Strip

Godina je ‘82, možda ‘83. Imam pet ili šest godina. Vreli letnji dan, kakav inače biva kada moja majka odluči da se uputimo iz Beograda u Slavoniju kod babe i dede, selo Duhovi. Užurbano stupamo na železničku stanicu, mama ide da kupi karte, pratim je u stopu i ne odvajam se – toliko sam bar naučio – a danas sam siguran da ona mene nije ispuštala iz oka. Nakon kupovine karata idemo ka peronima. Voz za Novsku, preko Slavonskog Broda, kreće u podne, stanica je prepuna ljudi. Bože sačuvaj da uđemo pravo u vagon. Prilazimo novinarnici i mama strpljivo kupuje sve stripove koje sam pokazao detinjim prstom.

Nedugo potom voz kreće i ja zabadam nos u Komandanta Marka, Zlatna serija. Pored mene je hrpa Alana Forda, Zagora, Mister Noa, Mikijevog zabavnika i nadaleko cenjenog Almanaha. Mama zadovoljno misli kako ću se zabaviti makar tri sata. Ali, dva sata kasnije pročitao sam sve stripove i cvrčim da sam gladan i da mi je dosadno. Put do Novske traje četiri sata. Potom još brzim vozom do Banove Jaruge i sat vremena čekanja autobusa za Duhove u parkiću pored stanice, gde ću dramiti od dosade i šutirati šljunak roze boje. Mama me sigurno tiho proklinjala u sebi što ne čitam sporije, ali nikad ništa nije rekla. Možda i jeste, ali sam bio zauzet pa je nisam čuo.

Naučio sam da čitam sa četiri ili pet godina, niko da me udostoji konkretnom informacijom, ali znam da sam to umeće stekao putem stripova. Putovanja na more ili u Slavoniju uvek su bila ispunjena trofejnim količinama stripova, koje sam sejao gde sam stigao, ali i pažljivo čuvao na konačnom odredištu, za ponovno čitanje. Sećam se „Giganta“ sa epizodom Čelične kandže koju sam iščitavao desetinama puta na krevetu u kuhinji bakine kuće u Duhovima, dok ona kao neki čarobnjak kuva ručak na šporetu na drva. Jasno se sećam epizode Zagora sa njegovim dvojnikom koju sam čitao jednog toplog dana ispod duda, pored kuruzane i štaglja, dok su moji pili kafu i raspredali o… Dobro, ne znam o čemu su raspredali, ali se Zagora jasno sećam.

Sećam se „Maxija“ sa Gruom (Aragonesovim Gruom, ne ovim reperom koji se pojavio dosta kasnije) koji sam dobio u Daruvaru, a čini mi se da sam istom prilikom dobio i specijal Dilana Doga Kraj. Zašto smo tog dana išli u Daruvar, ne sećam se.

Kad sam išao u Zagreb, vozio nas kum, čitao sam u autu epizode Alana Forda Hipnos i Gumifleks.

Kada se sve zbroji, u Slavoniji sam imao naskladištenu gomilu stripova u velikom kovčegu, blago spremno za ponovno iščitavanje svakog leta, sve dok nije izbio taj prokleti rat. Svi su ratovi prokleti, naravno, ali kada su moji pobegli iz Slavonije i došli kod nas u Beograd, nisu baš mogli sa sobom da tegle i stripove. Imao sam već 14 godina, bilo mi je jasno da je glava preča od svega, ali mislim da im to nikad nisam u potpunosti zaboravio, niti prežalio.

No, svet se nastavio okretati oko svoje ose, a ja sam nastavio po starom. Svaka poklonjena para je bila unapred osuđena za neki novi (stari) strip, pošto su novi (novi) sve ređe i teže izlazili. Danas, hvala bogu, nije tako.

I dalje događaje pamtim po stripovima. Sajam knjiga 1997? Sva tri Flaš Gordona. Kad sam položio najteži ispit, častio sam se izvanredno očuvanim raritetnim Teksom iz edicije Lunovog magnus stripa. Diplomski je bio propraćen Spiruom i Fantazijom, još jednim u nizu vrednih Zagora i – pozivom za vojsku isto veče. Kraj vojske sam proslavio gomilom Mister Noa.

Danas, šta god da čitam, opet sam onaj klinac sklupčan na sedištu vagona, i zaranjam nos u stripove dok se voz kreće uz ritmične udare ta–tak ta–tak.

Kada sam upoznao „najbolju od svih žena“, što bi rekao Kišon, ubrzo mi je kupila From Hell od Alana Mura. Danas smo u braku i imamo sina Viktora. Večeri kada se on rodio čitao sam Planet Hulk, a venčani kum mi je sledeći dan poklonio Rebetiko od Pridoma.

Prva stvar koju sam sinu kupio je majica sa slikom Betmena. Znam da će on imati svoj ukus, svoj život i svoja interesovanja. Ali isto tako znam da se stripovi i ja nećemo predati bez borbe.