Prve crtice iz emigracije

Miris. Grad iz kojeg dolazim miriše na benzin, cigarete i pekare koje rade celu noć. Grad u koji sam se doselila miriše na banjsko lečilište – breze, kesten, ruže i lale. Ne mogu da se otmem utisku da sam došla na odmor, samo na kratak odmor, koji će se završiti kroz nedelju-dve, a ja ću se, sa svojih osam kofera odeće, vratiti odakle sam došla, u beton i benzin. Dok šetam ulicom, svesno udišem – vazduh ovde nema ukus. Prijatno je, ali čudno – navikla sam da mogu da okusim ono što udišem.

Mačak. Zbunjeno sedi na novom kauču, u našoj novoj dnevnoj sobi – slika i prilika mog unutrašnjeg bića. Prošeta do prozora, sedne i onda gleda napolje, sa izrazom ruskog grofa koji je upravo izgubio porodično imanje. Pokušavam da mu objasnim šta se događa. “Mi sad ovde živimo”, kažem mu na srpskom. On me ćutke pogleda, pa mu kažem još jednom na engleskom, za svaki slučaj. Nema reakcije, ali imam utisak da nije oduševljen.

Veliki ranac. Lila boje, popucao po šavovima, ali se i dalje drž. Onakav kakav nose putnici i avanturisti, dovoljno veliki da strpam u njega šator, konzerve, ćebe, nepromočive cipele koje su u stanju da zagreju i srce. Stoji neraspakovan, ogroman i težak, kao džak uglja koji tek treba istovariti. U njemu su uspomene koje sam sačuvala iz prethodnih života – nakit koji ne nosim, dva stara mobilna telefona koja čuvam zbog slika koje nikako da prebacim na sigurno mesto, novinarske legitimacije, lična karta i vozačka dozvola pod devojačkim prezimenom. Sa njih u mene zuri neka mlađa, naivnija žena, koja ni u najluđim snovima ne bi mogla da zamisli naš sadašnji život.

Nova sveska. Za zapisivanje reči novog jezika, koje verovatno pogrešno izgovaram. Za žvrljanje malih cvetova, što mi pomaže da smanjim nervozu dok gledam televizor. Ponekad beležim i skice iz svakodnevnog života – pravim karikaturu pijanca iz ulice, koji svakog jutra uredno ubacuje flaše vodke u odgovarajući kontejner iza naše nove zgrade. Tu je i babuška iz prodavnice za kućne ljubimce, koja te prati pogledom čuvarke nacionalnog blaga dok šetaš njenim kraljevstvom od 10 kvadrata, smeštenom u suterenu stambene zgrade.

Ključevi. Svaki put kad se vraćam u stan, kopam po tašni malo duže nego inače. Nedavno sam sa priveska skinula veliki svežanj ključeva i zamenila ga skromnim parom ključića nove zgrade. Na privesku – panorama grada iz kojeg sam došla – Pobednik gleda na Savu i Dunav, suvenir kakav pre samo nekoliko meseci u ruke ne bih uzela, a sada drag poklon kojeg se čvrsto držim. Novi ključevi su mali, kao da otključavaju vrata dečije kućice na drvetu, a ne stana u kojem živi dvoje odraslih. Lako se sakriju na dno tašne. “Nismo još uvek tvoji”, kao da pokušavaju da mi poruče.

Kutija sa sitnicama iz prethodnog života. Na dnu ormara koji još uvek nisam uspela da popunim jer su mi stvari mahom i dalje u koferima, leži obična, smeđa kartonska kutija cipela. Na poklopcu je ispisan naziv relativno jeftinog brenda brze mode. U njoj, naravno, nisu cipele. Kad zagrebem rukom da potražim ključ od kutije za nakit, prsti mi prolaze kroz more plastike – stara bankovna kartica, stara lična karta, davno ukinuta kartica za beogradski gradski prevoz. Na dnu leže koverte – nešto računa, ugovor za internet koji sam nedavno raskinula i potvrda da je raskinut.

Privezak za lančić. U nedelji pre nego što sam se ukrcala na avion sa kartom u jednom pravcu i mačkom u transporteru, drugarica mi je poklonila nešto zaista posebno. Sedele smo u kafiću u kojem smo obe bile prvi put – već dugo ne živimo blizu, nove zemlje su samo dodatak na već komplikovanu slagalicu našeg dugogodišnjeg prijateljstva. “Pruži ruku i zatvori oči”, rekla mi je. Na dlan mi je spustila četvrtastu kutijicu. Otvaram oči. Otvaram kutijicu – u njoj je srebrni privezak u obliku deteline sa četiri lista od zelenih i belih cirkona. “Meni je donela puno sreće – sad neka je donese tebi”, kaže mi. Grlim je. Obe malo plačemo. Onda još dugo pričamo o svemu i svačemu, zamišljamo kakve ćemo biti za godinu dana, za dve, za deset godina. Zatim se rastajemo na ko zna koliko dugo, ali sigurne da ćemo jednog dana ponovo sesti na kafu.

Razumevanje, ćutke. U novom stanu, u novoj zemlji, mačak i ja ćutimo zajedno. Posmatra me pogledom iskusnog carinika koji zna da sam nešto sumnjivo uspela da prokijumčarim preko granice. Sad znam da je tačno da mačke gledaju pravo u dušu – on viri u najskrivenije kutke, one o kojima ne razgovaram ni sa samom sobom. Onda priđe, sedne mi u krilo i počne da prede, kao da mi je već sve oprostio. “Dovukla si me ovde, ali i dalje te volim – tvoje krilo je moje najsigurnije mesto za dremku”, kao da kaže. Toplina mi se širi telom dok mu mazim šarene uši. Taj osećaj, da smo zajedno bez obzira na sve, šapuće mi da novo mesto počinje da liči na dom.