Calenzi bite

Jednom davno, u poznatom bečkom restoranu, pravim se važan pred mlađim kolegama, pozivam rukom konobara da platim račun. I teatralno, misleći da se tako na nemačkom kaže “Molim da platim”, izvalim: “Calenzi, bite” – izraz iz nekadašnjeg beogradskog žargona, što “u originalu” glasi “Zahlen Sie, bitte” i znači upravo suprotno: “Molim da mi platite”. Mlađarija počinje da se smeje, akonobar poziva starijeg kolegu (to je onaj što naplaćuje – Zahlkellner) koji prilazi i nadmeno mi uzima platnu karticu, bez reči je provlači kroz aparat, a popriličan bakšiš koji sam mu dao u gotovom da nadomestim svoju nezgrapnost, pedantno i ćutke slaže u “šlajpik” (veći, čini mi se, od torbe ondašnjih đaka prvaka).

Od tada pratim konobarska posla, prisećam se ponekad događaja iz kafane, upoređujem naše kelnere sa stranim pripadnicima tog esnafa. Tvrdim da su naši velemajstori u odnosu na kolege iz inostranstva. Prvaci sveta u svom poslu. Uslužni, ali ne servilni, duhoviti, spretni, otresiti, ne daju “na se”, ali do granice da se gost ne uvredi… Svojevremeno je grčki list “Dnevnik” (eKathimerini) u dodatku na engleskom napisao: “Ako vas u restoranu konobar lepo usluži, budite sigurni da je iz Srbije!”

U situaciji sličnoj bečkoj, konobar u Budvi je, kada sam ga pozvao i pitao mogu li da platim, ispravno i šeretski reagovao: “Čuj, je l’ možeš’ – no moraš, jadan!” U srpskoj verziji, kod “Kraljevića Marka” u Valjevu, kelner mi je na isto pitanje odvratio: “Što da ne možeš, da neću možda da ti zabranim?!”

Kao gimnazijalac, daleke šezdeset i neke, posle fudbala u dvorištu Pete beogradske gimnazije otišao sam sa drugarima iz kraja u kafanu “Boka” (na početku nekadašnje Ulice Ive Lole Ribara). Poručili smo skromno – po pet ćevapčića i žicu ražnjića, i po pivo ili kabezu. Došlo je vreme da se plati, izvrnuli smo džepove, ali nikako nismo mogli da namaknemo iznos sa računa. Konobar nas je samo pogledao, odmahnuo rukom i rekao: “Momci, kuća časti!” Postali smo mu najbolji i najzahvalniji gosti, redovno smo sedali za sto u njegovom “rejonu” i nastavili da u “Boku” svraćamo sve dok je nisu srušili.

Jednog vrelog avgustovskog dana (i ranije su bili vreli, ali ne ovoliko dugo), dok je još postojao “Park” kod Kalemegdana, stižem u društvo koje je već naručilo i hranu i piće. Dok smišljam šta da pojedem, poručim čašu tankog špricera, a konobar donosi bokal vina i sifon sode. Kažem da sam hteo samo jednu času, a on će hladno, preko ramena: “‘A’jte, molim vas! Tako svi počinju, a ja posle tamo-’vamo po ovoj vrućini!”

U beogradskom Zoološkom vrtu postoji Ulica Skopskih konobara, nazvana tako po dvojici konobara iz Skoplja koji su za vreme bombardovanja Jugoslavije premlatili i izbacili iz kafane pet grmalja, američkih narednika, jer su nešto zanovetali i maltretirali ostale goste.

Kredibilni svedok mi je pričao o još jednom interesantnom događaju. U beogradskoj kafani sedeo je i jedan pripadnik dinastije Karađorđević (pilot RAF-a u Drugom svetskom ratu). Na sto je stigla i flaša kisele vode “Knjaz Miloš”. Neko od domaćina se izvinjavao gostu rekavši da je “pogrešna voda”. Konobar se na to nonšalantno nadovezao: “Voda je prava, ali je možda dinastija pogrešna” i dobio naklon ugednog gosta.

Taško Načić je u Radovanu Trećem izgovarao ono čuveno “Šta piju …ke?” Na nekoliko predstava posle premijere, dok se to još nije pročulo među ljubiteljima pozorišta – gledaoci su grozničavo prelistavali program (u kome je, prema tadašnjem običaju, bio i tekst drame) da provere da li ta rečenica zaista postoji u tekstu. No, ubrzo su u beogradskim kafanama – kada bi ocenili da to može proći bez skandala – konobari Taškovo pitanje bez zazora i bez tri tačkice postavljali gošćama, značajno se smeškajući. Mogu da posvedočim da su uvek bili nagrađeni odobravanjem prisutnih dama.

A u Klubu književnika, još u Budino vreme, pozvan da presudi kojim se prstom pritiska ručka na sifonu za sodu – palcem ili kažiprstom – ovaj čuveni predstavnik profesije teatralno je zasukao rukav, uzeo flašu i, uz “D’izvinu dame”, pokazao ekspertsko rešenje – koristeći srednji prst!

Nikad kraja o konobarima i, ne samo muškim, pričama o kafanama.

Kada sam u jednom kafanskom društvu rekao da hoću za “Vreme uživanja” da napišem nešto o ovom izuzetnom esnafu, jedna prijateljica mi je zapisala na salveti: “Da nije nas, svijet ne bi znao da ima gordih konobara”. Navodno je to, ali ne znam kako bih proverio, izgovorio Matija Bećković.