“Volela bih da mogu da navedem tri ključne stvari koje bi institucije, medijska udruženja i novinari mogli da učine kad je reč o bezbednosti, jer bi to značilo da su, kako bi valjalo da bude, na istoj strani. S obzirom na to da, nažalost, naš slučaj nije takav, preporuka novinarskim udruženjima je da sve što čine, čine još bolje, a novinarkama i novinarima da se čuvaju – takva su vremena”
Trenutna situacija u pogledu bezbednosti novinara u Srbiji je dramatična. Novinari su postali meta ne samo verbalnih napada i pretnji, već i fizičkih nasrtaja – kako od strane policije, tako i od grupa koje je angažovao režim za prebijanje neistomišljenika.
Advokatica Kruna Savović jedna je od vodećih pravnih stručnjakinja u oblasti medijskog prava i zaštite novinara u Srbiji. Kao dugogodišnja saradnica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), zastupala je brojne medije i novinare u slučajevima pretnji, pritisaka i SLAPP tužbi. Aktivno učestvuje u pripremi i unapređenju medijskog zakonodavstva, kao i u programima edukacije i jačanja kapaciteta redakcija kada je reč o pravnoj i digitalnoj bezbednosti. Njeno iskustvo i angažman čine je jednim od najrelevantnijih sagovornika za temu bezbednosti novinara, a posebno novinarki, u savremenom medijskom okruženju.
“VREME”: Danas je nestao čak i privid da vlast, kroz različite inicijative, radi na zaštiti novinara. Kako danas izgleda pravna zaštita novinara u Srbiji – šta se dogodilo sa zakonima i postojećim mehanizmima zaštite?
KRUNA SAVOVIĆ: Lepo ste rekli: izgubio se privid. A kad nestane privid, ostaje suština, a ona je poznata kako novinarima, tako i nama koji branimo njihova prava i slobodu govora. Novinari su danas ugroženiji nego juče, ali to kako su ugroženi danas, videlo se i juče. Oni su konstantna meta, jer istina boli kad se čuje. Otud verbalni i fizički nasrtaji na njih. Novinarska udruženja se trude da pomognu koliko god mogu, novinari daju sve od sebe da svoj posao rade bez straha, a zakoni i postojeći mehanizmi zaštite, koji su u rukama države, gotovo da se ne primenjuju, odnosno primenjuju se tako da se obezbedi privid za licemerni stav – da institucije rade svoj posao. A vrlo često čak te primene nema ni za održavanje privida. Svedoci smo, naime, da medijski radnici i radnice trpe nasilje i od strane policijskih službenika koji za zloupotrebu svojih ovlašćenja ne bivaju sankcionisani.
Novinarke su posebno izložene mizoginim uvredama i pretnjama seksualnim nasiljem, a na terenu su češće napadane nego njihove kolege. Kako je došlo do toga da bezbednost novinarki postane dodatno ugrožena?
Novinarke su konstantno izložene mizoginiji. Taj problem je star i spreman da promeni ruho. U vreme kad je novinarski poziv visokorizičan, svakako da je teže onima koje se i inače nose sa raznoraznim osporavanjima i pritiscima. Naša je sreća da u redakcijama imamo dosta žena, i to hrabrih. Neke od njih redovno viđamo u uključenjima sa ulica širom gradova Srbije, druge se pak bave istraživačkim novinarstvom. Novinarke su lakša “meta” od svojih kolega zato što onaj ko je spreman da napadne, taj zbog svoje slabosti ne zna gde snaga leži.
Kakav je status krivičnih prijava za napade na novinarke i novinare u poslednjih nekoliko meseci? Koliko su policija, tužilaštvo i sudovi – u dubokoj političkoj krizi u kojoj se Srbija nalazi već devet meseci – spremni da efikasno i brzo reaguju na pretnje i napade?
Postupanje po krivičnim prijavama, to je danas plivanje slobodnim stilom. Korigovaću se, ne sasvim slobodnim jer slobodu ograničava interes sa kojim se u postupanje ulazi. Dakle, ako je neko snimio, video, na neki način dokumentovao istinu koja ne sme da se vidi, po tim se prijavama ne postupa efikasno jer ne postoji interes da se postupa, odnosno postoji interes da se ne postupa.
Utisak je da je krhko poverenje između potpisnika Sporazuma o osnivanju Stalne radne grupe za bezbednost novinara – medijskih i novinarskih udruženja, MUP–a i Tužilaštva – bespovratno narušeno. Kakve posledice to može imati kada politička kriza prođe?
Nakon što kriza prođe, institucije će raditi svoj posao. Dok institucije ne rade svoj posao, kriza traje. Jednom kad se svog posla dohvate, neće postojati ni prostora ni potrebe da ga umesto njih obavlja neko drugi. Za sada, u moru gotovo privatnog interesa, unutar tih institucija neki čestiti ljudi i dobri stručnjaci plivaju za poštovanje zakona i opšte dobro.
Na kraju, koje bi tri ključne stvari država, medijska udruženja i sami novinari mogli da urade kako bi se bezbednost, a naročito bezbednost novinarki, unapredila tokom trajanja političke krize i stalnih nemira?
Volela bih da mogu da navedem tri ključne stvari koje bi institucije, medijska udruženja i novinari mogli da učine kad je reč o bezbednosti, jer bi to značilo da su, kako bi valjalo da bude, na istoj strani. S obzirom na to da, nažalost, naš slučaj nije takav, preporuka novinarskim udruženjima je da sve što čine, čine još bolje, a novinarkama i novinarima da se čuvaju – takva su vremena.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Sve vreme sam snimala službenim telefonom. Nosila sam fluorescentni žuti prsluk na kojem piše “press”, bila sam vidno označena, svi su mogli da vide da sam novinarka, da izveštavam sa događaja, dakle da sam na službenom zadatku. To, međutim, nije bilo dovoljno. Policajci su počeli grubo da me guraju
“Onog trenutka kada je pala nadstrešnica i kada je sve počelo da se odvija, napravili smo redakcijski sastanak i dogovorili se: ovog puta moramo da izaberemo stranu. Ja sam se bavila sportskim novinarstvom, uvek sam strastveno navijala za ‘Partizan’ i nikada nisam na terenu pokazala simpatije. Međutim, ovo je situacija – najteža za mojih dvadesetak godina novinarstva – u kojoj moraš jasno da se odrediš. Ne možemo da podržimo niti da ublažimo ono što se dešava građanima ove zemlje”
“Zamislite da čovek, Sten Miler, koji je na stotinak metara od mene i koji je glavni akter priče koja je uznemirila javnost i zaposlene u medijima Junajted medija neće da izađe da razgovara sa novinarkom, čiji je uzgred posredno i poslodavac, već šalje advokata da je upozorava da može dobiti otkaz. Mogla sam samo da zaključim jedno – da je Milera strah i da je istina da je po zahtevu Vučića pokušavao da oslabi i rasparča medije u okviru Junajted medija”
