Kuvanje

Mama je zahtevala da naučim sve kućne poslove, uključujući kuvanje. Njeno je obrazloženje bilo: Ako ne budeš morala raditi, da znaš zapovedati.

Naučila sam, htela – ne htela, jedino nisam savladala zapovedanje. Ali sam, na (ne)sreću, mnoge od tih poslova zavolela, naročito kuvanje.

Sa savremenim uređajima mnogo je lakše kuvati i mesiti nego nekad. Još se sećam kako sam žicom mutila belanca ili fil: ruka da mi otpadne, a mama nadgleda i stalno ponavlja “još, još”, jer “mora da dubi”.

Zašavši duboko u “treće doba”, tetka mi je poklonila debeli stari kuvar (“Meni ovo više ne treba”), u kome recepti za jela s piletinom počinju ovako: Zaklanu kokoš očistiti od perja, izvaditi drob… Ali šta je to prema načinu na koji su mongolski konjanici omekšavali meso: ispod sedla, dok jašu.

U stara vremena zid iznad šporeta ukrašavalo je (i od fleka štitilo) vezeno platno zvano kuvarica. Pre nego po vezu zapamćeno je po propratnim porukama. Evo dve od mnogih: Kuvarice, manje zbori da ti ručak ne zagori; Mudra žena mora znat muža volet i kuhat. I jedna poruka mužu: Zašto gledaš sad u lonac kad mi nisi dao novac.

Koleginica mi je donela svesku s receptima svoje majke, fine stare gospođe iz Sombora grada. Ispod svakog od njih krupnim slovima bilo je ispisano “Smrt fašizmu – sloboda narodu!” Zabeleženi su, očito, posle Drugog svetskog rata.

Ja sam nekoliko desetina recepata unela u računar, ali ipak češće otvaram pohabanu svesku sa zapisanih stotinak recepata, uz koje uglavnom piše ko mi ih je dao: Rolat sa šamom – Neda, Perece – Jula, Grilijaš štangle – Đurđa itd.

Kako je baš u tu svesku upalo nekoliko rečenica o Mustafi Golubiću, ne znam, biće da sam slušala nešto o njemu i požurila da zapišem, a druga mi nije bila pri ruci.

Mada… Nije da njegova delatnost nema veze s kuhinjom i kuvanjem, u onom drugom, prenosnom značenju, gde je Golubić bio samo jedan od kuvara, kao mnogi pre i posle njega.

U nekim već zaboravljenim vremenima, pre pametnih telefona, često smo se sastajali, nekad u kafani, češće kod kuće. Znali smo ko šta voli da jede pa je domaćica to spremala. Moj drug Mića Paunović ukopao me jednom prilikom rekavši da je na ručku kod mene otkrio zašto se pasulj zove lovački: Loviš, loviš, pa zrno!

Pod dejstvom drugarske kritike, u međuvremenu sam naučila da kuvam čak i pasulj Jokai Mora, specijalitet tog mađarskog klasika. Ni nalik na lovački, bar ne onaj moj, iako je i u njemu ponajmanje pasulja. Ima ga 200 grama, a ostalo je dimljena kolenica, debrecineri, veza zeleni, crni i beli luk, pa kad se sve to dooobro skuva, doda se domaća testenina veličine nokta i u svaki tanjir po kašika pavlake. Uh! (U Mađarskoj se od 2005. godine, Morovog 150. rođendana, održava takmičenje u kuvanju ovog jela bombe.)

U romanu Sindbad se vraća kući hrani je nekoliko nostalgičnih stranica posvetio i Šandor Marai. “Ručak je bio praznik, pobožna predstava života u tri čina, supa, meso i kolač”, “obred tokom koga će se napuniti ne samo stomak, nego će se nasititi i duša”. “Domovina je živela u uspomeni na dela predaka”, ali i u mirisu, ukusu i osobenosti mađarskih jela i pića.

Oskar Vajld je negde napisao da posle dobre večere čovek može oprostiti bilo kome, čak i rodbini, a Bernard Šo priznao da nema ljubavi iskrenije od ljubavi prema hrani.

Osim pomenutih (i nepomenutih) pisaca, hranom su se u svojim knjigama bavili i mnogi drugi ljudi od pera. Recimo, “Pištalo ne propušta da okuša svako jelo karakteristično za podneblje u kojem se našao, da opiše njegov ukus”, uočava Mihailo Pantić, a Aleksandar Genis tvrdi da je sir koji je jeo s čobanima u Jermeniji “upio u sebe kvintesenciju planina: i aromu divljih trava, i nektar planinskog cveća, i rosu livada…”.

U prepisci s Goranom Markovićem Rajko Grlić otkriva da u biblioteci ima i nekoliko kuharica, a među njima i Sto ludih ručkova Libera Markonija, odakle prepisuje: Petao za ovaj ručak mora da bude težak bar četiri kilograma, da bude dobar pevač i veliki ljubavnik. Eto ti sad!

Krajem prošle godine umro je pesnik Miodrag Raičević, koji je za knjigu Kod srpskog pisca skupio recepte od 120 pisaca pa je nastala “prava kulinarska, književna i jezička gozba” – pisci su uz recept priložili i priču napisanu govorom svoga kraja.

Raičević je naučio da kuva u Beogradu jer je u njegovoj rodnoj Podgorici bilo sramota da uđe u kujnu, majka nije dala. Knjige M. Raičevića više nema u knjižarama, rasprodata je. Cena na Kupindu iznosi lepih 1.990 dinara. Ako.

Kad je u Beogradu otvoren prvi kineski restoran, zapodenula su razgovor dva moja druga. Jedan je bio oduševljen: “Dobro se najedeš, a brzo ogladniš”. Na šta će drugi, samac: “Ja, bogme, ne bih voleo tako da se hranim”.

Ukusi su, naravno, različiti. Ali bilo kako bilo, smrt fašizmu, sloboda narodu!