Grad nije samo i isključivo ekonomsko polje

Plan područja posebne namene za prostor nasuprot šume Košutnjak, između ulica Blagoja Parovića, Kneza Višeslava, Miloja Zakića i Vladimira Rolovića u opštini Čukarica, izazvao je reagovanja i bojazan u javnosti da će zbog planirane izgradnje na tom području Beograd ostati bez bitnog dela svog ionako nedovoljnog zelenila i da će biti ugrožene postojeće istorijsko-arhitektonske vrednosti, a pre svega Avala film. Izrada plana je poverena profesoru Vladimiru Lojanici i njegovom studiju “Proaspekt”, čiji je rad dobio prvu nagradu na javnom konkursu za pomenuto područje, od 26 ponuđenih rešenja.

Rad tima Vladimira Lojanice žiri je izabrao jednoglasno. Arhitekta Bojan Kovačević, jedan od članova žirija, govori o nagrađenom radu i drugim aktuelnim urbanističkim temama, pa samim tim i o najprisutnijoj, njegovoj temi – Generalštabu.

“VREME”: Da li je tačno da će po prvonagrađenom radu na konkursu za budući plan za Košutnjak biti posečeno 14 hektara šume kao što tvrde aktivisti i dokazuju mapama? U kontekstu činjenice da je Beograd za 20 godina izgubio 10 odsto zelenila, ovakva vrsta zabrinutosti je razumljiva.

BOJAN KOVAČEVIĆ: Hm, najpre da razjasnimo da ja ne odgovaram na pitanja iz postkonkursne faze, a i iz perioda žiriranja govorim samo u svoje ime, naravno. Mada je prvonagrađeni rad dobio aklamaciju žirija. Ne znam kako su aktivisti sračunali tih 14 hektara i to sve obuhvatili jedinstvenom kategorijom “šuma”. Pa čitava priprema raspisa konkursa zasnivala se, koliko znam, a u ponečemu sam i učestvovao (kao i u žiriranju), na preciznom razlučivanju šta je tamo šta u prostoru… A ovaj drugi deo vašeg pitanja ima implikaciju koja bi mogla ovako da glasi: “Ako Beograd bilo gde ima problem sa zelenilom – može bilo gde drugo da ga nadoknađuje, smanjuje”, što je besmisleno. Osim toga, kada se kaže Košutnjak, na šta se tačno misli!?

Osim zelenila, u javnosti se kritikuje i odnos nagrađenog rada prema Prostorno kulturno–istorijskoj celini Topčider koja je kulturno dobro od izuzetnog značaja, a koja je u obuhvatu rada. Žiri očigledno nije video ništa sporno u tom segmentu ponuđenog rešenja.

Ne bih rekao da je baš tako. Pre svega, veliki deo javnosti komentariše jedan raniji nacrt urbanističkog viđenja za isti prostor, koji je prilično glatko tada odbijen, jer je bio previše ambiciozan prema izgrađenosti i da kažemo nekritički nemaran spram zelenila uopšte. Ali taj nacrt je odbačen, a menadžment firme koja sada vodi “Avala studios” je, koliko sam imao prilike da se upoznam, mnogo ozbiljniji i senzibilniji no što je bio pređašnji, dâ se zaključiti, u vreme tog odbačenog prvog nacrta plana. Lojaničin pobednički rad je sad na putu dalje razrade i provere, ka izradi predloga plana, s pažljivim uklapanjem u pojedinačno kategorisano zelenilo i zadržavanje postojećih saobraćajnica.

