Dan kada im je krenulo nizbrdo

Vesti su prestizale jedna drugu tog ponedeljka, 15. decembra.

Tek što je javnost počela “da vari” istorijsku vest da je protiv jednog aktuelnog ministra – ministra kulture Nikole Selakovića – Tužilaštvo za organizovani kriminal podnelo optužni predlog, iz Sjedinjenih Američkih Država je stigla nova loša vest po režim. Kako je objavio “The Wall Street Journal” (WSJ), Džared Kušner, zet Donalda Trampa, odustao je od projekta izgradnje na području Generalštaba.

“Pošto značajni projekti treba da ujedinjuju a ne da dele, i iz poštovanja prema narodu Srbije i gradu Beogradu, povlačimo našu prijavu i povlačimo se u ovom trenutku”, rekao je portparol Kušnerove privatne investicione firme “Affinity Partners” za WSJ.

U nešto opširnijoj izjavi za N1, pomenuti portparol je dodao i da je njihova vizija projekta u Beogradu bila da ponude “elegantan i inspirativan dizajn koji odaje priznanje napretku Srbije”, te da su “ponosni na arhitekturu” koju je njihov tim osmislio.

Tako je, bar za sada, otklonjena opasnost od produženog kriminalnog delovanja aktuelne vlasti, barem na prostoru nekadašnjeg Generalštaba.

foto: instagram predsednika / fonet

Međutim, ostaju brojna pitanja: hoće li Kušnera zameniti neki drugi “investitor”, da li će i koliko država Srbija morati da plati penale zbog “umešno” sastavljenog ugovora i propasti posla, kao i kako će dalje teći sudski postupak.

Jer, kivni i zbog pomisli da bi neko uopšte mogao da procesuira člana vladajućeg klana, a kamo li zbog nove realnosti koja im se stvara pred očima, u ponedeljak i utorak su i Selaković i Vučić, kao i sva propagandna glasila naizmenično pretili čas TOK-u, čas građanima koji su “oterali investiciju od 750 miliona dolara” i napravili štetu od “bar 1,5 milijarde”.

Ono što je bila novost u ovakvom ponašanju – koje bi možda moglo da se okvalifikuje kao posebno krivično delo, ometanje pravde – bila je izvesna rezigniranost i poraženost u predsednikovom nastupu u utorak.

Bilo je tu bombastičnih najava, bio je prisutan i radikalski bes zbog postojanja pravosudnog organa koji mu se otvoreno suprotstavlja; takođe, možda je bila prisutna i frustriranost zbog potencijalne izmakle dobiti – tek, poruka koju je Vučić celokupnim nastupom preneo nije otišla mnogo dalje od toga da je on besan i da je nemoćan da izmeni stvari koje ga čine besnim. No, krenimo redom.

HRONOLOGIJA KRIMINALNOG DELOVANJA

“Tužilaštvo za organizovani kriminal juče je podiglo optužni predlog o izmišljenoj aferi ‘Generalštab’ protiv ministra kulture Nikole Selakovića i još tri osobe, čime su, i uprkos tome što nemaju dokaze, krenuli u rušenje predsednika Aleksandra Vučića i vlasti u Srbiji”, glasila je vest u utorak na Informer televiziji, autorke Katarine Odalović.

foto: rade prelić / tanjug

Ovo je glavna poruka koja se emituje propagandnim kanalima pod kontrolom vlasti u Srbiji – slučaj “Generalštab” je izmišljen, sprovodi ga otrgnuto i od naroda otuđeno Tužilaštvo za organizovani kriminal, koje je produžena ruka mističnog entiteta pod nazivom “blokaderi”, a sve je deo više puta do nogu poražene obojene revolucije kojom se ima svrgnuti jedini zamislivi vladar Srbije Aleksandar Vučić, a zemlja se ima uništiti i rasprodati strancima, umesto da se gradi, dovode investitori i investicije koje se mere u stotinama miliona evra.

Ali, za šta je zapravo optužen Selaković?

Kako je u ponedeljak saopštilo Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, optužni predlog protiv ministra kulture Nikole Selakovića, sekretarke Ministarstva kulture Slavice Jelače, vršioca dužnosti direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gorana Vasića i vršioca dužnosti direktora Zavoda za zaštitu spomenka kulture grada Beograda Aleksandra Ivanovića podignut je zbog nezakonitosti prilikom skidanja svojstva kulturnog dobra nad zgradama “Generalštaba”.

