Kafana kod Buce

Restitucija pokušava da vrati imovinu. Ali šta se dešava kada ono što je izgubljeno nikada nije bilo samo imovina? Kada se vraća kuća koja više ne postoji, a ono što je u njoj trajalo nikada nije ni moglo biti posedovano? Postoji trenutak u svakom postupku restitucije u kojem pravo mora da prizna sopstvenu granicu – trenutak u kojem se pitanje vrednosti više ne može prevesti u kvadrate, procene i tržišne kategorije, već ostaje kao višak koji izmiče obračunu.

Taj višak nazivamo sentimentalnom vrednošću, kao da je reč o nečemu dodatnom. A zapravo je obrnuto: sentimentalno je ono što ostaje kada sve drugo može biti izračunato (up. “Sentimental Value: Davati ono što nemamo”, “Vreme”, 3. 1. 2026). Zato restitucija nikada nije samo pravni postupak, već pokušaj da se vrati ono što nije moglo biti oduzeto na način na koji je oduzeto.

Kuća u Deligradskoj u kojoj je odrastala moja majka danas više ne postoji. Srušena je i zamenjena drugom građevinom koja ne nosi nikakav trag prethodnog života. Ipak, u dokumentima – katastarskim izvodima, starim vlasničkim listovima, arhivskim beleškama – ona i dalje postoji kao pravni predmet, kao da se njen identitet može svesti na parcelu i broj. U arhivu se uvek čuva ono što je merljivo; ono što je tu bilo življeno – ne ulazi u arhiv. U tim dokumentima pojavljuje se i ime Milivoja Jovanovića. Filozof školovan u Beogradu i Lajpcigu, autor disertacije Impersonalije iz 1896. godine – danas gotovo nedostupne – u kojoj pokušava da misli ono što tada još nema ime: iskustvo bez centra, govor bez autora, delovanje bez stabilnog subjekta. Istovremeno, drugi slojevi arhiva beleže njegov život drugačije: kao učesnika u bici na Mačkovom kamenu, u kojoj je izgubio oko; kao ministra u državnom aparatu; kao jednog od osnivača Filozofskog društva Srbije; kao zadužbinara koji svoju imovinu ostavlja Univerzitetu u Beogradu. Arhiv ga čuva u fragmentima: kao studenta, vojnika, ministra, osnivača, ali nijedan od tih zapisa ne zahvata ono što povezuje te slojeve.

Jer postoji i drugi početak ove priče koji ne dolazi iz arhiva, već iz porodičnog predanja. Priča da je Milivoje Jovanović imao kafanu. Zvali su je “Kod Buce”. Tu se njegova figura prvi put pojavljuje – ne kao filozof, ne kao ministar, ne kao ime u dokumentima, već kao kafedžija. I tek odatle počinje sve ostalo. Kafana “Kod Buce” ne postoji u arhivu. Ne pojavljuje se u knjigama, u popisima, u istorijama grada. Postoji samo u priči. Ali upravo ta priča otvara ono što arhiv ne može da zahvati: način na koji jedna figura opstaje. Jer ono što je zanimljivo nije to da li je kafana postojala već to što se u porodici pamti baš ona. Ne univerzitet. Ne disertacija. Ne ministarska funkcija. Već kafana. To pomeranje nije slučajno. Ono pokazuje da porodična istorija ne čuva ono što je institucionalno važno, već ono što je bilo življeno, deljeno, izgovarano.

Ako je univerzitet mesto gde se znanje proizvodi, a država mesto gde se ono institucionalizuje, kafana je mesto gde se ono rasipa – gde rečenice gube vlasnika, gde misao prestaje da pripada onome ko ju je izgovorio. U tom smislu, kafana nije biografski detalj. Ona je ključ. Jer ono što je Jovanović pokušao da misli u Impersonalijama – govor bez subjekta, iskustvo bez centra – u kafani postaje praksa. Tu se impersonalno ne misli, nego živi.

I upravo tu, između arhiva i njegove nemogućnosti, između onoga što se može dokazati i onoga što opstaje samo u pamćenju, pojavljuje se Deligradska kao prostor u kojem se svi ti slojevi prepliću. Tu restitucija nailazi na ono što ne može da obuhvati. Pravo može da vrati vlasništvo, ali ne može da vrati raspored odnosa. Može da prizna štetu, ali ne može da prizna promenu perspektive. Može da isplati nadoknadu, ali ne može da vrati ono što se nikada nije potpuno posedovalo. Sentimentalna vrednost nije dodatak vrednosti, već njen višak. I tu se zatvara krug.

Kafana “Kod Buce” ne postoji u arhivu. Kuća u Deligradskoj više ne postoji u prostoru. Impersonalije jedva postoje u dostupnim tekstovima. Ali sve to i dalje deluje. Ne kao uspomena. Ne kao vlasništvo. Već kao raspored života koji se ne može vratiti, ali se ne može ni izbrisati.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!