Sama

U svoju prvu „besciljnu“ šetnju krenula sam slučajno. Vreme prelepo, meni se šeta, u tom trenutku niko raspoložen i raspoloživ za istu, i ja krenem. Sama. U trenutku odlučujem gde ću dalje, gledam, ubrzam, usporim, prolazim pored prodavnice zdrave hrane, mislim, baš bi bilo lepo da i ja tako živim. Već u sledećem mislim, mogla bih da sednem malo na ovu klupu da ispušim cigaru, razmišljam kako mi super stoje nove naočare, mada ni ova gospođa nema loše, ali ipak na moje lice ne idu takve, kad sam već kod lica, trebalo bi da uradim piling, a sad će i leto, da li mi je dobar onaj kupaći, malo sam se bucnula, možda i da smršam, ipak ona zdrava hrana nije loša ideja, samo da ne izbacim cigare. I tako sam šetala više od dva sata ne razmišljajući o poslu, parama, mukama i radostima, obavezama. Posle te šetnje, počela sam češće da šetam. Ali ne da prošetam do cilja ka kom sam krenula. Ne. Nego samo da šetam pa gde stignem. Kasnije sam uvela i obavezan šejk od čokolade, nekako mi ide uz tu samoću. Ubrzo sam počela sama da pijem kafu u kafiću, da jedem, da radim sve što mi se radi bez obzira na to da li imam društvo ili ne.

Društvo gleda sa podozrevanjem na ljude koji su sami. Ne podrazumevam pod tim izbor ili usud ljudi da život provedu sami bez porodice, partnera, dece, kučeta, mačeta i slično. Na to je istrošeno i istrošiće se još puno papira, a shvatanja i stavovi na tu temu menjaju se sporije i teže nego arhivatori u državnoj službi. Mislim zapravo na društvenu percepciju osobe koja sama pije kafu, šeta, ruča u restoranu, igra u klubu, napija se u kafani, šeta, čita u parku. Ljudi koji na bilo koji način odudaraju od svoje okoline ne nailaze često na razumevanje ili bar ravnodušnost, a oni koji odudaraju na tako vidljiv način da sede sami npr., skoro uvek su predmet komentara tipa: „vidi ga što sedi sam dva sata, kakav čudak“. Grupa ljudi koja sedi za stolom u kafiću dok svako predano gleda u svoj telefon, a vrhunac komunikacije predstavlja pokazivanje nečega jako interesantnog na tom telefonu, potpuno je normalan prizor koji neće privući pažnju. S druge strane, ukoliko sedite sami i pijete kafu, čak ne čitate novine, a okolini posle nekog vremena postane jasno da nikog ni ne čekate, e onda ćete dobiti upitne poglede, nekad duže, nekad kraće, zavisi valjda od pristojnosti ljudi oko vas.

Meni je trebalo vremena da svoju potrebu za samoćom prigrlim kao opravdanu i prihvatljivu i da počnem da je praktikujem ne razmišljajući o drugima, nego o sebi. Kao i svakom, često mi se dešavalo da sedim u društvu koje mi ne prija, da slušam priče koje me ne zanimaju ili sam ih više puta čula, da ukoliko se ućutim i odlutam, dobijem pozive da se uključim u razgovor ili pitanja je l’ sve u redu. Tada sam najviše zavidela tim „čudacima“ koji sede pored mene, piju svoju kafu, uživaju u suncu, neopterećeni razgovorom sa bilo kim.

Pre tri godine bila sam u Austriji na nekom programu i jedan dan je bio predviđen za vožnju biciklom kako bi se upoznale lepote austrijskih sela. Nije sve ni u Beču, je l’? Grupa od nas 30 je krenula i cilj nam je bio restoran u kom smo imali ručak, a do njega je trebalo preći 28 km. Neki su odustali na tom putu, neki nisu ni krenuli, većina je uzela dobre bajsove kako bi organizovali neku vrstu trke do cilja. Ja sam uzela neki model verovatno zaostao iz 60-ih sa sve zvonom na desnoj strani volana i krenula sam poslednja kako mi ostali ne bi smetali, a ni ja njima. Sunčano, vetar u kosi, sa jedne strane vinogradi, sa druge Dunav, staza i ja. To mi je najbolji provod sa samom sobom koji pamtim. U toj savršenoj slici trebalo je da nosim neku belu haljinu na crvene tufne, ali dobro sad.

Moja potreba za samoćom nije usamljenost i nije tužna. Iako se najbolje osećam uz puno prijatelja, kolega, poznanika, prolaznika, s vremena na vreme volim da se malo i osamim i uživam. Ali nisu to osamljivanja radi „traženja sebe“ i sličnih holivudskih gluposti. Čovek valjda sebe nalazi svakog dana, u raznim situacijama upravo kroz interakciju sa drugima i kroz događanja oko njega.

Prošle godine mi je poznanik Švajcarac pričao da je godinu dana proveo na studijama u Finskoj. U početku mu je bilo najteže da prihvati činjenicu da tamo ljudi puno vremena provode sami. Zbog teritorijalne izolovanosti, vremenskih uslova, Skandinavci su razvili tu sposobnost da budu sami sa sobom. Danas kada postoje mogućnosti da se takva praksa promeni, to se ne dešava, jer je postala deo mentaliteta, identiteta i načina života. Malo se družimo, a onda svako u svoju saunu. Još samo da napravim saunu.