Iako se zvanično zove Bajfordova, meni je naziv Banjička šuma mnogo draži, jer u njemu ima nešto lokalpatriotsko. Kragujevac, moj rodni grad, nosim sa sobom gde god da odem, pa tako i Banjicu, iako tehnički ne živim na njoj nego na Trošarini. Dovoljno sam blizu da mogu da navijam za Rad i da Banjičku šumu doživljavam kao svoju.
Čim sam došao u Beograd, znao sam da u njemu postoji šuma. Fascinirala me je sama činjenica da usred grada postoji prostor u kojem se, barem na trenutak, može zaboraviti da ste u gradu. Četiri godine kasnije, prošao sam je uzduž i popreko, barem njen dostupni deo, dok veći pripada vojnoj kasarni. U šumu najčešće ulazim kod bazena “Banjica”. I to mi je važno: vaterpolo je veliki deo mog života, pa mi je prirodno da šetnju počnem upravo tu. Odatle idem različitim putevima, zavisno od toga koliko imam vremena i kuda mi se tog dana ide, ali gotovo uvek završim kod ulice koju nazivam krajem šume, što je blizu stadiona Marakane.
Ostanem oko sat. Ne pravim plan i nemam posebnu rutu. Samo krenem. Odgovara mi što ne moram nigde da stignem.
Najviše volim večernje šetnje. Kada padne mrak, šuma postane još tiša, a dobro je osvetljena, pa je moguće njome prolaziti i kasno. Leti se posebno oseća razlika između nje i ostatka grada. Bulevar oslobođenja tada utihne, a sa njim i deo gradske buke. Tek kada zakoračim dublje među drveće, postanem svestan koliko je Beograd zapravo glasan.
Leti posebno volim da u šumu uđem predveče, kada se vazduh malo ohladi. Tada se više ne čuje samo grad nego i ono što u gradu obično ne primećujemo: šuštanje lišća, ptice, korake. Posle kiše zemlja zamiriše, a staze budu pune puževa. U tim trenucima šuma deluje još udaljenije od Beograda nego što zaista jeste.
Tokom studiranja na Fakultetu političkih nauka šuma je postala deo moje svakodnevice. Posle pet, šest, nekad i osam sati na fakultetu, potpuno isceđen, odlazak kući nije uvek bio ono što mi treba. Šetnja kroz šumu jeste.
Kada bi mi dosadili radni sto u stanu i stolovi čitaonice, odlazio bih u šumu da napravim pauzu i prošetam. A posle učenja, šetnja kroz njeno zelenilo bila je gotovo obavezna. Dok sam satima sedeo nad knjigom, značilo mi je što me čeka prostor u kojem mogu da se odmorim.
Ako bih zapao u neki problem, promena prostora bi mi pomogla ako ne da ga rešim, a ono da ga izbacim iz glave. Šuma je mesto gde mogu da saberem misli. Nekad bih samo hodao i razmišljao. Nije ni potrebno više.
Jedna od stvari zbog kojih volim Banjičku šumu jeste to što je prava šuma. U njoj sam viđao razne ptice, čuo fazana i jednom sreo zmiju. Ona je otišla svojim putem, a ja svojim.
Puževe, s druge strane, gotivim. Posle kiše ih se na stazama pojavi toliko da morate da gledate gde gazite. Kada vidim nekog na sredini staze, prebacim ga sa strane da ga neko ne bi slučajno zgazio. Možda je to sitnica, ali upravo takve sitnice valjda i čine odnos prema nekom mestu. Čovek počne da primećuje i ono što inače ne bi u prolazu.
U šumi nema onoga od čega čovek beži kada mu je dosta grada – nema sirena, saobraćaja, psovanja i nervoze.
Ipak, grad povremeno uđe i u šumu. Kada su velike utakmice na stadionu “Rajko Mitić”, automobili se naređaju uz obe strane staze na ulazu u šumu. Posle utakmice Srbije i Španije, prve koju su Španci igrali nakon osvajanja Evropskog prvenstva 2024. godine, izbrojao sam ih više od trideset. Nije mi to posebno zasmetalo – parking u tom delu grada je problem pa ljudi koriste prostor koji im je pri ruci, ali mi smeta kada iza njih ostane smeće, kao i kada pojedini vlasnici pasa šumu tretiraju kao prostor u kojem smeju sve što hoće.
Za ove četiri godine promenio sam se. Završio sam fakultet, napisao stotine tekstova, ostario, promenio navike. Šuma je sve to vreme bila tu, u mom životu.
Ne znam da li bih umeo da izdvojim jednu uspomenu, jednu sliku o njoj. Više mi znači to što znam da postoji. Da posle napornog dana imam kuda da odem, a da mi je potrebno svega nekoliko minuta da dođem do nje.
Možda je to i dovoljno. Ne mora svako mesto da bude veliko otkriće. Nekad je dovoljno da imaš svoju šumu.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Lido je privatni lanac „narodnih restorana“ u Rigi u kojem se jedu tradicionalna letonska i regionalna jela. Zašto je postao mesto susreta četiri generacije?
Pod dejstvom drugarske kritike, u međuvremenu sam naučila da kuvam čak i pasulj Jokai Mora, specijalitet tog mađarskog klasika
Ravnica čoveku ne dopušta onu prijatnu iluziju da je negde drugde rešenje za ono što ga izjeda
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Intervju: Jovo Bakić, sociolog, profesor Univerziteta u Beogradu
Pobedićemo, narod pravi kampanju za sve nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
