Ljubavnica bogova

Beč, septembar 2012. Na fasadi nekadašnje K&K (carske i kraljevske) Telegrafske centrale platno s figurom Alme Maler. Neuništivu zgradu naselili su tog leta glumci da bi u nekoliko soba istovremeno prikazivali poglavlja njenog života. Ovu “simultanu dramu” pre toga su videli pozorišni sladokusci u Veneciji, Lisabonu, Holivudu, Jerusalimu, Pragu.

Šta je to bilo u Almi da privlači pažnju i pola veka posle smrti?

Rođena i odrasla u onom Cvajgovom Beču gde je težnja za kulturom bila “tako strasna”, ona nije bila samo lepotica, nju su, osim bujne kose i “plavetnih” očiju, krasili i pamet, muzički talenat, duhovitost… Ipak se Elijas Kaneti (s ukusom kiselog grožđa, reklo bi se) pitao čime to Alma osvaja besmrtnike, mučen “strašnom spoznajom” da im je prilazila kao svome vlasništvu.

Njen ljubavni život počinje s Gustavom Klimtom, na porodičnom putovanju po Italiji. Prema njenom dnevniku, sve je ostalo na jednom ukradenom poljupcu.

Njen učitelj muzike upisan je u dnevnik sa mnogo više poljubaca, ali to je sve: Alma ga muči dve godine, a onda napušta zbog Gustava Malera, s kojim se venčala (1902) u Karlovoj crkvi. Maler je direktor Državne opere, koju je “doveo do neslućenog sjaja” (A. Gatalica). Almi je napismeno dao do znanja šta očekuje: da njega učini srećnim i bude mu supruga a ne kolega. Pristala je, ali u dnevniku piše: “Čvrsto sam uhvaćena za ruku, od vlastite volje potpuno sam odustala”.

Imali su dve devojčice. Starija je umrla u petoj godini. Maler se od tog udarca nikad nije oporavio. “Mračan je život, mračna je smrt”, refren je njegove potonje Pesme o Zemlji.

Krajem iste godine (1907) odlaze u Njujork. Maler ima ugovor s Metropoliten operom. Na proputovanju kroz Pariz diriguje svoju Drugu simfoniju (Debisi odlazi s koncerta – nije mu se svidela). Almi se uzalud udvara pijanista Osip Gavrlilovič (budući zet Marka Tvena). U Evropu se vraćaju posle dve i po godine.

Alma sreće 27-godišnjeg Valtera Gropijusa, lepog berlinskog arhitektu. Veoma uznemiren, Maler traži pomoć Sigmunda Frojda (scene iz ordinacije deo su pomenutog pozorišnog spektakla). Alma ga ne napušta, ali ne prekida vezu s Gropijusom, koga podstiče na rad: “Što više postigneš, to ćeš više biti moj”.

Krajem 1910. Malerovi su ponovo u Njujorku, a na povratku opet u Parizu. Maler je, teško bolestan, iz hotela prenet u bolnicu, pa u Beč. Umro je 18. maja 1911. (na Gropijusov 28. rođendan). Neko je negde napisao: “Umro je on još onog dana kad se Gropijus rodio, samo to nije znao”!

Alma i Gropijus se razilaze, privremeno. Nedugo posle Malerove smrti započela je burnu aferu s Oskarom Kokoškom koji ju je nezasito slikao.

Ostavila ga je. Nikad je nije prežalio. Naručio je lutku njenog stasa i lika, šetao s njom po Beču, sve dok je u znak “osvete” nije javno spalio. “Svi ti veliki muškarci tražili su da ih razumem, a oni nikada nisu ni pokušali da shvate mene”, poverila se Alma dnevniku.

Pomiriće se s Gropijusom i venčati u jednoj berlinskoj opštini, uz dva svedoka pokupljena s ulice – Gropijus je tada bio vojnik, dobio je dva dana odsustva.

Petog oktobra 1916. rodiće se njihova kći Manon. Otac je u ratu, na zapadnom frontu. Dobija oficirske činove i dva gvozdena krsta, ali gubi Almu, koja 1918. godine započinje vezu s piscem Francom Verfelom. Po završetku rata Gropijus se nastanjuje u Vajmaru, posvećen arhitekturi i otvaranju Bauhausa. Alma živi u Beču. Ubrzo, on će zatražiti razvod, jer “žudi za partnerom koji voli njega i njegov rad”, a nema ga.

Alma jedno vreme radi u laboratoriji doktora Kamerera, biologa svetskog glasa. Kratka afera za nju, a on preti da će se ubiti na Malerovom grobu! Ubio se, ali ne tu i ne zbog Alme.

Manon umire u aprilu 1935. u 19. godini. Devojci koju je Beč obožavao Alban Berg posvećuje violinski koncert U spomen na anđela.

Alma će 1918. roditi i sina. On će umreti kao beba, a ona nije sigurna je li Gropijusov ili Verfelov.

Za Verfela se udala 1929, prezimenu dodala i njegovo. Živeli su u kući koju je projektovao Jozef Hofman. Pre ženidbe Verfel je stanovao u hotelu «Bristol», ali nema ga na listi slavnih gostiju. Ivo Sanader, međutim, nije izostavljen.

Zbog rata idu u SAD. Alma bečke salone seli u Los Anđeles, gosti su Rajnhart, Stravinski, Britn, Tomas Man…

Verfel je umro 1945. a njegovi posmrtni ostaci posle trideset godina preneti su u Beč. Tu su mu spomenik podigli zahvalni Jermeni: u delu Četrdeset dana Muse Daga pisao je o genocidu nad jermenskim narodom.

Alma se preselila u Njujork. Tu je i umrla, ali počiva u Beču, pored Manon (čiju je nadgrobnu ploču dizajnirao njen otac Gropujus).

Na Alminom spomeniku nema epitafa. Moglo je da piše Ljubavnica bogova, kao u knjizi Via Vienna, ili Nevesta vetra, po Kokoškinoj slici, Muza četiri umetnosti, ili čarobnica Kirka…

Sveštenik Johan Holnštajner bio je poslednji Almin ljubavnik. Imao je 37 godina, ona 53.

Druga njena i Malerova kći, Ana, vajarka (umrla 1988), nadmašila je majku – udavala se pet puta.