“Osumnjičenima se stavlja na teret da su izvršili dva krivična dela: zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 1 i falsifikovanje službene isprave iz člana 357 stav 2 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika”, saopštilo je Tužilaštvo i dodalo da “nastavlja sa preduzimanjem radnji u cilju utvrđivanja da li se u radnjama još nekih lica stiču obeležja krivičnog dela”.

Prema Krivičnom zakoniku, za zloupotrebu službenog položaja predviđena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina, i to za službeno lice koje “iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog”.

Kada je reč o falsifikovanju službene isprave, za ovo krivično delo predviđena je kazna zatvora od tri meseca do pet godina, i to za službeno lice “koje neistinitu službenu ispravu, knjigu ili spis upotrebi u službi kao da su istiniti ili koje službenu ispravu, knjigu ili spis uništi, prikrije, u većoj meri ošteti ili na drugi način učini neupotrebljivom”.

Otkud ovakve optužbe na račun Selakovića i ostalih?

Već su mediji pisali, ali valja ponoviti. Tada “sveže” postavljeni direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Goran Vasić je u julu 2024. podneo zahtev Ministarstvu kulture za rešavanje sopstvenog stambenog pitanja, sve po redu i kako treba, kroz pisarnicu Zavoda.

Onda je iskoristio broj tog zahteva i pod njim napisao predlog odluke, na svoju ruku, bez znanja i neophodnog učešća stručnih lica Zavoda, kojom bi se uklonila zaštita sa zgrada Generalštaba u centru Beograda, arhitektonskog dela Nikole Dobrovića, koje je steklo svojstvo spomenika kulture 2005. godine. Vasić je ovaj falsifikat odneo u Ministarstvo kulture i predao ga Slavici Jelači, sekretarki u tom ministarstvu.

Istog dana je, na izričito zahtevanje novog ministra kulture Selakovića, sličan predlog u ministarstvo doneo i Aleksandar Ivanović, takođe tada “sveže” postavljeni direktor beogradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Ivanović je znao da nije u nadležnosti gradskog zavoda da šalje predloge odluka Ministarstvu kulture, već da to sme da čini samo republički zavod, ali je na više puta ponovljeno insistiranje ministra Selakovića svoj dokument nazvao “predlog odluke” umesto “mišljenje”, kako je on, Ivanović, želeo.

“Ministarska se ne poriče”, izjaviće kasnije Ivanović pred Tužilaštvom za organizovani kriminal.

Nakon što je Ministarstvo kulture dobilo ta dva falš dokumenta, Slavica Jelača je počela njihovo uobličavanje u predlog odluke koje će Ministarstvo kulture poslati na odlučivanje Vladi Srbije. Jelača nije smela ovo da uradi pošto nije bila nadležna da se bavi kulturnim nasleđem i skidanjem zaštite, već Sektor za zaštitu kulturnog nasleđa i digitalizaciju koji – eno ga živ i zdrav – postoji u Ministarstvu kulture. No, uprkos postojanju tog Sektora, Jelača je predmet skidanja zaštite vodila kroz “svoj” sekretarijat, bez znanja stručnjaka Ministarstva kulture.

Ko je Jelači rekao da to uzme da radi? Sekretarka u Ministarstvu kulture nije imenovala ministra Selakovića prilikom saslušanja pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, ali je rekla kako je “predmet dobila u rad od svog pretpostavljenog”, kao i da je “ministar rekao da se krene u proceduru pred Vladom”.

“Nije moje da poznajem materiju koja se tiče zaštite kulturnog nasleđa”, rekla je Jelača na saslušanju u Tužilaštvu i dodala da je za nju važno da poznaje formu u kojoj se pripremaju akta koja Vlada usvaja.

Sve ovo je preduzimano zato što je tadašnji ministar Goran Vesić u maju 2024. godine u ime Vlade Srbije u tajnosti potpisao ugovor sa pomenutom Kušnerovom firmom “Affinity Partners”, po kome se država obavezala da raščisti prostor gde se nalaze zgrade Generalštaba, ukloni svojstvo kulturnog dobra sa njih, e da bi se tu zidale poslovno-stambene zgrade i luksuzni hotel “Tramp”.

Na kraju je Vlada Srbije u novembru 2024. na osnovu falsifikovanih dokumenata donela odluku o skidanju zaštite sa prostora Generalštaba.

KO SVE TREBA DA ODGOVARA

Sve ovo je bilo poznato javnosti zahvaljujući medijima, a ne zbog transparentnog rada Vlade. Međutim, peripetije kreću sada, nakon dugo očekivanog podizanja optužnog predloga protiv Selakovića.

