Samoljublje

Društvo sastavljeno od samoljubivih pojedinaca ne propada spektakularno, ne eksplodira, ne urušava se uz zvuke sirena i dramatične slike istorijskih lomova, već se taloži u sopstvenoj banalnosti, kao izlučevine u septičkoj jami, u sporom raspadanju odgovornosti, dok svako u tom sistemu neumorno brani sopstvenu sliku o sebi kao poslednjem utočištu smisla.

foto: narcissus / caravaggio (1594–96)

Takva društva retko izgledaju tragično u klasičnom smislu. Mnogo češće deluju umorno, zasićena sobom, prekrivena slojem svakodnevnog cinizma i nasilja koji su se toliko normalizovali da ih više niko ni ne primećuje. Ljudi u takvom društvu postepeno prestaju da razlikuju moral od koristi, princip od marketinga, istinu od psihološke potrebe da sačuvaju pozitivnu predstavu o sebi, i zato sve postaje pitanje lične validacije. Čak i kada govore o zajednici, pravdi ili naciji, oni zapravo govore o sopstvenom egu koji traži potvrdu kroz kolektivne simbole.

U takvom okruženju lider nije uzrok bolesti već njen simptom, samo najvidljiviji izraz nečega što već dugo postoji u masi, ono što bi psihološki sediment društva neminovno izbacio na površinu pre ili kasnije. Lider zato ne nastaje u vakuumu, već je destilat kolektivnog karaktera, najčešće histerično samoljubivog, sa višestruko precenjenom slikom o svojoj navodno važnoj ulozi u istoriji sveta.

Masa gotovo nikada ne bira ono što joj je moralno potrebno, već ono što reflektuje njene potisnute impulse. Ako je društvo sastavljeno od ljudi koji nisu sposobni za samokritiku, koji svaku grešku premeštaju na spoljne faktore, koji u svakom sukobu instinktivno biraju sopstvenu nevinost — onda takva masa ne može da proizvede lidera koji će biti išta drugo osim uvećana verzija tih istih osobina.

Takav lider ne mora čak ni da bude naročito inteligentan. Dovoljno je da intuitivno razume psihološke slabosti mase i da ih pravilno hrani, pa tako postaje ogledalo kolektivnog narcizma. Narod u njemu ne vidi čoveka, već sopstvenu idealizovanu projekciju: figuru koja nikada ne greši, koju stalno ugrožava spoljni svet i koja svaku kritiku doživljava kao napad na samu zajednicu. Zbog toga odnos između mase i lidera često poprima gotovo religijsku strukturu: racionalna analiza nestaje, a ostaje emotivna identifikacija koja je otpornija na činjenice nego na bilo kakvu propagandu.

Samoljubivi, dakle, žele lidera koji će im potvrditi njihovu sliku sveta, a ne nekoga ko će dovesti u pitanje njihovu mitomaniju i fabrikovanu nacionalnu istoriju koja opravdava uništavanje Drugih i Drugačijih kao samo još jedan oblik dezinsekcije.

Tu se pojavljuje egomanijak, ali ne bilo kakav egomanijak, već onaj sa primesama sadizma, zato što masa koja odbija odgovornost mora negde da usmeri frustraciju. Pošto frustraciju ne može da usmeri ka sebi, masa traži spoljne mete. Psihološki mehanizam je gotovo primitivan u svojoj jednostavnosti: ako smo mi inherentno dobri, onda uzrok naših neuspeha mora postojati izvan nas. Tako nastaju unutrašnji i spoljašnji neprijatelji, izdajnici, strani plaćenici, manjine, Drugačiji, svi oni na koje se može prebaciti teret kolektivne frustracije.

Paradoks je u tome što čak i protivnici lidera kojeg je društvo samoljubivih politički rodilo, odgajilo i izglasalo — operišu iz istog mentalnog sklopa. I oni su samoljubivi, samo na drugoj ideološkoj ili “moralnoj” frekvenciji. Njihova kritika nije zasnovana na principima, već na povređenom egu. Oni ne osporavaju režim, već samo žele da zauzmu mesto u njemu. Zbog toga političke smene u takvim društvima često deluju kao kozmetičke promene identiteta sistema, a ne kao suštinski raskid sa obrascem.

Retko ko zaista želi da razori samu psihološku strukturu moći; većina samo želi da ona konačno radi u njegovu korist. Zato opozicija često nesvesno imitira metode koje javno osuđuje: kult ličnosti, moralnu isključivost, propagandnu simplifikaciju i emocionalnu manipulaciju. Razlika je uglavnom estetska, pa je zato, kada takvi ljudi dođu na vlast, rezultat gotovo identičan: nova verzija istog obrasca, sa drugačijim sloganima, ali istom suštinom. Društvo tada upada u cikličnu smenu narcisoidnih elita koje se međusobno mrze, ali psihološki liče više nego što bi ikada priznale.

Prava promena, ako je uopšte moguća, ne počinje smenom lidera, već promenom unutrašnje strukture pojedinca. Međutim, to je spor, bolan i nepopularan proces. Zahteva sposobnost samokritike, a samokritika je jedna od najređih ljudskih osobina, jer podrazumeva rušenje sopstvenih mitova. Čovek mora da pristane da možda nije moralno čist, da možda nije samo žrtva istorije, da možda deo problema postoji upravo u njemu, a to je mnogo teže nego mrzeti političkog protivnika ili idealizovati novu figuru spasa.