Režim letenja

„Please turn off all personal electronic devices, including laptops and cell phones“, kaže najčešće ženski glas sa zvučnika iznad mog sedišta u avionu. To je trenutak kada klikćem na ikonicu aviona na telefonu i uključujem režim letenja, onesposobljavajući malu đavolsku spravu za njenu osnovnu funkciju: da smaram i budem smarana. Tada počinje blaženih sat ili dva potpune diskonekcije od sveta, koliko najčešće imam na evropskim letovima. Ne muči me skučenost prostora i radujem se odvajanju od zemlje, pošto tamo gore tek niko neće moći da me kontaktira. Može da mi piše i zove ko hoće, ali telefon se neće nijednom oglasiti. Imaću odličan, a iskren izgovor za svaku poruku na koju nisam momentalno odgovorila. Moj digitalni produžetak, pomagač i mučitelj ležaće u torbi i neće mi pasti na pamet da ga uzmem u ruke.

Pre nekoliko godina, kada sam otkrila tišinu kampovanja u planinama, naučila sam da cenim postojanje mesta do kojih još uvek nije stigao signal. U prvom trenutku mi je bilo neprijatno što sam odsečena. Zatim sam naučila da ne tražim kočiće pobodene na brdskim čistinama – sporadične tačke u koje je civilizacija ipak našla način da penetrira, obavezujući me da tu i tamo dignem slušalicu. Istina, i u civilizaciji mogu u bilo koje doba da uključim režim letenja. Ali, to bi bilo neiskreno: pravila bih se da nisam tu kada zapravo jesam. To bi bilo kao da mi na Fejsbuk četu gori lampica da sam onlajn, a ne odgovaram na poruku. Ja ne volim kad ljudi to rade. To su upravo situacije u kojima kada se osetim kao Holden Kolfild kad isprovociran izgovori jednu od onih svojih rečenica koje se svode na „mrzim ljude koji se prave da rade jedno, dok je po sredi nešto potpuno drugo“. Taj selindžerski prezir prema licemerju ponosno gajim od srednje škole i ne planiram ama baš nikad da ga prerastem. Verujem da zato toliko i volim režim letenja – stanje u kom iz objektivnih razloga imam luksuz da budem nedostupna, makar dok se ponovo se oglasi teta sa zvučnika. Nenarušena sloboda od daljinske komunikacije stanuje upravo između tog „uključi“ i „isključi“.

Iz sličnih razloga volim vožnje u svim prevoznim sredstvima kojima ne umem da upravljam, kao i pljuskove sa grmljavinom koji vas teraju da nađete zaklon i sačekate. Jedva dočekam takva prinudna prepuštanja. Volim stanje bespomoćnosti nad činjenicom da ne možeš ama baš ništa da ubrzaš. Znam da će kazaljke sata nastaviti da se pomeraju i da me iza ćoška čeka drugo poluvreme utakmice protiv brzog i haotičnog sveta 21. veka. Ali, dok traje pauza koju ne mogu da produžim ni skratim, sve je prepušteno slučaju, a ja mogu da predahnem od odgovornosti.

Ne mogu da zamislim život bez signala ili gluvoj divljini. Ne priželjkujem da živim takav život. Međutim, apsolutno sam sigurna da svoju spremnost da se teram sa svetom kakav jeste dugujem saznanju da postoje mesta na kojima signal nestaje. Sasvim mi je dovoljno da im povremeno odem u posetu.