Najpre, hoće li se Selaković ili Vlada Srbije pozvati na ministrov imunitet i tako izbeći suđenje? Selaković je u ponedeljak rekao da se raduje suđenju, jer to neće biti suđenje njemu, “već toj organizovanoj kriminalnoj blokaderskoj bandi iz TOK, na čijem čelu je taster tužilac Mladen Nenadić”.

To će, rekao je Selaković, “označiti kraj organizovane kriminalne bande na čelu sa Mladenom Nenadićem”, potom, da “postoji sprega bande na čijem je čelu Nenadić, tajkunskih medija i opozicije”, kao i da je sve to organizovano iz inostranstva. Ukratko – prilično uobičajena teorija zavere koja na ovim prostorima prolazi kao zvanična državna politika već 35 godina.

Ono što još uvek nije jasno jeste razlog zbog kojeg ni Mladen Nenadić lično, glavni tužilac TOK-a, niti to Tužilaštvo ne gone ministra Selakovića i njegove saučesnike za ovakve i slične izjave. Međutim, ovo busanje u patriotske grudi neće značiti mnogo ukoliko Selakovićev šef proceni da mu ne odgovara da se ministru zapravo i sudi. Naravno, prethodno optužni predlog mora postati pravnosnažan, odnosno, mora da ga potvrdi sud.

I Vučić je u utorak nastupio slično rekavši da i on jedva čeka suđenje, ali ne Selakovićevo, nego ono koje bi TOK vodio protiv njega samog, Vučića.

“Ja želim da odgovorim, ja sam kriv. Ja sam želeo da dođe tako velika investicija u našu zemlju. I u tom slučaju ja jedva čekam podizanje optužnog predloga protiv sebe, protiv Aleksandra Vučića kao predsednika Republike. Istog sekunda pomilovaću sve druge protiv kojih eventualno bude podignuta optužnica”, rekao je Vučić.

Do suđenja Vučiću, bar u ovom predmetu, još je relativno dug put. Pre njega, tužilaštvu stvari u predmetu “Generalštab” treba da objasne mnogi drugi ministri i državni službenici.

Jer, da bi onaj falsifikovani i nikakav predlog odluke bio prosleđen Vladi Srbije, na njega je moralo svoje mišljenje da da nekoliko ministarstava i službi: Ministarstvo finansija (ministar Siniša Mali), Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (ministar Goran Vesić), Republički sekretarijat za zakonodavstvo (direktor Dejan Đurđević) i Generalni sekretarijat Vlade Srbije (tadašnji generalni sekretar Novak Nedić).

Svi oni prvo treba da objasne tužilaštvu kako to da im nije smetao falsifikovan i nepotpun predlog odluke za koji su dali svoje pozitivno mišljenje. Prethodno, tužilaštvu bi trebalo da budu objašnjene i okolnosti kako je moglo da dođe do potpisivanja ugovora sa Kušnerovom firmom – tu bi, na primer, mogli da u tužilaštvo budu pozvani, osim Vesića, i ministar odbrane Bratislav Gašić i tadašnja ministarka kulture Maja Gojković.

Siniša Mali bi morao da odgovori i zbog čega je baš on sazvao sastanak na kome je tadašnjim direktorkama Republičkog i beogradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture rečeno da moraju da skinu zaštitu sa Generalštaba ili da podnesu ostavke. Tek kada svi pomenuti budu objasnili svoje postupke pred tužilaštvom, mogao bi da bude saslušan i onaj koji se hvali da je sve to on uradio i da je sve njegova ideja i naređenje – Aleksandar Vučić.

PRITISCI NA TUŽILAŠTVO SE NASTAVLJAJU

foto: sava radovanović / tanjug

Do tada – ko živ, ko mrtav. S obzirom na to koliki nedozvoljeni uticaj i pritisak vlast na njih vrši javno, preko propagandnih glasila u svojoj službi, može se zamisliti pod kolikim su pritiskom i pretnjama postupajući tužioci TOK-a i njihove porodice za koje javnost još uvek ne zna. Osim pretnji tužiocima – Selaković reče da će on njima da sudi, a ne obrnuto, a Vučić reče da će on lično da piše krivične prijave protivu tužioca – preti se i samoj instituciji Tužilaštva za organizovani kriminal.

