Snovi

Zašto sanjamo i šta je san, ima teorija ihahaj… I naučnih i onih drugih. Nema sajma knjiga bez novog izdanja sanovnika. Ali to je neka druga priča, radije ne bih o tome. Radiji sam da prepričam neke snove koje mi ne pada na pamet da tumačim. Ponekad mi je žao što se nisu dogodili na javi.

Za vreme srpsko-hrvatskih ratova mojim snovima se nametnula tema Stari grad u Dubrovniku. Bilo je tu nekoliko snova i u njima raznih događaja i emocija. Najdraži iz tog serijala i ujedno najrealističniji po scenografiji i mom doživljaju bio je poslednji „dubrovački“ san.

Mesto događanja je prostorija pri dnu stepeništa na Pilama, frontalno okrenuta ka Stradunu. Prilično velika, stotinak kvadrata, možda i više. Napolju je jako sunčano, boje su intenzivne. Prostor je jako zapušten, debeo sloj prašine po podu. Unutra smo G. i ja sa tri nepoznata čoveka. Mi kupujemo od te trojice poslovni prostor. Čak sam zapamtio i cenu sa kojom smo saglasni – trista hiljada evra. Jeste skupo, al’ to je Dubrovnik, pa još Stradun. Znam da će još mnogo novca biti potrebno da se prostor preuredi, ali sam vrlo zadovoljan. Nemam nikakvu predstavu čime ćemo se baviti u tom prostoru, ali to mi ne umanjuje zadovoljstvo i ne brine me nimalo.

Nakon buđenja dobro sam raspoložen, što nije često. U toku dana nekoliko puta mi, van svakog konteksta realnih događanja, proleti misao: poslovni prostor u Dubrovniku. Nasmešim se u sebi i teram dalje.

Neki snovi su me ozbiljno iznervirali. Jedan posebno. I dan-danas kad ga se prisetim, ozbiljno se razbesnim na samog sebe. Usnio sam jednom da razgovaram sa Slobodanom Miloševićem. Evo, ponovo počinjem da besnim, jer umesto da mu kažem u lice ko je i šta je, kakvu nam je nesreću navalio u živote i biografije, ja sam sa tim razbojnikom bio veoma ljubazan i pristojan.

Pa posle učite decu lepom vaspitanju i da sa starijima budu uvek pristojni. Kakvo bre vaspitanje! Treba posle, kad odrastu, da ih muče noćne more.

Najsmešniji san koji sam sanjao prepričavam često kao anegdotu. Uvek se zasmejem kad ga se setim. Samo jednom u životu sam sanjao oca. I to dosta godina posle njegove smrti.

Idem ja ulicom koja od centra grada vodi ka groblju. Inače, i na javi sam često prolazio kroz tu ulicu. Lep sunčan dan, hodam lagano, već sam nadomak groblja, kad odjednom spazim kako mi u susret ide otac. Ide brzo, hitro, kao i za života, vidim nema nameru da stane.

– Ćale, otkud ti? – kažem mu.

– Ma ćuti, glej si svoja posla – odgovara mi kroz smeh. Vidim da nema nameru da zastane.

– Čekaj, bre, stani! Pa ti si umro! Otkud ti na ulici?

– Bre, mnogo si dosadan! Imamo mi neke dane kad nas puste da se malo proluftiramo, da protegnemo noge! – i sav nasmejan odjuri ka gradu kao da je negde zakasnio. Ja stojim nasred ulice, gledam za njim i počinjem da se smejem. Verovatno me je taj smeh i probudio.

Život moga oca bio je dug i uzbudljiv. Njegov karakter se kretao od krajnje strogosti i discipline, pre svega prema sebi, a i prema drugima, pa do šegačenja i ismejavanja svega i svačega. Opet pre svega sebe, pa neštedimice do najvećih autoriteta. Rado prepričavam anegdote iz njegovog života, da zabavim društvo. Na kraju uvek tačku o očevom životu završavam prepričavanjem susreta sa njim u snu. I svi se najviše smeju tome, kao da se to stvarno dogodilo.

Poslednji zapamćeni san me je ispunio ponosom na samog sebe. Ali o tome na kraju.

Sanjao sam kako sa ćerkom sedim na klupi ispred bioskopa u pešačkoj zoni preko puta glavne pošte. Inače, taj bioskop je odavno srušen, a lepa zgrada predratnog luksuznog hotela u koji je posle rata useljena pošta, nadzidana i napravljena kao neko veliko poštansko sanduče. Ja ih sanjam u onom obličju koje mi je ostalo u sećanju od pre nekoliko decenija. Gledam ka pošti i sav setan kažem ćerki, koja me drži za ruku:

– Baš mi je drago što sam svoju poslednju priču napisao o poštarima…

Ona ne odgovara. Oboje smo veoma tužni, jer oboje znamo da ću ja za sat-dva da umrem. Da, bolestan sam i rekli su još sat-dva. Tužan sam zbog toga, ali javlja se jedna mnogo dominantnija emocija. Veoma sam radoznao kako će izgledati sam čin umiranja.

E to me je probuđenog ispunilo ponosom – što me u snu ni u trenutku pred sopstvenu smrt nije napustila radoznalost. Ima tu valjda neke životne hrabrosti, zar ne?

Pa zašto onda kad sam sanjao Miloševića nisam rekao ono što mu sleduje? Samo da sam neku sitnu psovku viknuo u lice nekadašnjem gospodaru života i smrti. Bio bih danas spokojniji i možda sanjao lepše snove.