

Ali i sve ostalo je čudesno, monumentalno, u neverovatnom reljefu, tog dela Tesalije, gde na jedinstvenim kamenim stubovima stoje manastiri kao neka vrsta čardaka ni na nebu ni na zemlji koji vise u vazduhu, jer tako i izgledaju kada se magla spusti u ravnicu. Prvi put smo bili na Meteorima 2008. godine. Vraćali smo se sa Krfa i negde kasno popodne, još je bio dan, svratili smo da vidimo “to čudo”. Bilo je prijatno, lako smo se parkirali kod poslednjeg manastira u nizu – manastira Svetog Nikole i Svetog Đorđa. Izgledalo mi je da smo se lako popeli uz tu desetospratnicu, dali su nam one suknje koje smo obmotali oko pasa i dosta nehajno smo obišli taj – jedan od devet – manastira. Osim što je na neverovatnom mestu i što smo našli jedan dokument koji je potpisao Stefan Dušan iz 14. veka, nije bilo nekih “neverovatnih” utisaka. Građevine su bile oronule, freske prekrivene slojem parafina iz sveća koje su gorele vekovima…

Sedamnaest godina docnije, sve je bilo drugačije.

Iako smo se potrudili da dođemo što je ranije moguće, već posle deset ujutro skoro da nije bilo moguće naći mesto za parking. Dobrano sam se spustio nazad i ugurao između dva kombija. Neprestano su dolazili autobusi sa desetinama i stotinama turista, na hiljade ljudi se vrti okolo. Gde god da pogledate, gomile ljudi pred ulazom u manastire, a do manastira se stiže peške, stepenicama postavljenim pod uglom od 70 stepeni i koje kod anksioznih osoba mogu da stvore osećanje religioznosti kakvo do tada sigurno nisu imali.

Čini mi se da nikada toliko nisam bio zahvalan Bogu, ma ko on bio, nego kada smo se konačno nekako uzverali do biletarnice na ulazu u manastirski kompleks. Bila je vrućina, gužva, toliko smo se dodirivali sa onima koji su silazili i toliko je bilo stepenica da sam mislio da ću da ispustim dušu na tom svetom mestu. Kada smo došli na ulazni trg, našao sam neku česmu i umio se tom svetom vodom, što me je povratilo. Posle pet minuta bio sam kao nov, baš kao i taj manastirski kompleks koji mi je izgledao tako doterano i sveže kao da je juče napravljen. Na samom ulaznom delu iscrtana je ogromna freska na kojoj su, pored tradicionalnih pravoslavnih svetaca, i Aristotel, mudri Solon, Platon, Arhimed – koji, koliko znam, nisu ni sveci ni hrišćani. Štaviše, oličenje su paganštine koja je prethodila hrišćanstvu. Razumeo sam, to je moje tumačenje, da je za potrebe turizma dobro da i te grčke veličine budu na fresci jer su one najveće što je Grčka dala, mada i ovi Meteori sami po sebi jesu neka vrsta svetskog čuda, samo što za to Grčka nije previše odgovorna.

Polusatni obilazak pokazao je šta se promenilo od našeg prvog boravka: sada je sve doterano i očišćeno, freske u crkvi izgledaju kao da su juče oslikane, boje su sveže i jarke kao u Marvelovim stripovima, fasade i kamen su očišćeni, krovovi su novi, krstovi sjaje. Ovde-onde možete da kupite sok, vodu, kafu ili pivo.

U donjim delovima kompleksa, kao i na drugim stenama, smešteni su muzeji, po meni najvažniji delovi ovog svetilišta u kojima je do tančina opisano sve o tom mestu – i kako je nastalo. i kako se zidalo, i kako je procvalo u 14. veku i kako je docnije utihnulo pod naletom Osmanlija, i kako je potom obnavljano. Meteori su, na neki način, spoj najboljeg u prirodi sa najboljim u čoveku, jer svaki kamen na tom mestu priča i šta je sve priroda morala da uradi da oblikuje takve stene u jednoj ravnici i šta je sve mučeni i nejaki isposnik, koji je najpre živeo u pećinama kao ptica, morao da uradi da bi tu bilo šta sazidao.

To je posveta sili prirode i sili tehnologije kroz vekove, jer je zapanjujuće šta su ljudi uspevali sa najprimitivnijim “dizalicama” da urade. Da li to kod ljudi budi neku religioznost? Ne bih rekao, a na tome se ni ne insistira – iako su to živa mesta, ona su u zbiru najveća turistička atrakcija Grčke posle Atine i Akropolja.

Dok smo jeli jagnjetinu docnije u podnožju, kelner nas je obavestio da preko sedam miliona turista svake godine poseti Meteore. To je popriličan broj i ne ostavlja mnogo vremena za kontemplaciju i proveravanje religioznosti: dođeš, popneš se, platiš kartu, obilaziš malo, popiješ nešto, slikaš se maksimalno, onda drugo brdo, pa treće, pa koliko možeš da izdržiš, onda dole na ručak, kupiš magnete i to je to.

