Uskrs

Kad se kaže Uskrs, pomislim na baštu u Kragujevcu i radost.

Bilo je to mnogo davno, kad sam bila sasvim mala i kad mi je jedina obaveza bila da pojedem sve što mi je baba stavila u tanjir. Jer, dok ne ispraznim tanjir, nema ustajanja od stola. Nje odavno nema, ali njeno “mora sve da se pojede” još uvek je prisutno – primenjujem ga svaki dan na mački i uglavnom deluje. Elem, bila sam poslušna i ješna pa bih bez prigovaranja uvek sve pojela, ali, nekim svojim ritmom.

Osim kad je bio doručak za Uskrs. Tad bih u trenu smazala parče hleba sa puterom i medom i šolju mleka, sletela sa stolice koja je bila vrlo visoka, stala ispred babe i kao kučence čekala da mi šatro nehajno kaže:

“A šta misliš da odeš u baštu? Kao da je maločas tuda proleteo jedan žuti zec, možda je još tamo? Ponesi korpicu za svaki slučaj, možda nam je nešto ostavio!”

I ona i ja smo odlično znale šta ću naći u bašti, pa su ta njena glumljena tajnovitost i moja kao začuđenost bile nepotrebne, ali zašto bismo kvarile igru.

Mali intro: moja baba je bila Ljubljančanka i katolkinja sve dok se nije udala za Kragujevčanina, pa je od svake vere uzimala najlepše delove običaja i pravila neke svoje. Tako je u kragujevačko dvorište, u kome su osim nas dve živele i baba Ljubica i baba Zora sa svojima, uvela divni katolički uskršnji običaj jutarnje potrage za šarenim jajima koja su ispala žutom zecu što je protrčao našom baštom dok sam ja spavala.

Dakle, ugrabila bih korpicu koja je samo za tu priliku stajala na dohvat moje ruke, a inače je čuvana u kutiji sa babinim uskršnjim ukrasima na tavanu, i jurnula u baštu.

Bila je tišina, bile su lastavice, jutarnje nebo, rosa, miris bašte i ja u najlepšoj haljinici na svetu. Novoj. Koju mi je baba šila pred svaki Uskrs po nemačkom žurnalu dečje mode sa devojčicom u dindrli (tradicionalna odeća) i dečakom u kožnim špilhoznama na naslovnoj strani, oboje prelepi i nasmejani.

U doba Uskrsa bašta se već šarenila od narcisa, zelenkada, lala, zumbula i svega prolećnog. Hodala bih pažljivo između njih, zagledala ispod svake stabljike i tražila šarena jaja koja su ispala tom zecu.

A ispadala su mu ne po mestima gde bih mogla da ih ugledam još izdaleka, nego tamo gde mi ne bi palo na pamet da nekom može nešto da ispadne! Crveno je, na primer, ispustio u uglu lopatice isto tako crvene, nekoliko plavih je gvirilo iz malog žbuna kao da su cvetovi, svetlo lila je bilo između dva zumbula, i tako redom: svako jaje mi je bilo tu, ispred nosa, a ipak neuočljivo na prvi pogled. Tvrdim da sada samo zbog toga jedino ja u kući umem da nađem svaki zatureni šrafčić.

Bila sam jedino dete u dvorištu pa je valjda zato ceo ovaj posao bio na meni. Baba Ljubica i baba Zora su mi pomagale, ali samo instrukcijama koje me ni jednom nisu dovele do jajeta, i to uvek sa sigurne udaljenosti od bašte.

“Dobro pregledaj zid, sigurno mu je koje ispalo dok ga je preskakao”, dovikivala bi mi baba Ljubica sa kapije.

“Šta pričaš gluposti, nije zec kengur pa da može da preskoči zid”, pametovala je baba Zora.

Nisam znala ko je kengur, ali sam detaljno pretražila zid koji je zapravo bio ograda od cigala koje sam ja strugala kad bi mi zafalila aleva paprika za ručak lutkama.

Dok bih se ja majala po bašti, baba Ljubica je stražarila na kapiji, a baba Zora nije htela u baštu iako su obe bile potpuno ulogovane u moju igru.

Tek posle ko zna koliko godina kazalo mi se zašto: bile su to poslednje godine pedesetih, komunizam je bio naoštren da državu odbrani od nazadnih shvatanja, pa su zato Uskrs, Božić i krsna slava bile velika tajna našeg dvorišta a sigurna sam i znatno šire. U dvorištu su svi slavili, ali tako da se ne zna. Sećam se da je baba Ljubica farbala jaja u našem podrumu zato što nije imala svoj, pa smo je moja baba i ja tamo zaboravile zaključanu sve dok joj se sinovi nisu vratili s posla i videli da im nema majke. Stražarila je na kapiji da slučajno neko s ulice ne vidi šta radim pa da nešto posumnja jer “zle oči su svuda”, govorila je. Baba Zora bi se uvek našla ispred svojih vrata nekako baš u vreme dok sam ja u bašti. Kao, ima neka neodložno važna posla. Korpicu sa šarenim jajima sam morala da prekrivam uštirkanom platnenom sarvetom, baba mi je rekla da je to zbog sunca.

Kad je trebalo da pođem u školu, preselili smo se u Beograd gde nismo imali baštu.

Kad je moja baba umrla, mama i ja smo počele da slavimo oba Uskrsa i oba Božića – i pravoslavni i katolički. Nisu to bila nikakva slavlja nego više simbolička obeležavanja, ali se jasno znalo šta im je povod i razlog. I volele smo kad nam ljudi kao slučajno banu baš na primer na katolički Božić, kad moja mama mesi poticu i pravi kolenicu sa kiselim kupusom, pa se svaki put silno čude zašto je ona sve to naspremala, kao da ne znaju. A onda nas hvale što slavimo oba praznika.

Lepo nam je bilo.