Zelene smokvice

Već nekoliko nedelja ponovo radi gradski prevoz, i taman toliko idem na rabotu gradskim prevozom. Kao da ništa nije bilo, pravimo se da se sve odjednom unormalilo. Prvo me je sve nerviralo kada sam morala da sedim u kući, a sada me sve nervira kad moram da putujem. Nervira me što se na vratima stana preslišavam pet puta da li sam ponela sva sredstva zaštite kao da idem u samo srce variole i kuge zajedno, nerviraju me ljudi koji ne nose ništa od zaštite, nerviram sebe što nosim masku koja mi je upalila sinuse pa ne mogu da dišem i ponekad kijam, pa se onda ljudi izmiču od mene u autobusu kao da sam šugava, nerviraju me ti što se izmiču, a i oni koji se primiču, nerviraju me oni koji svaki put viču: „Sreeednja, majstore!“, kao da je majstor propisao pravilo, nerviraju me oni što uđu na prednja i zalepe se za šipku, a ostatak autobusa prazan… Sve me, zapravo, nervira, i svi, a najviše samu sebe za sve nerviram.

U nerviranju, međutim, smirenje najbolje uspeva kada radiš besmislene stvari, a ja sam kraljica besmislenih poslova. Nema tog roka da se nešto uradi na vreme, nekog dead line-a, poslednjeg trenutka da oposliš neizbežno, a da neću naći makar kakav mali, najmanji poslić koji mi je tog trena najvažniji na svetu, taman da zaboravim kako vreme curi. U ovoj sam se veštini usavršavala od vremena studiranja i ispitnih rokova, i postižem baš vredne rezultate u gubljenju vremena.

Tako sam od nekoliko započetih, a nezavršenih zadataka iz raznih oblasti, u dva meseca skoro kućnog pritvora jedino oposlila neke kantice. Ima li besmislenijeg posla nego limene kantice, komada više, postarivati, kinđuriti i bojiti? Ako već hoćeš da budu stare, lakše bi bilo olupati ih. „Za šta će ti to?“, pita uvek kada me vidi sa bojama pragmatična majka. To što je očigledan odgovor – nizašta, trebalo bi da bude dovoljno da se svako zaustavi, ali ne i ja. Kada sam već krenula, zašto u sad nagizdane kantice ne uvaliti neke tegle i teglice, da im dam kakvu upotrebnu svrhu? Samo što i tegle ne valjaju providne i bez ukrasa, pa im se imaju naštampati nalepnice, i nije bilo dosta što sam ih odštampala, nego sam ih i docrtavala i tegle obmotavala čipkama i trakama, i sve slagala ne bih li napravila koju fotografiju.

Ako je ko mislio da je tu kraj, prevario se – najbesmisleniji posao koji sam uradila pre tri dana je, međutim, u… teglama. Postoji jedan razlog zašto sam to uradila, prvi i poslednji put – blagoutrobije; a i da pokažem da mogu. Ko je gledao jedan divan film, Babetina gozba se zove, setiće se šta sve može i kako da se sprema danima i danima, a na radost stomaka, i izede za par sati. E, ta sam. U teglama je slatko od zelenih smokvica.

Smokva u dvorištu firme, kada smo se vratili, porasla je do prvog sprata. Priroda se probudila, što bi rekli. Zelene smokve sam brala kroz prozor, recepti su iskočili na internetu, uprtila sam dva kilograma u rancu sve se izmičući da mi ih ko ne ugnjavi, ona dva metra razmaka među ljudima baš su mi bila potaman. A kad je krenulo pranje i propiranje, svake ponaosob, pa seckanje vrhova, pa bušenje pletećom iglom, čist zen, i u sredini posla, još daleko od kraja, barenje u devet voda… Pa onda sve to kuvanje i dokuvavanje, tri i po sata, pa smokve srču onaj šerbet, a i ja srčem takođe, i probam sva ulepljena od njihovog soka. I mislim se: „Crko dabogda udavljen slatkom smokvom onaj ko se prvi setio da zeleni plod probuši i obari u devet magijskih voda“, jer kraja nigde.

Rezultat su na kraju tegle i teglice u kanticama, na polici, za dva dana posla. Ako ćemo pravo, bio je sto i jedan bolji način da provedem ta dva dana umesto majući se nad šporetom, da sam recimo bar spavala. Ali ne, njuškala sam i dodavala začine, i jela vruće smokve nemajući vremena da čekam i proverim kako je sve to ispalo kad se ohladilo, iako u receptima lepo piše da je ovo slatko za strpljive i da najbolji ukus dobije kada malo odleži. Oblapornosti, grehu, gleda li me ko odozgo kako ne odolevam? No, rukovodim se time da je i bogu milo ako je meni milo i drago, a kad sam već krenula u ovaj posao, bilo mi je baš drago kako se okončao i kako sam kvalitetno besmisleno potrošila neko vreme. A slatko ko slatko… Davno je jedna moja ujna spopala mog dedu da joj pohvali slatko od ruža. Deda probao, malo coknuo i rekao: „Lepo je, snajka, ali toliki šećer da si stavila i u bukovo lišće, bilo bi lepo.“ E, i zelene smokve su tačno to.

I taman kad sam pomislila da će ova mala kulinarska veština biti sve korisno što od smokvica može da se dobije, ispade i priča. Ako makar jednog čitaoca nakratko odvojim od prilično besmislene stvarnosti koja nas okružuje, moj se poslić podiže na drugi nivo, a i smokve u šerbetu sa njim dobijaju na smislu. Ode nerviranje, ko rukom odneseno.