Biti Žilijet Binoš

Nedavno sam imala sreću da se u milanskom bioskopu “Godar” susretnem sa francuskom glumicom Žilijet Binoš. Ona je za svoje 62 godine snimila impozantan broj filmova (66) koje su potpisali Godar, Mal, Haneke, Mingela, Karaks, Tešin, Lekont, Ferara, Kronenberg, Gitai, Klapis, Asajas, Kješlovski, Dimon, Kjarostami, Deni… Sićušna i sasvim neupadljivo obučena, nasmejana, kose podignute u neurednu punđu, Žilijet je pomalo mangupče i pomalo filozof, na onaj neodoljivi francuski non–chalant način. Kaže da se njene emocije najlakše iskazuju u predelu obraza, još uvek se zarumeni kada je preplavi uzbuđenje.

...

Za mene je najbolja bila u jednom od svojih ranih filmova Ljubavnici sa Pont Neuf–a (1991), koji je režirao njen prvi muž Leos Karaks: neobična ljubavna priča o mladom paru pariskih beskućnika, ona slikarka koja ne vidi na jedno oko i samo što ne oslepi i na drugo, on akrobata kojega niko nikada nije voleo i koji ima problem sa spavanjem. Taj film je bio financijski flop. “Danas mnogi razmišljaju na način američkih producenata – na prvom mestu je isplativost filma, a tek onda dolazi umetnost. U Evropi je, sva sreća, slučaj obrnut – prvo umetnost a onda biznis,” rekla je Žilijet i nastavila da priča:

“Detinjstvo sam provela u školi internatskog tipa, daleko od roditelja, gde sam otkrila glumu. Igranje je bilo radost, beg od samoće, od bolnih trenutaka. U toj školi sam stvorila mesto gde sam mogla da izmišljam neke druge živote i da radim i delim nešto sa drugima, to mi je bilo veoma važno. Kasnije sam glumu učila i od majke, ona me je puštala da glumim muške uloge zbog čega danas imam uravnoteženost i muškog i ženskog u sebi. Majka je bila ta koje je osetila moju vatru, moju strast za glumom.

U petnaestoj godini sam se preselila u Pariz i nastavila sa časovima glume. Na konzervatorijumu sam počela i da režiram pozorišne komade i diplomirala sa jednim Joneskovim komadom. Kada sam zaigrala opaticu u komadu Alfreda de Mizea, nastavnica glume Vera Greka me je, nestrpljivo, tri puta vraćala na jedan pasaž. Nisam znala kako to da odigram, osećala sam veliku prazninu u duši. Put do glumačkog zanata je za mene bio put saznanja i susreta sa sopstvenim bićem, šta uopšte znači biti ljudsko biće. Glumci su, u stvari, inkarnirani filozofi jer se na kraju sve svodi na pitanja o životu. U tom periodu sam mislila da pripadam samo pozorištu i da jedino time želim da se bavim, film me nije interesovao. Ali, ipak sam otišla na kasting, na nagovor jednog prijatelja.

Kako je bilo raditi sa Žan Lik Godarom? Imala sam 18 godina kada sam otišla na kasting za film Zdravo Marija, a on se sastojao u tome što sam, potpuno gola, išla oko stola i recitovala poeziju. Godar je bio darežljiv što se tiče finansija, ali kao režiser bio je nesiguran, čak sam ga se pomalo i plašila. Činilo mi se da je bio u potrazi za nekom istinom, ali nije znao na koji način da do nje dopre. Radeći sa njim, naučila sam da nikada ne treba da se oslanjam na režisera nego da moram uvek biti spremna.

Početkom osamdesetih, u vreme snimanja filma Randevu Andrea Tešina, bila sam toliko šokirana time što su se posle snimanja svi glumci vraćali u svoje svakodnevice, za razliku od mene koja sam dobila groznicu i visoku temperaturu, dve nedelje sam bolovala, jednostavno nisam mogla da zamislim da odvojim moj život od života na setu. Moj učitelj Žan Pjer Martino mi je rekao da svi evoluiramo kroz rastanke, a danas sam svesna toga da je prihvatanje rastanka na neki način i briga za sopstvenu dušu, osim što je preduslov za njen razvoj.

Vatra koju nosite u sebi neobjašnjiva je, ona je zapravo potreba da se dajete, da delite sa nekim nešto, da stvarate. Ona je i potraga za istinom, kroz osećanja i senzacije, a ne treba se davati odlučnošću volje već transformacijom sopstvenog bića. U svim mojim filmovima glumila sam likove koji su zapravo ja sama. Sve je u nama, možemo istovremeno biti i najgori ljudi i anđeli, samo je potrebno da to osvestimo. Nikada ne vidim likove koje tumačim kao nešto što je van mene same.

Koliko sam naučila od drugih? Mnogo, ali gluma je povezana sa osluškivanjem, posmatranjem, gluma je ponekad i izvan našeg shvatanja, ja potpuno zaboravim na samu sebe u činu glume. Svaki glumac ima sopstveni metod, ali je najbolji onda kada taj metod ne pokaže.

Kšištof Kješlovski? Ah, sa njim je bilo lako i radosno sarađivati, puno smo se smejali, on je bio nežni pesimista, strastveni pušač, terao me je da po pet puta ponavljam scene. Ništa nije znao o glumi, ali je sve ostalo u vezi sa filmom znao.

Slava? Ah, nije lako naučiti biti skroman, moramo se usuditi na to. Potreba za slavom je vezana sa figurom oca. Uspeh mi je bio potreban zbog potvrde drugih. Međutim, i u neuspehu se krije uspeh pod uslovom da iz njega nešto naučiš.”