Na Košutnjaku, kao i u svim ostalim delovima Beograda, planirana je izgradnja stanova. Kome su namenjeni toliki stanovi? Natalitet nije za pohvalu, Rusi i Ukrajinci verovatno više neće dolaziti u onom broju kao na početku rata njihove dve zemlje, strani radnici nisu imućni pa ne mogu da kupe te stanove…

Tu se ukrštaju dve stvari. Prva je da smo se mi, ima tome jedan broj godina, opredelili za tržišno poslovanje a odagnali društveno planiranje kakvo je bilo nekad, sa jasnim računicama potreba građana. Ako nešto ima tražnju na tržištu, na primer stanovi, onda se ne uzima racionalnost ukupne računice o kojoj vi govorite odnosno pitate me, kao kriterijum za i protiv. Jasno je da su svi kupci novih stanova do juče negde stanovali, svakako nisu spavali na klupi u parku, ali to više ne kontroliše državni plan. Osim toga, ne budimo naivni, nisu svi novi stanovi isključivo za stanovanje, neki su samo investicija. Pa pogledajte Beograd na vodi, sa njegovim kapacitetima on uopšte nije prava stambena sredina.

Svedoci smo izuzetno negativnih pojava u urbanizmu, pa je opravdano što javnost unapred očekuje da će svaki planski dokument doneti nešto loše po grad. Istovremeno, svako apriori nepoverenje je samo po sebi negativno. Molim za komentar.

Grad možete gledati na dva načina: kao sistem stabilnih mesta i struktura i kao polje za investiranje, u maniru susreta i sukoba stajaće i nadiruće energije. Prirodno je da se u gradu gradi, Beograd nije Siena, ali nije ni pustopoljina ka kojoj se zatrčavaju investitori. Kada je Vesić onomad govorio o smislu Skajlajna na kraju Ulice kneza Miloša, objašnjavao nam je da je to znak ulaska u grad, a šta je nama koji smo odavno i sve vreme u gradu, nama je kao neki divlji direk. Ponovo bih potcrtao aspekt tržišta u urbanizmu. Grad, prostor, jeste uvek ekonomsko polje, ali nije samo ili nije isključivo ekonomsko polje. Mora biti kontrolisan, da ne kažem da mora biti artikulisan. U tome ulogu igraju urbanističke službe lokalne zajednice, konkretno Beograda. Mada nam se Republika utrpala u odlučivanje o sudbini i profilaciji grada proglašavajući nekakav strateški interes države kao nadređen svemu. A taj interes proglašava onaj ko upravlja državom Srbijom, skoro po sopstvenom nahođenju, često ne po nekoj opšterazumljivoj i prihvatljivoj logici. Pa pogledajte samo taj Ekspo, treba svi da verujemo u njegov opšti interes za Beograd i Srbiju! Negde su za to vezani i zakonom definisani Prostorni planovi područja posebne namene (PPPPN) koje na kraju usvaja Vlada Republike. Sporno? Prilično. No, da li bilo ko upućen misli da je drugačiji, standardniji put usvajanja planova koje treba da verifikuje Skupština grada Beograda, onakva kakvi su naši parlamenti generalno, u bilo čemu bolje rešenje? Nisam uopšte siguran.

Da li u ovom veku postoje neki objekti, bilo novi bilo obnovljeni, koji su pozitivan primer?

Najpre moramo da budemo svesni da u našoj praksi, u našem realnom iskustvu, veoma mali broj zdanja ima izvornu namenu, funkciju. Bolje da se ne preslišavamo koje javne građevine za šta služe danas, a za šta su bile građene. Možemo da uzmemo samo jednu, na primer nekadašnju Državnu štampariju, alias BIGZ, arhitekte Brašovana, koja ne samo da nije štamparija nego ni onomad nije građena na za nju prvobitnoj lokaciji Kalenić pijace, a kamoli taksativno ispitivati detalje. Koliko znam, ta nedavna prenamena i rekonstrukcija za novi život smatra se sasvim uspešnom i prihvatljivom, u pitanju je kulturno dobro i bitan reper Beograda, koliko god da je ovaj narastao i, izvinjavam se, izobličavao se, neki bi rekli – razvijao se.

Vi ste najveći stručnjak za kompleks Generalštaba. Kako li vam je dok slušate ministra kulture i poslanike kako sebi daju za pravo da s pozicije nekog ko je stručan za tu temu, govore o Generalštabu? Znam da smo o tome već razgovarali za “Vreme” (broj 1789), ali u međuvremenu je ta pojava postala legitimna skupštinska praksa, pre svega, zahvaljujući ministru Selakoviću.

