Melina, Grkinja

Sa Melinom Merkuri, na njenom, grčkom tlu, “srela” sam se prvi put u Muzeju vizantijske umetnosti u Solunu, za koji je ona položila kamen-temeljac. Šestog marta (dan njene smrti) ulaz je besplatan. Na vratima jednog amfiteatra čitam njeno ime, dok grupa osnovaca čeka da uđe na predavanje o Vizantiji.

Drugi put sam je videla na prilazu Plaki “odozdo”, od Zevsovog hrama, gde stoji njena bista od belog mermera.

“Susret” treći i poslednji: na Prvom atinskom groblju, na grobnici njenih predaka u kojoj i ona počiva, ispod visoke bele stele što se kao strela uputila ka nebu.

Marija Amalija Merkuri(s) rođena je u Atini 1920. Melina je ime od milja, od grčkog meli – med, dakle, medena, slatka.

Godine 1971. objavila je autobiografiju Rođena kao Grkinja. Naslov je uzet iz njene legendarne poruke pukovniku Patakosu, jednom od vođa vojne hunte koja ju je zbog njenih političkih stavova proterala iz zemlje i zabranila joj povratak. “Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja. Gospodin Patakos rodio se kao fašista i umreće kao fašista.” Dan-dva posle ove njene izjave, u Njujorku, gde tih godina živi, prodavao se bedž sa natpisom Melina je Grkinja.

Piše o svojoj porodici – ocu (koji je bio član Saveta Evrope u Strazburu), majci, bratu, a najviše o omiljenom dedi, gradonačelniku Atine punih 30 godina! Sebe predstavlja kao neobuzdanu i neposlušnu. Ne voli da uči, radije vara, ali zna šta želi: da bude glumica.

Na njenoj prvoj premijeri (Elektra Judžina O’ Nila, 1944), publika je zviždala, kritičari je sasekli. “Vrlo visoka. Vrlo mlada. Vrlo plava. Vrlo nevešta. Nema talenta.” Nije obeshrabrena. Na veliki uspeh čekala je još pet godina. Bila je Blanš u Tramvaju zvanom želja. Publika je klicala, a ona “zalila pozornicu suzama”.

Igrala je i Ledi Magbet, ali neuspešno. “Prosto nisam mogla da izađem na kraj sa škotskom kučkom”, zapisala je.

Njen prvi film Stela (za koji je direktor produkcije dao miraz svoje verenice) prikazan je 1955. u Kanu. Priča o devojci od 21 godine, još neudatoj a radosnoj, punoj života – čime je u tadašnjoj Grčkoj brukala svoju porodicu – ispraćena je toplim aplauzom. Ali jedan čovek se probio do nas preskačući sedišta kao divokoza. Bio je to Žil Dasen, njen budući muž, čijim je filmom otvoren festival. U Grčkoj, poludeo je za buzukijem, za grčkim narodom, za grčkim bojama, grčkim muzejima, grčkom ćebadi, grčkim magarcima. Sve bi bilo savršeno da nije bilo dubokog žaljenja pri pogledu na bedu u mnogim grčkim selima.

Režirao je film Nikad nedeljom (1960), nominovan za pet Oskara (dobio jedan, za muziku), ali je Melinu najviše radovalo to što su stotine hiljada ljudi posetile Grčku i što su američki pomorski oficiri koji su prvi put došli u Atinu hrlili da pre Akropolja vide Pirej i kuću glavne junakinje filma.

Snimili smo našu, grčku komediju. Sad je na redu grčka tragedija. Bila je to Fedra, smeštena u 20. vek. Hipolit je bio Toni Perkins. Melina je nominovana za Zlatni globus i nagradu Bafta.

Poslednji put na sceni bila je Eshilova Klitemnestra, a poslednji film snimila 1978.

Državni udar u Grčkoj (1967) zatiče je u Njujorku, živi i radi s Dasenom, igra na Brodveju, u mjuziklu Ilja, ljubavi moja, po filmu Nikad nedeljom.

Bila je uverena da diktatura u Grčkoj ne bi mogla da potraje ni četrdeset osam sati, narod to ne bi dozvolio, ne bi ni Amerikanci, ni Evropa… Prevarila se. SSSR povećava trgovinski promet s Grčkom, Francuska i Amerika hunti prodaju mlaznjake, Engleska tenkove…

Očajavala je, ćutanje je guši. Mnogo putuje, govori svima da nisu živeli ako nisu videli Grčku. Drži predavanja, daje intervjue. Oštra je, beskompromisna: Ako možete da idete na grčka ostrva znajući da su neka od njih zatvori u kojima se ljudi podvrgavaju mučenju…, ako želite da vaši dolari podupiru fašističku vladu, onda idite u Grčku. Pristalice hunte prete, nazivaju je kučkom.

Teška srca izostavljam mnoge dragocene detalje kojima obiluje Melinina knjiga. Ovog ne mogu da se odreknem. U Londonu, polaganje venca na spomenik lordu Bajronu. Tu je Melina, ne hapse je. Istovremeno jedan član parlamenta polaže venac na spomenik Bajronu u Atini. Hapse ga. Na vencu su ispisane pesnikove reči: Sanjao sam da Grčka još slobodna može biti. Uhapšenog puštaju, ali mu oduzimaju venac.

Po padu hunte 1974. Melina se vraća u Atinu, započinje političku karijeru. Jedan je od osnivača PASOK-a, članica parlamenta, ministarka kulture. Inicira izgradnju Novog akropoljskog muzeja, lavovski se bori za povratak skulptura sa Partenona, evropske prestonice kulture njen su “izum” (prva je bila Atina). Kultura je grčka teška industrija, govorila je Melina.

Umrla je 1994. godine. Na dan njene smrti, pozorišta i bioskopi su bili zatvoreni. U Mitropoliji, oko milion Atinjana odaje joj poslednju poštu, a na dan sahrane i škole, prodavnice. “Poslednju grčku boginju” do groblja je pratilo 300 hiljada ljudi.