NADNARAVNI MIR

Taj ritam me je podsetio, a i arhitektura, na manastir Svetog Nauma na “Ohridskim izvorima”, koji sam posetio poslednji put pre neku godinu. Postavljen na rtu iznad jezera, a pored najveće peščane plaže u tom delu jezera i ispred ušća reke Crni Drim u jezero, maleni manastir čuva svetinju – mošti Nauma Ohridskog – koje su pohranjene ispod velikog kamena u jednoj od prostorija manastira. Tu dolaze ljudi u gaćama, onako sa plaže, stave glavu na kamen ispod kog su mošti ovog sveca. I, vele, ako se dobro napregneš, možeš da čuješ kako mu kuca srce još uvek!

Priznajem da nisam išao toliko daleko – em je bila vrućina, em je bila gužva, em, brate, da u gaćama tražim srce sveca nekako mi nije išlo. Umesto toga, našli smo gondolijera i otišli bukvalno na izvor Crnog Drima ispod planine Galičice, fascinantno mesto mira i bukvalno netaknute prirode, gde je samo prisustvo ledene vode oko tebe dovoljno da osetiš neki nadnaravni mir. Posle toga smo se kupali pa išli na roštilj.

...

Za razliku od toga, prošle godine sam bio ganut posle posete manastirima Sopoćani i Đurđevi stupovi, u ataru grada Novog Pazara. Ne znam kako se dogodilo da sam tamo dolazio često u poslednjih dvadesetak godina, a da nikada nisam otišao do ovih srednjovekovnih bisera srpske crkve i države.

U Sopoćanima je još bila veličanstvena stvar jer se pojavio čovek koji je očigledno ili kustos ili nekadašnji kustos, koji nam je potanko ispričao detalje izgradnje manastira, oslikavanja, njegovog propadanja i obnove. Freske u Sopoćanima su, po mom mišljenju, najveći domet likovne umetnosti srpske srednjovekovne države, a ono po čemu su posebno poznate jeste upotreba boje “vizantijski plave”. To je i naziv filma sa Lazom Ristovskim i onda mladom Katarinom Žutić, a danas boja autobusa u beogradskom javnom prevozu. Nemam potvrdu da je Aca Šapić pohodio Sopoćane i da se tako zaljubio u boju koja je bila skuplja od zlata, ali je činjenica da su naši autobusi i turski tramvaj obojeni u ono u šta su obojeni plaštovi svetaca i vladara predstavljenih na zidovima Sopoćana. U zbiru, od svega na tom svetom mestu, najznačajnija je bila priča tog čoveka koji je možda bio i sam Bog koji se spustio toga dana… Ali, hajde da ne preterujem.

Na drugoj strani grada, visoko u brdu, što je prilično atipično za srpske srednjovekovne manastire koji su uvek pored vode, na ulazu u klisuru, stoji obnovljeni i još uvek nedovršeni manastir Đurđevi stupovi, poslednji u mom prošlogodišnjem izboru putovanja iz serije verskog turizma. Do ovog manastira se dolazi sve vreme idući uzbrdo, pa i kada se stigne do kraja puta, ima još pod oštrim uglom od 70 stepeni da se uspnete do kapija svetinje. Početkom dvehiljaditih to je bilo mesto na koje su rado odlazili rokeri iz Beograda i drugih gradova Srbije pomažući u kampanji “Podignimo Stupove”. Čudesna zgrada sa dva zvonika stoji na vrhu brda i čeka da se skupi još novca da se dovrši obnova. Pored manastira je jako lep i ekskluzivan konak u kome bi, verujem, svaki hodočasnik rado odseo na nekoliko dana.

Pored Uskrsa u Solunu i zvona njegovih prastarih crkava, to bi bilo manje-više sve za prošlu, prostu, 2025. godinu i moja verska istraživanja. Valjda sam od tolikih obilazaka bogomolja postao vernik i počeo da gledam gde je to Bog kada nije u svim ovim važnim građevinama. Ponekad ga vidim u tome da svakoga dana u isto vreme pogledam na sat, a ponekad u komšiji koga bukvalno sretnem svakog dana kada izađem na ulicu. Nemoguće je da je toliko slučajno! A možda postoje i načini da se ovo moje stanje naučno proveri. Do narednog čitanja, tako mi Bog pomogao!

Izvinjenje

(objavljeno u broju 1828)

Grubom uredničkom greškom u tekstu pogrešno stoji da je prilikom Molebana za Kosovo “izgorela džamija u Beogradu”. To se nije desilo tada, već 2004. nakon što je na Kosovu došlo do nasilja nad Srbima. Izvinjavamo se našem kolegi Slobodanu Georgievu i čitaocima.

F.Š.