Nije umesno, ali ne mogu da odolim da ne počnem odgovor konstatacijom kako su sada svi, do poslednjeg građanina, čuli za arhitektu Nikolu Dobrovića. To jeste donekle iznuđen uspeh, ali ipak je silan vektor. Čak bih dodao da postoji, siguran sam u potpunosti, jedna blesava obrnuta proporcija da što se više Generalštab spominje, sve je manje, u proseku, znanje i razumevanje razloga njegovog ozvaničenog značaja. Pogledajte samo koliko ima ljudi koji misle da je on važan pre svega zbog bombardovanja u agresiji 1999. a ne da je proglašen za kulturno dobro kao naše remek-delo arhitekture i urbanizma moderne. Memorijalni aspekt na ‘99-u je zapravo dodatak. Meni su te skupštinske litanije o Generalštabu i Dobroviću samo postavile sledeće pitanje: o koliko stvari ti ljudi nemaju pojma kada pričaju totalne gluposti o stvarima koje, eto, ja baš dobro znam, šta misle i odlučuju u povodu mnogih drugih stvari o kojima ja, ili bilo ko drugi, znam malo ili nimalo? A usmeravaju društvo i državu!

Ne znam da li ste primetili, ali u medijima se o Generalštabu piše u rubrici Hronika. Umesto da se, na primer, analizira za i protiv ukidanja statusa kulturnog dobra Generalštabu, raspravlja se o slučaju “Generalštab”. To, složićemo se, nije stvar uređivačke politike nego aktuelne situacije.

U pravu ste, s tim što moram odmah da uložim jedno pojašnjenje. Ne može da se “glasa”, ili glasa, o tome da li je nešto kulturno dobro ili (više) nije, ima ko je za to ovlašten u ime svih nas, kao srpskog društva. To što se Generalštab, sada već sasvim jasnim aktima i potezima, kao tema zarozao od vrhunskog javnog kulturnog dobra u kriminalni slučaj i proces, s vrha države naniže, kazuje da “treba da se radi, treba da se čisti”, kako glasi kratki refren jedne od pesama grupe EKV, tada Katarine Druge, u kojoj je jedna arhitektica imala kardinalnu ulogu. Besramno je prisustvovati javnom narativu onih koji su zemljište Generalštaba, i drugo okolo Dobrovićevih zgrada, nekom bili obećali pa se zapleli o sopstvene noge.

Priča da je Generalštab moguće obnoviti nije dovoljno prisutna. Vi ste deo Saveta za obnovu Generalštaba, kakve su najnovije vesti? Da li sada u Srbiji ima interesa i mogućnosti da se uradi projekat kojim bi se dokazalo da Generalštab nije ruševina koju treba dokrajčiti kao što propagira SNS?

Da preciziramo, najpre… Savet za pripremu i praćenje obnove Generalštaba, koji bi bio osnovan od strane Udruženja arhitekata Srbije kao našeg esnafa, predložio sam kao ideju koja je, siguran sam, bitno bolja od čestog arhitektonskog refleksa da se raspiše javni konkurs a la “šta raditi sa ruševinom”, što je naivni deus ex machina. Ideja je, koliko sam video i čuo, bio svedok, dosta dobro prihvaćena nedavno na samom isteku decembra, ali još nije formalizovana jer mi Srbi imamo januarske dane takve kakvi su. Pretpostavljam da će Sveti Sava da svira fajront praznovanju i da ćemo ponovo sesti za sto. Smisao Saveta je da se ne čeka na nekakav konkurs koji, uzgred rečeno, nije jasna ideja pri elementima proglašenja iz 2005. gde se traži i očekuje povratak prvobitnog stanja izgleda prema javnim prostorima ulica Kneza Miloša i Nemanjine, dok se unutrašnja struktura smatra otvorenom za profilisanje rekonstrukcije. Upotrebimo taj izraz iako je on jedan od nekoliko graničnih stručnih pojmova koji bi mogli biti upotrebljeni. Dakle, obnova Generalštaba sa ovom vlašću se ne očekuje jer ona ne ume da uradi salto ni unapred ni unazad, ali ne treba naprosto pasivno čekati razvod s njima. Savet, i uopšte bavljenje Dobrovićem na adresama koje smo, izgleda, odbranili od satiranja, mora pripremiti novu drugačiju volju i gest samopoštovanja baštine a ne raskrčmljivanje državnog centra u Beogradu. Uz važnu napomenu, kako sam napisao u predlozima za pomenuti Savet: dosta sa aktivizmom umesto profesionalizma, sa pojedincima koji su se utrpali u voz svojim agendama iza kojih ne stoji niti znanje niti etika borbe za Grad, zainteresovanih od prekjuče za Generalštab kao “grantojedi” da sačine elaborat koji će odnekle biti plaćen.