Deluje da se od prvobitne ideje, plasirane kroz udruženo delovanje poslanika Uglješe Mrdića i ministra pravde Nenada Vujića, odustalo od pripajanja TOK-a Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. No, u svom nemoćnom besu, Vučić je 15. decembra najavio nove akcije:

“Ukoliko želite da podignete optužni predlog protiv TOK-a za korupciju (…) do toga da po nečijem nalogu namerno uništavaju investicije u Srbiji, ekonomsko podrivanje zemlje i rušenje ustavnog poretka, to su najteža krivična dela, i sad, ukoliko bih ja podneo krivičnu prijavu protiv, recimo, šefa TOK-a i protiv njegovih tužilaca, oni bi mi sami napisali odgovor pošto su oni sami nadležni za sebe. (…) To ćemo da promenimo veoma brzo. Lagali su kako ćemo da menjamo zakone da bismo ukidali TOK; nećemo, ali će i ta lica biti odgovorna pred zakonom, a ne da budu izuzeta iz zakona. (…) Ne mogu iznad zakona da budu ni Nenadić, ni Isailović, ni Bajić, niti ne znam ko”, rekao je Vučić.

Najavio je i da će lično podnositi krivične prijave protiv svih lica koji su “u toj hajci i uništenju ove investicije učestvovali” – i protiv policije, tužioca i “drugih lica”.

“Ali mi neće oni o sebi odgovarati, već će morati da bude neki drugi tužilački organ nadležan za njih, a ne da sami za sebe pišu odbijanje krivičnih prijava”, rekao je Vučić.

Kao najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu u njegovoj istoriji, pravnik Vučić je propustio da tom prilikom kaže gde mu se to delo “ekonomsko podrivanje zemlje” nalazi u Krivičnom zakoniku, kolika kazna je zaprećena i slične sitnice.

Dakle, ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK-a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao.

Međutim, ovde je i suviše tih “ako” da bi jedan takav poduhvat uspeo. Uprkos objavljivanju nekoliko neuobičajeno oštrih i preciznih saopštenja, Tužilaštvo za organizovani kriminal i Mladen Nenadić nisu pokazali veliku zainteresovanost da gone pripadnike izvršne i zakonodavne vlasti i druge državne službenike koji ometaju njihov rad.

Takođe, uprkos nezapamćenim sinhronizovanim napadima pripadnika vlasti i propagandnih glasila na instituciju Tužilaštva, još uvek niko iz TOK-a nije izašao i napravio konferenciju za štampu, gde bi govorio o ovim napadima i odgovarao na pitanja novinara, niti je bilo ko iz TOK-a dao intervju o ovim nemilim događajima – kao da se sve događa nekom drugom tužilaštvu, u nekoj drugoj zemlji.

KOLIKO ĆE SVE TO DA KOŠTA

Najzad, jedno od pitanja koje se postavlja nakon Kušnerovog odustajanja od projekta “Generalštab” jeste – koliko će to državu Srbiju sve da košta?

U utorak je portal Forbes, koji je zajedno sa listom “Radar” prvi objavio ugovor između Vlade Republike Srbije i Kušnerove firme, u analizi izneo podatak kako samo “strateški partner”, tj. firma “Affinity Partners” ima pravo da raskine ugovor zbog neispunjenih prethodnih uslova.

Kako piše Forbes, jedan od razloga za raskid mogao bi biti uslov da “nije nastupila bitna negativna promena” od dana zaključenja ugovora, odnosno, “svaka promena koja bi bila materijalno štetna za poslovanje, imovinu i stanje zajedničkog preduzeća”. Iz ovog ugla, indikativno je da je američki partner odustao istog dana kada je protiv ministra i ostalih podnet optužni predlog.

Kako dalje piše “Forbes”, u slučaju poništavanja ugovora zbog neispunjavanja prethodnih uslova, Srbija ima samo pet dana da plati troškove raskida, a ti troškovi su milion evra plus transakcioni troškovi.

Forbes navodi još jedan razlog zbog kojeg Kušnerova firma može da traži odštetu od Srbije – a to je da je Srbija prekršila neku od datih garancija, među kojima je i ona da su – “sva odobrenja i saglasnosti nadležnih organa izdati kako bi država mogla da zaključi ugovor, valjana odnosno da su na snazi”.

Za kršenje ovih garancija nema ograničenja u iznosu eventualnog potraživanja američkog partnera, dok su sva druga potraživanja limitirana na najviše 50 miliona evra, pojašnjava Forbes.

Sa jedne strane, to je mnogo para. Sa druge, šteta po pravni poredak i kulturno nasleđe države – da je do realizacije projekta došlo – bila bi nemerljiva i nepovratna. Što bi rekli Selaković i Vučić – radujemo se suđenjima.