Narodni restoran

U Rigi, glavnom gradu Letonije, tokom radne sedmice mnogi doručkuju, ručaju i večeraju u kantinama. Tačnije, u jednom lancu kantina koji se reklamira kao “narodni restoran”. “Lido” je privatna firma, ali neformalno ima status javne menze. Toliko je popularan da bi svaki pokušaj konkurencije verovatno propao.

Služe domaću hranu po principu samoposluživanja. Ambijent je rustičan, stolice su udobne, stolovi prostrani, a sa zvučnika se uglavnom čuje letonska muzika. Servirke i kasirke nose uniforme sa elementima letonske narodne nošnje, koju je dizajnirala (za ovdašnje prilike) poznata kreatorka Viktorija Joniene. Kao jedna od prvih privatnih firmi u Letoniji, koje su osnovane nakon raspada Sovjetskog Saveza, “Lido” je danas jedan od nezvaničnih simbola male i ponosite baltičke zemlje. Moto im je: “Naša glavna vrednost je demokratija u svakom smislu”.

Cene su dovoljno pristupačne da u “Lidu” jedu svi – od školaraca i studenata, preko komunalnih i građevinskih radnika, do žena u svilenim bluzama i muškaraca sa kravatama. Letonci se žale da nije jeftin kao što je bio. “Devedesetih su naplaćivali po tanjiru, pa si za fiksnu cenu mogao da uzmeš šta god hoćeš”, kaže mi moja nova drugarica Zane dok gricka batat pržene krompiriće. Danas se svaki komad hrane naplaćuje posebno, ali kada uđete u neku od njihovih šesnaest kantina u Rigi, i dalje imate pregled letonskog društva.
Od ponedeljka do petka se brzo jede, a za velikim stolovima ljudi neretko sede sami. O vikendima i praznicima u “Lido” se odlazi na porodični ručak. Spajaju se stolovi, gde sede i po četiri generacije. Tu su najstariji, koji su veći deo života proveli pod Sovjetskim Savezom, zatim njihova deca koja su se školovala u sovjetsko vreme, a poslednje tri decenije rade u liberalnoj ekonomiji. Tu su unuci ovih najstarijih, mahom rođeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih, koji su odrastali u nezavisnoj Letoniji, i najmlađi, često još uvek sićušni praunuci. I svako uživa, a ima i u čemu.

Služi se losos u bešamel sosu i razne vrste ribe (kuvane, pržene i sušene). Šašliki (pileći ražnjići), pile pečeno, pileća krilca na roštilju i plov (centralnoazijsko jelo sa pirinčem i piletinom, koje podseća na pilav). Svinjska rebarca i kotleti (mleveno meso sa začinima, nešto između podeblje ćufte i omanje pljeskavice). Šnicle svinjske i teleće, dinstane i pohovane. Teleći ragu, a o praznicima i ragu od jelena.
Ako ste raspoloženi za supu ili čorbu, nudi se aukstā zupa (hladna supa od cvekle, krastavca, krompira, mirođije, kefira i kisele vode). U ovom odeljku su i dva glavna jela – boršč (topla čorba od cvekle sa piletinom ili teletinom) i soljanka (čorba sa kupusom, pečurkama, krastavcem, rezancima i piletinom). Gde su supe, tu su i salate, a uglavnom se svode na turšiju, koja se u Letoniji jede tokom cele godine.

Ako ste raspoloženi samo za užinu, ovde se prodaju ķiploku grauzdiņi – prženi raženi hlepčići sa belim lukom, i to u kanticama od pola kile. Tu su i palačinke od rendanog krompira pržene u jajetu (u Belorusiji, Ukrajini i Poljskoj zovu ih drjanjiki, u Letoniji jednostavno palačinke). Ovde se može doći i samo na kolač (sitan ili kremast) i kafu, na kriglu piva koje lanac sam proizvodi, čašu vina ili gotovog koktela na bazi votke. Međutim, ne možete da kupite ni sendvič, ni picu.

U “narodnom restoranu” važi nekoliko jednostavnih pravila ponašanja. Kad ulazite, klimnete glavom redarki, koja stoji na vratima raja i vodi računa o tome da mušterije ne unose mokre kišobrane. Ako imate mokar kišobran, spuštate ga u korpu i stajete u red za pranje ruku (ko preskoči prvi korak biće opomenut, a ko preskoči drugi naći će se na meti tihe osude). Zatim uzimate plastičan poslužavnik i stajete u red za hranu. Hladnim jelima i supama možete da se poslužite sami, topla jela će vam sipati osoblje. Preostaje samo osetljivo pitanje da li da im se obratite na letonskom, što ćete svakako uraditi ukoliko govorite letonski, ili na ruskom koji je, prema podacima za 2025, maternji jezik za 37,7 odsto stanovnika. Možete i da probate na engleskom, pa šta bude. Možete i samo da pokažete prstom. Pribor za jelo je kod kase.

Pošto je često gužva, a stolovi veliki, sasvim je u redu da sednete s nekim koga ne poznajete. Povremeno su i pričljivi, kao Zane. “Znaš, Jovana, ja ovde samo zbog prženih krompirića i dolazim”, kaže.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!