Seniori

Otkad idemo porodično na skijanje, a ima tome dobrih trideset godina (mama me je nosila u nekakvoj skafander-nosilici dok je skijala kad sam imala, recimo, godinu i po), postojala je priča o seniorima koji ne plaćaju ski-pas. Neko vreme nisam znala šta je to senior, a onda sam se usudila da pitam. To je čovek, objasnili su mi, koji može da skija besplatno jer je napunio sedamdeset godina.

Kada je počeo da se približava seniorstvu, tata je sve češće pričao o tome kako će uskoro moći da ide na Kopaonik kad hoće i da skija do mile volje, dok mi, siroti nepenzioneri, moramo da radimo ili spremamo ispite. A onda su, nekoliko godina pre nego što će napuniti sedamdeset, ukinuli seniorsku privilegiju. Sad i seniori moraju da plate ski-pas, ali imaju nekakav popust od, recimo, deset ili dvadeset odsto. Nema više besplatnih usluga, zašto bi se neki tamo starci-skijaši, koliko god desetina da ih je u ovoj zemlji, vozili novoizgrađenim žičarama Skijališta Srbije za džabe? Tata je bio razočaran, ali nije da nije očekivao. Na ukidanje privilegija navikao je odavno. I dalje skija, po sniženoj ceni.

Ove zime skijanje je bilo kratko i tužno. Negde krajem februara izgubio je družbenicu za spuštanje kopaoničkim, a i svim ostalim padinama. S njom je, nekad davno, i učio da skija. Nisu propustili nijednu godinu a da ne odu makar na nekoliko dana, podmažu stare skije i ponesu šerpu sarmi i punjenih paprika da ne moraju da misle na ručak. Krenu rano ujutru, prave pauzu na Karaman-grebenu da popiju čaj, a onda se, izmoreni, vraćaju u apartman da ručaju, dremnu, igraju karte i čitaju pred spavanje, pa ujutru sve ispočetka. Pošto se ništa od toga nikada više neće dogoditi, ove godine nije imao volje da skija. Pošao je na Kopaonik samo da svojoj ćerki N. pravi društvo. Na kraju je ipak skijao. Prvog dana mu je bilo teško, prepričavao mi je posle, ali onda kao da je očvrsnuo, osetio se sigurnije, skijao je čitavu subotu i pola nedelje. I tako je moj tata na svojim skijama i sedamdesetogodišnjim mišićima, pripremljen na šibanje vetra i tuge, odvozio svoj seniorski ski-pas za sve pare.

A onda je došao vikend, četrnaesti i petnaesti mart, bili smo skupa na dečjem rođendanu, kada je proglašeno vanredno stanje. Ubrzo je tata-senior dobio naredbu da ne izlazi iz kuće posle deset ujutru. Zabrinuo se, jer je imao CT sken zakazan mesecima unapred, osamnaestog marta, u jedanaest časova. Za svaki slučaj zove kliniku u utorak – dođite ako imate zakazano – i on se pojavljuje u sredu nešto pre jedanaest. Dok se knjižica očitava, sestra se mršti. „A zašto ste vi došli? Pa imate sedamdeset godina!“ Tata-senior je svestan koliko godina ima, objašnjava staloženo, ali juče je zvao i rekli su mu da… Umeša se drugi medicinski radnik, kaže da je gospodin džabe dolazio jer ionako rade samo hitne slučajeve, moraće da se odloži. „Ali ostavite broj telefona, pozvaćemo vas mi kad sve ovo prođe da zakažemo novi termin“, dodaje.

Tata-senior se vraća u prinuđenu samoizolaciju, zdrav i čitav, skijaš. Nije to njemu teško, on spada među one ljude koji umeju sami sa sobom, makar i u četiri zida. Nedostajaće mu, međutim, rad u bašti na placu – „kad odem tamo, propevam“, rekao je jednom – ali biće vremena za pevanje „kad sve ovo prođe“. I tata-senior ostaje u svoja četiri puta četiri zida u gradu na osmom spratu, čita knjige, kuva, gleda snuker, Kesića i Utisak nedelje. Do daljeg.

Početkom aprila navršilo se četrdeset dana od tog teskobnog kraja februara. Iako unapred procenjuje da nema vajde, zove policijsku stanicu da zamoli za dozvolu da ode na groblje. Ne dozvoljavaju. Odlazimo N. i ja, N. spušta ruku na maminu sliku i kaže: „Dovešćemo ti tatu brzo.“

Otad prolazi mesec dana, zabrana kretanja seniorima još uvek stoji. Nesposobna da procenim koliko je situacija zaista opasna, s obzirom na jato nepotpunih i sumnjivih informacija, ređe odlazim kod tate. Ne sumnjam u to da njegov sedamdesetogodišnji organizam još uvek ne namerava da se preda. Ali ipak.

Pre nedelju dana pozajmila sam mu šesti deo Knausgorove Moje borbe (hiljadu osamdeset stranica), pošto je za mesec dana završio četvrti i peti (petstotinak i šeststotinak stranica). „Ma taj čovek nije normalan…“, kaže tata uzimajući knjigu, „šta ima tol’ko da se piše na hiljadu strana?“ Pročitao je za nedelju dana i juče mi javio da mogu da dođem da je uzmem. Doći ću za koji dan, rekla sam. Zovem N., pričamo o opštem stanju, ko šta radi, kako se čija mačka ponaša i koji kolači su na meniju. Pitam kako joj se čini tata, kako je? Kaže: „Dobro je. Posadio je paradajz u saksije, sad ga zaliva i čeka da nikne.“