Šta je uživanje?

Filozof je neko ko, po definiciji, kvari žurku. Hoću reći, čim neko postavi pitanje: „A šta je to žurka?“, od žurke nema ništa. Najbolje je, međutim, filozofe ni ne pozivati na žurke. Mogući odgovor na pitanje „Šta je to žurka?“ mogao bi biti, recimo, protivpitanje: „Da li je moguće da ne znaš šta je žurka? Pa gde ti živiš!“ Ili (ubedljivije): „Ti si, bre, kreten.“

Za samog filozofa pak ovakve reakcije su najbolje. Zaista bi bilo zabrinjavajuće kada bi ljudi na sumanuta pitanja reagovali s punim razumevanjem. Recimo, kako biste reagovali kada bi vas – krajnje pristojno, doduše – zaustavio tip koji izgleda sasvim obično i radoznalo vas pitao: „Zašto pre nešto nego ništa?“ Možda i ne biste odjurili baš glavom bez obzira, iako znate da najgori ludaci, manijaci i serijske ubice izgledaju, zapravo, sasvim obično, baš kao tip koji vam je upravo ljubazno postavio pitanje, ali biste, verovatno, vrlo obazrivo pokušali da se izvučete. Filozofi su, međutim, uglavnom dosta bezopasna bića, a neki od njih nisu čak ni mnogo dosadni jer, naprosto, shvataju da filozofijom rasteruju svet oko sebe, pa se čuvaju da okolo šire istinu o biću bivstvujućeg, a tajnu transcendentalne apercepcije zadržavaju za sebe. Oni, doduše, pišu, ali pošto ionako niko ništa ne čita, dođe im na isto. Filozofi vredni pažnje umeju svoju usamljenost da nose gospodski, no to je već druga tema.

Ovaj tekst valjalo bi shvatiti kao upozorenje, pa onome kome je dosta filozofije slobodno na ovom mestu može da prekine čitanje. Jer, sledi pitanje koje u „vremenu uživanja“, čini se, niko još nije postavio: a šta je to uživanje?

Moj sin, recimo, ima direktan i brz odgovor: čačkanje nosa i grickanje noktiju. Na moje filozofsko pitanje ume li, naime, da mi objasni zašto su mu prsti, uglavnom, dopola zariveni u nozdrve, hladno je odgovorio da mu je tako super. Koliko je uživanje relativno – i eto novog filozofskog motiva – pokazuje i to što sam odmah i ja zario prste u nos i nisam osetio nikakvo zadovoljstvo. Posle sam ga pitao da li redovno pere ruke posle čačkanja nosa, kako bi na miru grickao nokte, ali mi nije odgovorio nego se samo zabavljeno nasmejao. Lično pak, kao klinac, uživao sam u čačkanju ušne resice, što je mog oca, iz razloga u koje nisam uspeo da proniknem, spektakularno nerviralo. Zbog toga bih, recimo, kada bismo sedeći jedan kraj drugog gledali fudbal na TV-u, uvek čačkao ono uho s druge strane. Bez obzira, međutim, na očevu netrpeljivost, toliko sam cimao ušne resice da sam, jedno vreme, izgledao kao mister Spok, samo što su njemu bile šiljate uši nagore, kao u dobermana, dok su moji šiljci išli nadole. E sad, gde je u ovome filozofija? Trenutno je, priznajem, nema, ali napredujemo ka njoj, lagano.

Radoznali je čitalac nesumnjivo primetio da su dosadašnji primeri uglavnom iz telesnog registra – do seksa, droge i alkohola još nismo došli, a verovatno i nećemo – dok o duhovnim užicima ni mukajet. Sada bi ovde trebalo da se uplete filozofija, jer ona, veruje se, ima neke veze s duhom i duhovnošću, ali to je – ovo se ne može reći nežnije – predrasuda. Lošeg filozofa (ali zbog toga možda dobrog sveštenika) bez greške ćete prepoznati po tome što truća o duhu i duhovnosti, po tome što je mnogo duhovan, sav astralan, zamišljen, pametan do iznemoglosti i neprivezan za grešnu zemaljsku plot (jer telo je propadljivo, a duša večna). Takvome se filozofu ne sme verovati. Ako pak uživa u seksu, drogi i alkoholu, od njega možda nešto i bude. Dobro, ali rekli smo da nećemo o tome. Dodao bih samo da ovaj poslednji soj filozofa – ovi, naime, što nisu gadljivi na seks itd. (Teodor Adorno, na primer) – svemu uprkos nisu loši za žurke. Jeste da je malo protivrečno, čas ih ne treba zvati na žurke, pa onda treba (dobro, jel’ treba ili ne treba?), ali dobar filozof uživa u protivrečnostima, paradoksima, aporijama, pojmovnim čudovištima. Duh, međutim, nije ništa naročito filozofsko. Nije, recimo, ništa filozofskija tema od, na primer, čačkanja nosa. Jer, kada pitam sina: „Zašto čačkaš nos?“, već smo na duhovnoj ravni, već tražimo nekakvu aktivnost intelekta: hoćemo, naime, da znamo razlog. Ako pitamo: „Šta je uživanje?“, tim smo pitanjem iskoračili iz puke čulnosti i stvar usložnili dovoljno da nekoga već možemo da iznerviramo, ali, možda, i privučemo (pre ćemo ga iznervirati, ali to su rizici zanata).

Dobro, i šta je uživanje?

Čačkanje nosa, svakako. Dobar razgovor, nesumnjivo. Fini tekst. Pet ćevapa s lukom. Seks. Šetnja. Šalica kave. Ali i postavljanje pitanja o tome šta je čačkanje nosa, šta je dobar razgovor, pa, čak, i šta je seks. Uživanje je postaviti dobro pitanje, jer pitanje budi refleksiju. Zato istinsko uživanje, ono uživanje koje ostavlja posledice, koje se pamti i koje se iznova priželjkuje, uvek ide sa samorefleksijom. Ono uvek ide zajedno s pitanjem koje se ne mora čak ni postaviti, ali na koje se, uživajući, uvek odgovara: šta je uživanje?