Sećalice

Nekad bljesnu, ošinu snažno, razgale ili zabole, nekad te drže pa ne puštaju, a onda se nametnu baš onda kad ti nije do njih i kad bi da ih se otreseš.

Kioskop. U selu gde sam rođena, na centru, beše bioskop. Davnih godina niče pored bioskopa kućica za novine, cigarete i druge sitnice. Rekoše da je to kiosk. Ali, seljanima to bi nekako teško da zapamte i kiosk postade kioskop. Malo iz ruganja, malo iz pokušaja da se nateraju da jadni novitet prihvate i zovu ga pravim imenom, tek kioskop postade reč kojom su svi počeli da se kite. Sastanci se zakazivali pored kioskopa, poruke se tamo ostavljale, vesti saznavale i bez čitanja novina. Uđe on u rečnik i starih i mladih, pođe sa stanovnicima na putovanja, odomaći se i sačuva od zaborava do dana današnjeg. Kad se tako nepozvan javi gde mu mesto nije, izazove blagi osmeh i začuđenost. Oni koji su ga stvorili, ako su dobre volje, objasniće. Reč patine i vremena kojeg više nema.

Unra, Amarkord i tetka Lepa. Tetka Lepa je mama mog druga iz Sremačke ulice. Nije to bilo pravo ime ulice, nego smo je tako zvali zbog Sremaca koji su bili većina u njoj. Dve su tuge obeležile tetka Lepin život, smrt muža na Sremskom frontu, a potom smrt osamnaestogodišnje kćerke, lepotice, umrle od tuberkuloze, pedeset i neke godine. Nosila je dostojanstveno svoju tugu, nije joj se predala. Znala je da to mora tako zbog sina i njemu je posvetila sve svoje dane. Stoga je dvorište njihove kuće bilo uvek puno komšijske dece, društva njenog sina. Umela je divno da priča: „Beše to ovako“, počinje tetka Lepa, „selom se proneo glas da su stigli Unrini paketi. Uzbuđenje veliko. Jedino baba Đuja otpuhuje dimove svoje krdže i podsmehuje se tom uzbuđenju. Kad joj se ko primakne, ispod oraha, gde u debeloj hladovini provodi celo leto, ona počne antipropagandu, tvrdeći kako ništa dobro ne može da potekne od nekoga ko se tako vražije zove, i bogoradi protiv te đavolje Unre. Kako mnogi nisu znali šta je UNRRA, nisu joj protivurečili, ali su svi sa nestrpljenjem očekivali taj najavljeni zbor. Dođe i to. Sa mnom krenule sve devojke iz ulice, više se zanimajući koji će momci, kršni Bosanci, biti tamo, nego šta će u Unrinim paketima biti. Uđemo u bioskopsku salu, u to vreme još nisu prikazivani filmovi, kad – ima šta da se vidi. Na pozornici stoje svi prvi ljudi našeg sela. Na njima kaputi, ženski, strukirani, pa sa naramenicama, pastelnih i jarkih boja. Oni prvo sebe podmirili iz američkih paketa. Devojke vrisnule, stavile ruke na usta, zagrcnjuju se od smeha. Vidim da će đavo odneti šalu, kad i mene spopade isti jad. Gledam u druga, narandžasti kaput na njemu, puca preko prsiju i u ramenima, a epski brkovi pali skoro do epoleta. Deco moja, da ste nas videli kako bežimo sa zbora, kako gušimo smeh i kako mene hvata strah, jer valjalo je posle smisliti priču o našem napuštanju tog važnog događaja“, završava tetka Lepa i odlazi da okrene neku od pita kojima nas je darivala za tih letnjih sedenja u dvorištu. Još dugo ne možemo da se utišamo. Zamišljamo ljude iz priče i dodajemo nove slike i nove povode za smeh. Mnogo godina kasnije gledam Felinijeve filmove i otkrivam da ovaj umetnik i moja draga tetka Lepa imaju isti nerv za svoju okolinu, zapravo shvatam da Amarkord nije samo Felinijev. Jer, kako bi se drugačije Unra, Amarkord i tetka Lepa našli u mojim sećalicama, uvek skupa i uvek budeći radost.

Cuko. Idem ulicom. Lep prolećni dan. Iz pasaža izađe stariji čovek. Usplahiren. Gledam ga i on mi se obraća: „Gospođo, napade me jedan cuko iz čista mira. Bio je isti moj cuko, pljunuti, i ja sam samo htio da ga pomilujem. Ćapio me za rukav. Da ne bi onog momka… Sreće mi, gospođo, isti moj cuko. Ost’o u Mostaru kad smo mi izbjegli. Šta ti je čeljade. Sanjam cuku češće nego bilo kog. Ne bi mene moj cuko. Jok.“ Uz izvinjenje što mi je poverio svoju muku, ode. Setih se još nekog ko je tugovao za cukom. Izgorela kuća, nestalo sve, a moja ujna pita nekog s druge strane žice: „Bogati, viđe li iko mog cuku? Je l’ on preživio ovo zlo?“

Nezaboravak. Nađemo im mesto gde manje smetaju, zaboravimo na njih. Kad ih ponovo dotaknemo, raznežimo se kao da smo sreli nekog dragog posle dužeg odsustvovanja. Pažljivo okrećemo dotični predmet, dodirujemo ga nežno, tražimo u njemu neki davni miris i boju, neku izgubljenu atmosferu, ubeđeni da će sve, samo što nije, ponovo oživeti. „Vidi ovu šolju“, vičem. Muž u drugoj sobi ne čuje šta pričam, nastavljam: „Kako je to divan porcelan, kako je nežna, tanka, ostala samo ova, odavno niko iz nje ne pije ni čaj ni kakao, kako sam je, drhteći da se ne slomi, čuvala i donela iz Praga.“ Stižem do muža, pokazujem mu trofej, on gleda sitne cvetove nezaboravka na šolji i pita me da li se sećam čiji je to omiljen cvet. Govorio da ga podseća na mama Maru, a pritom bi šeretski dodavao, gledajući u mene, da su mama Mare najbolje mame na svetu. Nisam upoznala njegovu mama Maru, osim u pričama. Nezaboravak je njen cvet. I tečin. Šolja sećalica sa nežnošću biva vraćena na svoje mesto.

Babin Todor. Ne znam ko su baba i Todor. Ali, ostala izreka iz roditeljske kuće. Najčešće bi mama znala reći: „Svira babinom Todoru.“ Znali smo da neko radi neki uzaludan posao i da taj neko ne zaslužuje ni mrvicu pažnje i uvažavanja. Zato smo se tog babinog Todora čuvali k’o najgore kazne i trudili se da, ne daj bože, ne zaslužimo takvu maminu ocenu. Uhvatim sebe kako okrenuta televizoru govorim: „Sviraj babinom Todoru!“ dok televizijski program teče. Odlazim ispred ekrana kao da se ništa nije desilo. Svirači babinom Todoru nisu me čuli. Zovem svoju sestru, a ona ispaljuje: „Čuješ li, sejo, kako sviraju babinom Todoru ceo bogovetni dan?“. Od našeg smeha gube se glasovi. Sećalice se opet useljavaju u naš razgovor i dan postaje vedar i nama drag.