foto: marija janković

Šta je skuplje: obnova Generalštaba ili Ekspo? I šta je po vašem mišljenju ovoj državi više potrebno?

Pitate me nešto iz domena koji sam upravo načeo u prethodnom odgovoru. Na primer, izrada fizibiliti studije, koja je u jednoj opciji na stolu jer neko to zna da radi pa nudi svoju robu kao nedvosmislenu, koja se bavi, između ostalog, isplativošću nekog zahvata, investicije, u slučaju kulturnih ozvaničenih dobara se, dakako, naprosto ne razmatra “isplati li se ili ne”. A svakako potrebuje procenu troškova, u skladu sa predloženim putem rešenja. Troškovi bi trebalo više da ocrtaju tempo radova nego da licitiraju isplativost. S tim što moram da kažem, znajući ponešto o tim kućama koje sam i iznutra obilazio kao bombardovane, da potrebe i mogućnosti obnove nisu iste za zgradu A, onu manju, i zgradu B, veću, sa kulom ka Birčaninovoj. Moraćemo da imamo dve rekonstrukcije dveju kuća, sa posebnostima koje Nemanjina razdvaja. O tome, naravno, ne mogu procenjivati “student-eksperti” koji su, žao mi je, ali moram to reći, kao studenti odigrali ogromnu i presudnu ulogu u primarnom razobličavanju sistema, pa i zaštite Generalštaba od pretnje destrukcijom. Sad su koraci pred nama drugačiji. A za šta nam treba Ekspo, kazaću vam čim to budem spoznao. Kao i koliko objektivno para vuče. Jer se na sve strane štrpaju budžeti drugih njega radi.

Kako vam se čini, da li će Beograd na vodi jednog ne tako dalekog dana okupirati ceo grad? Odnosno: da li koncept Beograda na vodi već dominira gradom?

Znate koliko sam vremena i energije, valjda i nekog znanja, uložio u borbu da se Beograd na vodi ne dogodi, da se zaustavi, da se zauzda. Nikada neću oprostiti Mihajlu Mitroviću i Dragoljubu Bakiću koji su mi u početku govorili “da se ne nerviram jer od toga neće biti ništa”. A sad imamo i to proširenje u stotinama hektara, skaredno pravno i urbanistički, a da se ovo društvo još uvek tome ne da odupreti. Ideje, da ne kažem praznoslovlje, nekih kako će Beograd na vodi, onaj izvorni u prostoru Ranžirne stanice za železnicu, biti rušen, potpuno je naivan. Jedino što možemo učiniti je napeti svest o tome da Beograd ima tumor koji teško da može da bude uklonjen, jer se okamenio, ali da se zaustavi njegovo metastaziranje uzbrdo. U tom smislu bi i u zadatku Saveta moralo biti i dalje bavljenje tzv. Kušnerovim projektom koji je, i kakav je, sam po sebi, i bez teme rušenja Generalštaba, potencijalna katastrofa, smrt za Beograd. I to ne kao obličje i kapaciteti koje su negde neki arhitekti nacrtali nego kao znak da ovde neko ko je vlast pristaje na takvo nešto. Tu je žarište upale.